Čarls BUKOVSKI je mrzeo radno vreme od 9 do 5: Robove nikad ne plaćaju dovoljno da bi mogli da se oslobode

ČUVENI pisac i pesnik Hajnrih Čarls Bukovski, koji je voleo da se bavi durštvenim temama i uticaju ekonomije na naše živote, nije bio ljubitelj radnog vremena od 9 do 17h, najblaže rečeno.

Pre nego što je, već na pragu 50-ih, postao pisac, Bukovski je radio slabo plaćene uslužne poslove, sastavljao kraj s krajem i sve više tonuo u alkoholizam. Pisanjem se bavio s vremena na vreme, radeći kao novinar u časopisu koji je držala njegova žena, ali i ti kratki pamfleti bili su dovoljni da 1969. izdavač Džon Martin otvori Bukovskom vrata u svet profesionalnog pisanja.

Martin je u nedoslednom piscu, koji je više od 12 godina proveo radeći u pošti, video "novog Volta Vitmana" i želeo je da na prvom mestu objavljuje njegova dela.

Ubeđen u genijalnost Bukovskog, ponudio je da mu plaća 100 dolara do kraja njegovog života, ako pristane da ostavi svoj tadašnji posao i počne da se pisanjem bavi puno radno vreme. Bukovski je odmah prihvatio ponudu. U to vreme bilo mu je već 49, a samo nekoliko nedelja nakon što je objavio svoj prvi roman "Pošta", Martin ga je zaposlio kao pisca.

Knjiga, koja se delom oslanjala na iskustvo koje je Bukovski stekao radeći u pošti, govori o antiheroju, zameniku poštaru Henriju Kinaskom, barskoj mušici i ciniku koji opstaje kroz piće i žene, a njegov život vredi veoma malo.

"Pošta" je bila važna odstupnica za karijeru Bukovskog koja je otada počela da cveta. Ali gorak ukus na život koji je proveo radeći slabo plaćene poslove, ostao je još dugo nakon toga. Punih 15 godina od objave "Pošte", Bukovski je pisao Martinu o ovome.

Njegovo pismo pročitajte u celosti:

"Dragi Džone,

Hvala ti za dobro pismo. Ne mislim da boli, nekada, setiti se kako smo došli dovde. Ti znaš odakle sam ja došao. Čak i ljudi koji pokušavaju da o tome pišu ili snime filmove, ne odrade dobar posao. To zovu "od 9 do 17h". Ali to nikada nije od 9 do 17h: na tim mestima nema slobodnog vremena za ručak, a mnogi poslodavci od tebe traže da ne ručaš ako hoćeš da zadržiš posao. Tu je i PREKOVREMENI RAD. Knjige nikada ne predstave prekovremeni rad na pravi način, a ako se žališ zbog toga, tu je druga budala da zauzme tvoje mesto.

Znaš moje staro uverenje: "Ropstvo nikada nije ukinuto, samo je prošireno da uključi sve boje".

A ono što zaista boli su ljudi čija se čovečnost postojano smanjuje dok se bore da zadrže neželjene poslove, jer strahuju da je alternativa gora. Ljudi se prosto prazne. Oni su tela puna straha i poslušnog uma. Boje napuštaju njihove oči. Njihovi glasovi postaju ružni. I tela. I kosa. I nokti. I cipele. Sve.

Kao mlad čovek nisam mogao da verujem da ljudi mogu da žrtvuju svoj život takvim uslovima. Ni sada, kad sam star, u to ne mogu da poverujem. Zbog čega to rade? Seksa? TV-a? Automobila i mesečnih rata? Ili dece? Dece koja će samo odrasti da urade to isto?

Nekada davno, dok sam kao mlad čovek šetao od posla do posla, bio sam dovoljno lud da govorim svojim kolegama: "Hej, shvatate li da šef može doći svakog trena i sve nas otpustiti?".

Samo bi me pogledali. Govorio sam o nečemu što oni nisu želeli ni da puste u svoj um.

Sada je u industrijskom sektoru mnogo otuštenih ljudi (čeličane su mrtve, a došlo je i do tehničkih promena na drugim radnim mestima). Lica stotina hiljada otpuštenih su zabezeknuta:

"Dao sam im 35 godina..."

"Nije pravedno..."

"Ne znam šta da radim..."

Nikada robove ne plate dovoljno da oni mogu da se oslobode, samo toliko da ostanu živi i vrate se nazad na posao. Mogao sam da sve to vidim. Kako oni nisu? Pretpostavljam da je i klupa u parku bila dovoljno dobra ili da je biti barska mušica bilo dovoljno dobro. Kada će me već do toga doterati, zašto ne bih stigao prvi? Zašto čekati?

Pisao sam sa gađenjem protiv svega toga, bilo je olaškanje izbaciti sve to s*anje iz mog sistema. A sada kada sam tu gde jesam, tzv. profesionalni pisac, nakon prvih 50 godina svog života saznajem da tu postoje druge ogavštine koje prevazilaze sistem.

Sećam se da je jednom, dok sam radio u nekoj kompaniji sijalica, jedan od kolega rekao: "Nikada neću biti slobodan".

Šef je prolazio tuda (zvao se Mori) i tako se slatko zasmejao, uživajući u činjenici da je ovaj čovek zarobljen do kraja života.

Tako da mi je sreća što sam konačno uspeo da pobegnem od takvih mesta, ma koliko da je vremena trebalo, donela izvesnu radost, veselu vedrinu čuda. I sada pišem iz svog mladog uma i starog tela, u trenutku kada većina ljudi ne bi ni pomislila da nastavi svoju karijeru, ali s obzirom da sam počeo tako kasno, dugujem sebi da nastavim, i kada reči počnu da posrću, i kada mi uz stepenice bude potrebna pomoć, i kada više ne budem mogao da razlikujem drozda od spajalice, osećam da će se nešto u meni i dalje sećati (bez obzira na to koliko odmaknem) da sam prošao kroz ubistvo, i haos, i kuluk, da bih barem mogao da na velikodušan način umrem.

Čini se da je dostojno postignuće ako u potpunosti ne protraćiš svoj život, barem meni.

Tvoj prijatelj,

Henk".

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Novosti.rs)