NJIHOVA LJUBAVNA PRIČA JE NAJTRAGIČNIJA U CELOJ BIVŠOJ JUGOSLAVIJI: Potraga za SREĆNIM ŽIVOTOM odvela ih je u SMRT

Priča Srbina Boška Brkića i muslimanke Admire Ismić potresla je ceo region. Postala je simbol tragične ljubavi, ali i vernosti do smrti. Jedna velika ljubav u usponu ugašena je 18. maja 1993. godine snajperskim hicima na mostu u Sarajevu. Mladi i zaljubljeni pripremali su venčanje, a nakontoga i odlazak iz nepodnošljive stvarnosti u kojoj je njhova ljubav bila nemoguća zbog različitih veroispovesti i nacionalnosti.

Tog kobnog dana rešili su da napuste ratom zahvaćeno Sarajevo i odu u neku obećanu zemlju gde bi nesmetano mogli da žive svoju ljubav.

Ovako je sve počelo

Upoznali su se na Sarajevskoj Olimpijadi, koja se nastavila i posle bombardovanja Sarajeva. Kada je počeo rat Boško je rešio da ostane - zbog nje, a Admira je rešila da pođe - zbog njega.

18. maja, dvoje mladih i zaljubljenih, zaputili su se ka naselju Grbavica, koje je tada bilo pod kontrolom Vojske Rrepublike Srpske, u želji da se domognu slobode. Oboje su imali po 25 godina. Unapred je preko posrednika bilo dogovoreno da nijedna strana ne zapuca dok Boško i Admira budu prelazili preko mosta.

Plan je bio savršen, a lepa budućnost se smešila mladom zaljubljenom paru. Dok su, držeći se za ruke uz osmehe, prelazili Vrbanja most, snajperski hici obavili su se nad sarajevskim nebom i obrušili se na njih dvoje.

Prvo je pao Boško i njegov život se odmah ugasio, a sledeći metak pogodio je Amiru dva koraka od njega. Teško ranjena devojka uspela je poslednjim atomima snage da dođe do svoje ljubavi i priljubljena uz njega u zagrljaju ubrzo je izdahnula.

Tela nesrećnog para ležala su na Vrbanja mostu devet dana na "ničijoj zemlji", jer su međunarodne snage odbile da pomognu u uklanjanju tela, a nijedna zaraćena strana, nije smela da reaguje.

Vojska Republike Srpske je devetog dana sklonila tela.

Sahranjeni su u Lukavici, ali su im tela 1996. godine, po želji Admirinih roditelja, prebačena na groblje Lav u Sarajevu. Blagoslov za ovu akciju dala je i Boškova majka.

Postavlja se pitanje ko je kriv? Zar je to važno nakon ovako tragično ugašene ljubavi i smrti dva mlada života?

Iskaz bivšeg operativca bošnjačke tajne službe AID Edina Garaplije, dat u Tužilaštvu Sarajevskog kantona, za Boškovu i Admirinu smrt krivi pripadnike tajne muslimanske terorističke jedinice “Ševe”. Garaplija je za ovo ubistvo optužio Nedžada Herendu, koji je neko vreme bio šef “Ševa” i pripadnika ove jednice Dragana Šošića, piše Istorijski zabavnik.

Istina je da istraga nikada nije sprovedena i da se sa sigurnošću ne zna šta se dogodilo i do danas niko nije odgovarao.

Region je tugovao

Ovu tragičnu priču o dvoje ljudi koji su stadali u želji da napuste grad u kom je vladao rat, prvi je svetu predstavio američki novinar Kurt Šork, koji je želeo da ga sahrane blizu groba Boška i Admire. Nakon što je i sam poginuo, deo pepela pohranjen je uz grobnicu nesrećnog sarajevskog para.

Godine 1994. CBS je snimio dokumentarni film “Romeo and Juliet in Sarajevo”. Na albumu Zabranjenog pušenja “Radovi na cesti” jedna pesma zove se jednostavno - “Boško i Admira”.

"Ma kakva Julija, kakav Romeo, niko se nije tako volio i niko nikad neće sve dok Miljacka voda teče”, kaže njen refren.

(Espreso)