4. nastavak
PRIČE IZ ADLIGATA: Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga! Viktor Lazić o BUDUĆNOSTI literarnog blaga
Moja porodica mene već dugo teši da je Adligat osuđen na uspeh, jedino što ću ono što zamišljam gledati sa neba – tek za 100 ili 150 godina
Adligat je zamišljen kao perpetuum mobile srpske kulture. Institucija koja će sama sebi davati snagu i koja će se, tako, neprekidno širiti. Dakle, Adligat nema konačnu sadržinu ni formu, niti će je ikada imati. Od samog osnivanja, pa dok je sveta i veka i naše institucije, planiraćemo razne vrste proširenja. Trenutno je u toku izgradnja prostrane čitaonice koja bi trebalo da postane centralna prostorija našeg Udruženja. Primaće više od 100 ljudi i ujedno će služiti kao izložbeni i predavački prostor, kaže u razgovoru za Espreso.co.rs Viktor Lazić, osnivač i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat", kao i Muzeja srpske književnosti, Muzeja knjige i putovanja i Biblioteke Lazić koje posluju u okviru Udruženja, pa nastavlja:
- Finansiranje ovako kompleksnog projekta se teško može opisati u jednoj rečenici, osim ako upotrebimo tačno, mada opšte mesto: snalazimo se kako znamo i umemo! Kada me pitaju da li nam pomaže država, ja volim da upitam: koja? Do sada smo najviše donacija dobili iz Indonezije, Nemačke i Engleske, a Srbija je na slabašnom četvrtom mestu. Projektno finansiranje kod nadležnih ministarstava je nedovoljno, da ne kažem da je često – smešno malo novca za aktivnosti koje očekuju da za taj novac sprovedemo. Pa koji su onda još izvori prihoda? Moja porodica je u svrhe Adligata odredila svu svoju imovinu, koja nije mala, pre nekoliko godina je i drastično uvećana posle mukotrpnih postupaka restitucije. Još nekoliko porodica je i nekretninama podržalo rad Adligata. Pored toga, članovi Adligata plaćaju članarine: redovni članovi – 30 evra godišnje, zlatni članovi – 30 evra mesečno i mogu vam reći da su u najtežim trenucima ove članarine presudno uticale na opstanak udruženja. Posete muzejima se takođe naplaćuju u vidu preporučenih donacija za pokrivanje troškova kustosa i održavanja prostora. Korišćenje materijala za njegovo izlaganje van naše institucije takođe naplaćujemo. A tu su i donacije dobronamernika i projekti, pa na primer, ukoliko je nekome potrebno sređivanje biblioteke, to pružamo kao komercijalnu uslugu. Dakle, mnoštvo izvora malih prihoda, jedva dovoljno da se opstane, pa ipak ne samo da opstajemo, nego svake godine izuzetno napredujemo. Novac iskorišćen za cilj u koji se veruje i koji se zarađuje i ulaže sa ljubavlju, daje multiplikovane rezultate.
Kako vidite Adligat u budućnosti?
- Moja porodica mene već dugo teši da je Adligat osuđen na uspeh, jedino što ću ono što zamišljam gledati sa neba – tek za 100 ili 150 godina. I ja se, zapravo, slažem sa ovom polušalom, svestan da će pun značaj i pun kapacitet institucija koju stvaramo doseći tek kroz jedan vek. Planiranje se u Srbiji pokazalo kao prilično jalov posao, pa se time uglavnom ne bavimo. Daleko su značajniji strateški pravci razvoja. Između ostalog, konačan cilj je da Adligat postane jedna od najvećih zadužbina srpskog naroda, rezultat našeg kolektivnog, zadružnog zadužbinarstva i jedna od najznačajnijih institucija kulture između Beča i Istanbula. Verujem da smo već prevalili više od pola puta ka tom cilju.
Ukoliko se preselite u veći prostor, da li će u tom slučaju u njemu biti mesta i za vašu čuvenu Ladu sa kojom ste obišli veći deo planete?
