EVO ŠTA JE ZAPRAVO B17: Dr Miroslav Vrvić progovorio javno: "To NIJE VITAMIN"

B17 spada u red najkontroverznijih fitohemikalija. Lekari tvrde da na studijama medicine i na specijalizaciji nisu čuli za B17, kažu da B17 nije vitamin. Možemo živeti i 100 godina bez njega. Ova fitohemikalija još manje je lek protiv karcinoma. Priča o B17 kao vitaminu i leku protiv raka, jedna je od „najvećih promocija nadrilekarstva u istoriji medicine“, ističu stručnjaci. I pored svega, B17 se i dalje prodaje kao „vitamin“, a teško oboleli ga doživljavaju nekada i kao „poslednju slamku spasa“.

Zašto B17 nije vitamin?

Vitamini su supstance biljnog i životinjskog porekla, proizvode ih mikroorganizmi. Reč je o organskim jedinjenjima različite strukture, od jednostavnih poput vitamina C, do veoma složenih kao što je vitamin B12. Vitamini su neophodni za normalno odvijanje fiziološko – biohemijskih procesa u organizmu, to jest, metabolizam. Najčešće su „pomagači“ koenzimi, pri obavljanju i regulaciji važnih funkcija za opstanak organizma, kao što su rast i razvoj. Nisu energetske, niti gradivne supstance, unose se u organizam u malim količinama, od nekoliko mikrograma do nekoliko desetina miligrama. Vitamini se dele na one rastvorljive u mastima i one rastvorljive u vodi. U mastima su rastvorljivi vitamini A, D, E, K. U vodi je rastvorljivo 9 vitamina, 8 iz grupe vitamina B kompleksa i vitamin C. B17 nije ništa od navedenog.

– Prema svom hemijskom sastavu takozvani, vitamin B17 spada u cijanogeneglikozide. To je prirodni proizvod biljnog porekla. Specifično je jedinjenje zbog prisustva nitrilne grupe, koja se u organima za varenje oslobađa kao cijanovodonik (HCN), odnosno cijanovodonična kiselina, koja je zbog cijanid (CN) jona kao jako otrovan potreban biljkama da bi se zaštitile od predatora. To je odbrambeni mehanizam. B17 spada u grupu najkontroverznijih fitohemikalija, zato što je od kraja 19. veka smatran „antikancer jedinjenjem“, pa se zvao i „antikancer vitamin“. B17 nema apsolutno nikakve veze sa vitaminima, njihovom funkcijom i značajem. Nije neophodan organizmu, nema funkciju vitamina i nema nikakvu fiziološko biohemijsku ulogu u organizmu, zbog čega se, sa čitavim spiskom različitih jedinjenja, svrstava u u kvazi – lažne vitamine – kaže za portal eKlinika, redovni profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu u penziji prof. dr Miroslav Vrvić.

Primer nadrilekarstva

Jedinjenje B17, leatril je jedinjenje slično amigdalinu, tačnije derivat je amigdalina, koji se dobija jednostavnom hemijskom transformacijom. Amigdalin (dobio je ime po starogrčkoj reči za badem) izolovan je pre 180 godina iz gorkog badema (Prunus amygdalus). Amigdalina ima i u semenkama kajsija, breskvi, jabuka, krušaka, šljiva. Amigdalin se u organizmu razlaže na jednu vrstu šećera disaharida, benzaldehid i cijanovodonik, odnosno cijanovodoničnu kiselinu. Nacionalni institut za kancer Sjedinjenih Američkih Država svrstava amigdalin i leatril u istu grupu jedinjenja koje nema funkciju vitamina.

– Leatril je derivat amigdalina iz semenki kajsija, koji se dobija kada se razbije koštica. Leatril je deo molekula amigdalina i zato ga neki stručnjaci svrstavaju u istu grupu. Urađen je veliki broj studija na temu leatrila. Amigdalin i leatril pratila je interesantna priča o antikancerogenim svojstvima, kao neki lek, pomoćno sredstvo, dopuna lečenja kancera, ispostavilo se da ništa od ovog apsolutno nije tačno. Jedna od ozbiljnih studija 1981. godine objavljena u časopisu Cancer Journal for Clinicians navodi da je leatril, kanonski i suštinski primer nadrilekarstva i citiram „najsofisticiranija i najisplatljivija promocija nadrilekarstva protiv raka u istoriji medicine“ – ističe prof. dr Vrvić.

Jedan od najjačih krvnih otrova

Leatril je kako objašnjava profesor, toksičniji od amigdalina zato što se u organizmu lakše oslobađa cijanovodonik, koji je rastvoren u vodenoj sredini, cijanovodonična kiselina.

