BILA JE OMILJENA I NAJLEPŠA GLUMICA: U najsrećnijem momentu života je UMRLA!

Imala je samo jedan veliki strah - od vožnje automobilom i avionom. Njeni prijatelji su govorili da je predosećala svoj kraj.

Na današnji dan navršava se 21 godina od tragične pogibije čuvene glumice Ene Begović, žene neverovatne lepote, hraizme i talenta, koja je odbila Holivud i ostala u svojoj domovini. Ona je 15. avgusta 2000. godine izgubila život u stravičnoj saobraćajnoj nesreći na Braču. Imala je samo 40 godina.

Rođena je u Splitu, 16. juna 1960. Bila je jedna od najvećih jugoslovenskih i hrvatskih filmskih i pozorišnih glumica. U filmu „Okupacija u 26 slika“ (1978), Lordana Zafranovića bila je statista. Prvu ulogu je dobila u TV drami „Ivan Goran Kovačić“ iste godine.

Uloga koja ju je proslavila bila je u filmu „Pad Italije“ (1981), i Ena postaje neprikosnoveni seks simbol Jugoslavije osamdesetih. Slede uloge u filmovima „Idemo dalje“ (1982) i „Glembajevi“ (1988). Za ulogu baronice Kasteli-Glembaj dobila je Zlatnu arenu u Puli za sporednu žensku ulogu, ali ju je odbila, smatrajući da je njena uloga u filmu bila glavna. Ipak, Zlatnu arenu je dobila devet godina kasnije za ulogu u filmu „Treća žena“.

Zafranović posle snimanja „Okupacije“ nije zaboravio neverovatno lepu devojku sa očima koje su bile u stanju da začaraju posmatrača. Posle je rekao Eni da mora da upiše glumu na zagrebačkoj Akademiji i ona ga je poslušala. Za statiranje joj se odužio vrlo brzo, izmolivši od Akademije dozvolu da ona glumi u njegovom sledećem filmu “Pad Italije”. Ena je tada bila student druge godine, što je po pravilima Akademije bilo zabranjeno. Ipak, u jednoj sceni ovog filma rođena je legenda.

Mlada, lepa, nevina devojka, u belom kombinezonu, prilazi moru. Krsti se i moli, korak po korak ulazi u more, zatim skoči i zaroni… Kada izroni kombinezon na njoj je providan, otkriva puteno telo prelepe žene. Bila je to, i ostala do danas (film je sniman 1981.), jedna od najseksepilnijih scena ikada snimljenih u jugoslovenskom filmu, piše Večernji list.

Sjajne uloge je ostvarila u filmovima “Balkan ekspres”, “Čaruga”, “Ne zaboravi me” i mnogim drugim.

Na filmu pokazana senzualnost i harizma stavile su pred nju velika očekivanja. Svi su mislili kako će njena karijera biti u prvom redu karijera filmske glumice, ali je Ena imala drugačije planove. Želela je u pozorište, i na sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu našla je svoj teatarski dom, kuću u kojoj je bila okružena najvećim partnerima, gde je radila sa legendarnim redateljima, pozorište prepuno predanih i upućenih gledalaca. Igrala je sve – od Antigone, preko velikih Šekspirovih junakinja, od kojih se posebno pamti njena Desdemona, pa do Strindberga, Ibzena, i, naravno, Krleže.

Gostovala je u drugim zagrebačkim pozorištima. Sa glumačkom družinom „Histrioni“ ostvarila je ulogu kojom se upisala ne samo u trajanje ovog pozorišta, već i u istoriju hrvatskog glumišta. Te 1987. godine na zagrebačkoj Opatovini „Histrion“ su prvi put igrali “Gričku vješticu” Marije Jurić Zagorke, priču rođenu za taj prostor, dramatizaciju legendarnog romana uz koji su odrasle generacije Zagrepčana.

I baš kao što nije bilo devojčice koja nije sanjala da je baš ona Nera, koju spasava hrabri Siniša, tako nakon te predstave kao da nije postojala nijedna druga Nera osim Ene Begović koja ju je maestralno izvela, uz partnera Krunoslava Šarića, u režiji Mire Međimorca. A koliko se baš ta njena Nera svima urezala u pamćenje, govori i podatak iz mnogo mlađe verzije histrionske “Gričke vještice”. Kada ju je 2018. režirao Dražen Ferenčina i kada je Neru glumila Mada Peršić, kostimi su joj rađeni prema legendarnoj beloj haljini koju je u toj predstavi nosila Ena.