- Lada se trenutno nalazi parkirana ispred muzeja i dalje je u voznom stanju. Plan je da jednog dana funkcioniše kao bibliolada, mini biblioteka prepuna knjiga koja će kružiti po gradu. Sa njom sam obišao više od 40 zemalja, prošao skoro 300.000 kilometara od Londona do Vladivostoka, od Nordkapa na severu Norveške do Iraka gde su, recimo, na nas pucali i metak joj je razlupao far. Postala je simbol mojih putovanja ali još važnije od toga, od 2008. do 2018. godine služila je kao službeno vozilo za preuzimanje knjiga i tokom tih deset godina prenela je, spasila je više stotina tona izuzetne literature. Zato zaista verujem da je važno da pronađe svoje mesto u našem kompleksnom muzeju.
I na samom kraju - kažu da knjige i samo čitanje izumiru u doba stalnog digitalnog napretka. Kažu i da buduće generacije neće ni približno toliko vrednovati knjigu kao bivše generacije. Šta vi kažete na to?
- To je kao da kažete kako će točak izaći iz mode, pošto su ljudi otkrili da mogu i da lete helikopterom. Ne vidim na koji način bi digitalno doba pretilo knjizi? Pre svega, digitalno doba podrazumeva prilično visok nivo pismenosti. Najveća pretnja knjizi je nepismenost. Ako pogledate istoriju izdavaštva, otkrićete da se nikada u istoriji planete nije štampalo i čitalo više knjiga. Sada su skoro svi ljudi na većem delu planete pismeni, a štampanje je postalo izuzetno pristupačno. Ne postoji savršeno, romantično doba kada je knjiga bila na pijadestalu značajno većem nego što je danas. Knjiga je veći deo istorije bila nedostižna i nepoznata većini ljudi, pa samim tim nije ni mogla biti čitana. Možda je zlatno doba knjige upravo ovo doba, jer ni najprosperitetniji period ne izgleda tako njegovim učesnicima, pošto je svako vreme prepuno turbulencija i strahota.
Knjiga je za mene simbol savršenog izuma, baš nalik točku. Njoj se ne može mnogo dodati, niti se ima šta oduzeti: ona je to što jeste i vrši savršeno funkciju za koju je stvorena. A ona jeste točak, točak civilizacije i kulture. Bez nje ne postoji moderan ljudski identitet. Da, istina je, nove generacije sve više čitaju na telefonima, tabletima, kompjuterima. Kada se pojavila televizija, svi su bili uvereni da će radio izumreti zato što niko nije lud da samo sluša zvuk, ako ujedno može i da gleda govornika. Pa vidite, moderno doba je dovelo do toga da više slušamo radio nego što gledamo televizuju, pošto nam omogućava da istovremeno vozimo, pešačimo ili obavljamo druge poslove. Zašto bismo svi jurili u muzeje da vidimo originalna umetnička dela, kada ih možemo videti u kopiji? Pa, zato što to nije isto! Samo oni koji ne poznaju dovoljno znčaj, suštinu štampane knjige i koliko se ona fundamentalno razlikuje od svega što nam digitalni svet nudi, mogu biti zabrinuti za njen opstanak.
Ja sam oduševljen digitalnim svetom. Prvo i osnovno, ne postoji opravdan razlog da se svaka glupost štampa! Zašto biste sve pravilnike, izveštaje, upustva, amaterske radove pretvarali u knjige? Time štetite prirodi jer, bez interneta, već ne bi bilo dovoljno drveća niti dovoljno prostora na planeti da se u štampanom obliku čuvaju sve misli svih ljudi koji žele da ih ovekoveče. Zatim, digitalni svet omogućava da u sekundi pronađete podatak koji biste inače tražili godinama, a verovatno ga nikada ne biste ni pronašli. On vam na tacni pruža na stotine, na hiljade knjiga, pri tom čuvajući retke i stara izdanja od njihovog konačnog uništenja preteranim korišćenjem. To je savršena dopuna knjizi, čak je digitalni svet spasonosan za knjigu! Ne vidim kako bi to moglo da ugrozi činjenicu da je štampana knjiga savršen predmet koji ima sadržinski, formalni, kulturološki i umetnički značaj za svakog čoveka na planeti, a naročito za bilo koga ko je iole odmakao od najprostijeg učenja azbuke ili abecede?! Kako bi romantično posmatranje zalaska sunca na plaži uz omiljenu knjigu koja nas nadahnjuje ikada moglo da zameni držanje bilo kog modernog uređaja u ruci? Citiraću naslov knjige Umberta Eka i Žan-Filip de Tonaka: Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga!
NE PROPUSTITE
Bonus video:
(Espreso.co.rs/Dejan Katalina)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