Leatril je kako objašnjava profesor, toksičniji od amigdalina zato što se u organizmu lakše oslobađa cijanovodonična kiselina, jedan od najjačih krvnih otrova. Cijanovodonik (HCN), poznat je i kao otrovna komponenta zloglasnog „Zyklona B“, koji su nacisti koristili kao smrtonosni gas u koncentracionim logorima.

– Tužna je i strašna je činjenica da je cijanovodonik upotrebljavan u gasnim komorama za ubijanje miliona ljudi tokom Drugog svetskog rata. To je jedan od najjačih krvnih otrova. Smatra se da je podnošljiva koncentracija 0, 6 miligrama dnevno na standardu ljudsku masu od 70 kilograma. Pa i te koncentracije mogu da imaju toksične efekte, ako smo im izloženi tokom dužeg vremena – precizira prof. Vrvić.

Neželjeni efekti primene leatrila

Prema nekim, kako je utvrđeno, sasvim pogrešnim hipotezama ćelije raka sadrže velike količine enzima (biološki katalizatori) beta-glikozidaze koji razlaže leatril hidrolizom do HCN, koji potom ubija maligne ćelije. Smatralo se da će pri ovom postupku zdrave ćelije biti pošteđene zbog malih količina beta-glikozidaze i većih količina enzima rodanaze, koji inaktivira cijanid. Stručnjaci naglašavaju da maligne i zdrave ćelije imaju slične količine oba enzima tako da je ova pretpostavka apsolutno pogrešna. Verovalo se da je karcinom posledica nedostatka „vitamina B17“, ni ova hipoteza nije održiva jer B17 nije vitamin.

– Kod osoba koje su koristile leatril zabeleženi su mnogobrojni neželjeni efekti poput mučnine, povraćanja, glavobolje, vrtoglavice, plave boje kože zbog manjka kiseonika, usled inaktivacije hemoglobina (crvene krvne boje), koji prenosi kiseonik, nepovratnom reakcijom sa cijanidom. Dolazilo je do oštećenja jetre, pada krvnog pritiska. Pacijenti su imali karakteristično opušten donji kapak, poteškoće pri hodu zbog oštećenja nerava. Čovek pada u groznicu, konfuziju, komu i na kraju umire. Leartil je izrazito otrovna supstanca, primenjuje se u vidu tableta kroz usta, intravenozno i intramuskularno. Manje je toksičan kada se daje intramuskularno i intravenozno, pošto je aktivnost beta-glikozidaze u krvi manja nego u probavnom traktu, čemu doprinose i prisutni mikoorganizmi posebno u debelom crevu – objašnjava prof. Vrvić.

Svi smo nekad grickali semenke kajsije

Sigurno će mnogi reći da nam ništa nije bilo kada smo kao deca grickali po neku semenčicu kajsije. Smatra se da amigdalina ima do 3 odsto u semenkama kajsija, s tim da nivo cijanida u ljudskoj krvi zavisi od uslova gajenja, sorte voća, načina skladištenja. Bitno je da li se uz semenke konzumira meso, glukoza, koji imaju pozitivne efekte na neutralizaciju toksičnosti cijanida.

– Evropska uprava za bezbednost hrane proučavala je potencijalnu toksičnost amigdalina u košticama kajsije. Akutna toksičnost cijanidom moguća je kada odrasli konzumiraju 20 ili više semenki kajsija, dok bi kod dece više od 5 semenki moglo da bude toksično. Nesporno je da se ne sme preterivati u korišćenju semenki kajsija, breskvi, treba izbegavati da se jabuke jedu sa semenčicama – naglašava prof. Vrvić.

Žvakanjem se oslobađa više cijanida

Sagovornik portala eKlinika navodi da se cijanid brže oslobađa kada žvaćemo semenku kajsije ili gorki badem. Žvakanjem se oslobađa više cijanida i otrovnost se povećava, zato što se u semenkama nalazi značajna količina beta – glikozidaze, koja kao što je već navedeno, pomaže oslobađanje cijanida.

– Pacijenti sa teškom bolešću pankreasa ili pluća morali su posle primene B17 da budu podvrgnuti detoksikaciji. Nije bilo poboljšanja, već samo dodatnih problema. Studije na nekoliko stotina pacijenata sa leatrilom, koje su sprovođene i pri primeni amigdalina, utvrdile su da se stanje ovih teških pacijenata dodatno pogoršava i da nema nikakvih pozitivnih efekata. Na nekih 180 slučajeva, kod svega dva slučaja, zabeleženo je privremeno poboljšanje kod pacijenata sa terminalnim fazama karcinoma. Ovo se objašnjava činjenicom da mnogi pacijenti nekoliko dana pre smrti tvrde da se bolje osećaju. Nažalost i ovi pacijenti su ubrzo preminuli – kaže prof. Vrvić.

(Espreso/Eklinika)