U životu je imala jedan jedini veliki strah – od vožnje automobilom i avionom. Kasnije su Enini prijatelji govorili da je predosećala svoju smrt. Toliko se plašila vožnje da je zbog toga potražila i stručnu pomoć, a nakon saobraćajne nesreće koju je izazvala 1996. godine, u kojoj je jedan motociklista izgubio život, a njen prijatelj zadobio teške povrede, njena fobija dodatno se pogoršala. Tada je osuđena na tri godine uslovne slobode, ali veća kazna je bio snažan psihički šok od kojeg se nikada nije potpuno oporavila.

U tom teškom periodu najveća podrška i oslonac bio joj je Josip Radeljak, kojeg je upoznala krajem osamdesetih i koji je postao i ostao njena najveća ljubav. Radeljak se zbog Ene razveo od glumice Bebe Lončar, sa kojom je dobio sina Lea koji će kobnog dana Eninog stradanja biti za volanom automobila u kojem će glumica izgubiti život.

Ena i Josip zabavljali su se nekoliko godina, a kada je ona ostala u drugom stanju, odlučili su da se venčaju. Svadba je upriličena u njihovom domu u Zagrebu, kada je glumica već bila pred porođajem. Ćerku Lanu rodila je dve nedelje nakon venčanja, a u majčinstvu je uživala samo mesec i po dana. Tog kobnog 15. avgusta Ena je sa Josipom, Leom, svojom majkom Terezom i Lanom iz vile u Supetru krenula u posetu prijatelju, kompozitoru Stipici Kalođeri. Niko nije slutio da je to bilo njeno zadnje putovanje.

U mestu Splitska, Leo Radeljak odlučio je da ocu prepusti vožnju džipa nakon što je zakačio kamen i razbio far. Zaustavili su se na uzbrdici i obojica su izašli iz automobila koji je počeo nekontrolisano da klizi unazad. Ena i Tereza sa Lanom nisu uspele da izađu. Terenac je završio u provaliji. Tereza je zadobila višestruke povrede, a i Lana je završila u bolnici. Josip i Leo nisu bili povređeni. Eni nije bilo spasa. Imala je tešku frakturu lobanje, slomljen vrat, nagnječen grudni koš i polomljene obe nadlaktice. Povrede su bile preteške i ubrzo je preminula.

Usledili su meseci, a zatim i godine istrage i sudske rasprave, kao i brojni novinski napisi o tome ko je kriv za nesreću i da li je u pitanju fabrička greška na automobilu. Suđenje je trajalo sve do 2007, kada je Leo Radeljak oslobođen krivice za ubistvo iz nehata, a presuda je glasila da je nesreću prouzrokovao neispravan menjač na vozilu.

– Bila je predivna sestra, na trenutke i prebrižna poput majke. Imale smo sličan stav prema životu i umetnosti. Imala je X faktor i bila jedinstvena, istinska diva. Onako plavokosa delovala je romantično i nežno, ali posedovala je veliku unutrašnju snagu – rekla je pre nekoliko godina u intervjuu za Večernji list Enina sestra Mia, takođe poznata glumica.

U septembru 2000. godine, od Ene se tekstom oprostio i Arsen Dedić.

– Pisao sam muziku i za njen lik baronice Kasteli i to mi nije bilo lako. Krleža u komadu citira da je ona znala na klaviru da svira Betovenovu „Mondscheinsonate“. Kroz film sam zato stalno provlačio tu sonatu, ali praveći od nje drugu srž, srž stanja baronice Kasteli. Sećam se kao sada tog kraja, tih poslednjih udara klavira, kada je Mustafa Nadarević kao Leone ubija makazama, a ona bespomoćno pada niz stepenice. Nažalost, bio sam taj koji je muzički opisao njenu smrt. Ena je bila divna osoba i mogu reći još samo da joj se divim i da je volim.

(Espreso / 24 sedam)