CEO ŽIVOT JELA KOSTI I KAČAMAK: Doživljavala tragediju za TRAGEDIJOM, pa PROMENILA IME, Srbi je i danas PAMTE

Pamatićemo je po ulogama u ostvarenjima "Davitelj protiv davitelja", "Tesna koža" i "Grlom u jagode". Ipak, malo je ljudi koji znaju za tugu koju je ova glumica nosila u sebi celog svog života.

Za beogradske Jevreje Drugi svetski rat bio je strašan još od prvih dana nemačke okupacije. Kretanje im je bilo ograničeno, morali su da nose žute trake oko ruke, a nije mnogo prošlo pre nego što su počele i deportacije. Oni koji su pokušali da izbegnu takvu sudbinu pokušali su da se sakriju. Jedna od njih bila je i kasnije velika jugoslovenska glumica Rahela Ferari, prenosi "Istorijski zabavnik".

Prvih dana Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Rahela Ferari zapravo još uvek nije ni postojala. Postojala je Bela Rohel Frajnd, Jevrejka rođena u Zemunu koja je iza sebe već imala zavidnu glumačku karijeru glumice u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i Umetničkom pozorištu u Beogradu.

Odmah po okupaciji Beograda bilo je jasno da Bela neće moći da nastavi da nastupa. Uskoro je pak postalo očigledno da će, ako želi da preživi, morati da se sakrije. Kao Jevrejka koja je odbila da nosi žutu traku oko ruke, to bekstvo moralo je da se dogodi što pre.

tako je glumica počela da se skriva po podrumima i tavanima na periferiji Beograda kod poznanika, prijatelja prijatelja i bilo koga ko je bio voljan da je primi, nekad i u zamenu za novac.

A onda se jedne noći umalo sve srušilo! Na vrata kuće u Žarkovu u kojoj je Bela živela predstavljajući se kao vojvođanska glumica Ruža, zakucao je Gestapo.

Iako je već mesecima bila u bekstvu, Bela je bila bila preopterećena. Ruke i noge kao da više nisu bile njene, stalaja je ukočena dok su skromnom kućom odjekivali povici i udarci sa ulaznih vrata. Trebalo joj je minut-dva da dođe k sebi.

Znajući da nema šanse da pobegne, prišla je vratima i otvorila ih kako bi se suočila sa sudbinom. A onda je stigla neočekivana pomoć!

Pre nego što su Gestapovci stigli bilo šta da kažu odnekud se stvorila komšinica Smiljka – jedina žena u kraju koja je znala Belin pravi identitet.

– Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu. Primili su te – povikala je bacivši se Beli u zagrljaj.

Shvativši diverziju Bela je zaigrala ulogu svog života! Počela je da grli agente, smeje se i galami, pozivajući ih da uđu u kuću kako bi ih poslužila rakijom.

– Doneli ste mi sreću. Častiću vas zbog ovog angažmana – rekla je zbunjenim Gestapovcima.

U opštem metežu oni zaboravljaju da je legitimišu, a Bela odlazi kod Smiljke kako bi “ugovorila svoj angažman”. Kada se sledeći put pogledala u ogledalu pogled joj je uzvratila nepoznata žena… U samo minut-dva tokom tog strašnog susreta njena tamno smeđa gusta kosa postala je bela. Osedela je od straha i stresa.

Već sutradan Bela je napustila Žarkovo i otišla na jedan tavan na Cvetkovoj pijaci gde je vreme provodila sa još jednom velikom glumicom – Kapitalinom Erić. Tu su i dočekale oslobođenje 1944. godine.

Bela Rohel Frajnd bila je jedini član svoje porodice kojoj je to pošlo za rukom.

Nakon rata Bela se vratila glumi. Sedamdesetih godina prošlog veka uzela je umetničko ime Rahela Ferari po kome će je i upamtiti generacije obožavaoca širom Jugoslavije.

Danas se rado prepričavaju njene duhovite replike iz Tesne kože, Davitelja protiv davitelja, Kamiondžija, Nacionalne klase, Metle bez drške i ostalih popularnih ostvarenja domaće kinematografije i televizije. Čak i epizodne uloge, često su se izdvajale iznad glavnih.

Ljubavni život slavne Rahele

Bila je udata za glumca Aleksandra Stojkovića, starijeg brata Danila Bate Stojkovića. Udajom je promenila i ime i prezime, a možda i svoju nesrećnu prošlost, postavši Marija Stojković.

Sudbina je tako htela da se ovaj glumački i bračni par ne ostvari u najvažnijoj ulozi roditelja, o čemu su još od venčanja maštali. Njen bračni drug i saputnik iznenada je napustio i preminuo 28. novembra 1972. u 57. godini. Nakon suprugove smrti uzela je umetničko ime Rahela Ferari, po kome je svi pamtimo.

Nikada se više nije udavala.

U jednom intervjuu Rahela je pričala o svom odnosu prema mladosti.

- Mladost je lepa, ali nećete mi verovati, nemam želju da opet budem mlada. Kao da nikad nisam ni bila. Kad me o tome pitaju, ja ispričam kako sam bila lepa i da su se zaljubljivali u mene, što je istina. Ipak, biti mlad nije tako lako i često sam u tim godinama bila ugrožena, ne samo u ratu. Mnogo sam putovala sa pozorišnom grupom. Bili smo u Senti, Novom Sadu, Somboru, Melencima. Igrala sam sa žarom kao na najvećoj pozornici. Bila je to moja škola. A drugi su me gledali sa čuđenjem. I tako jednom, u Titelu, u nekoj prašnjavoj garderobi, još se odlično sećam, brišem prljavo prozorsko staklo i mislim: A što se ja ne ubijem?

Mladost često hoće da bude tragična. Ja to razumem, pa i kad se mlad čovek ubije. To se nešto teško zgrušalo u njemu – rekla je polovinom osamdesetih u intervjuu za TV Reviju.

Rahela je preminula 12. februara 1994. godine u Beogradu. Počiva pored Steve Žigona, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

(Espreso)