BEZ IDEJE, JUTRO GUBI SMISAO: Intervju sa Viktorom Kišom, direktorom Muzeja savremene umetnosti u Beogradu

Čudno mi je bilo bilo kad sam dobio taj poziv, pa me nije začudilo reagovanje drugih, kaže na početku razgovora za Espreso.co.rs Viktor Kiš, direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, umetnik najpoznatiji kao osnivač festivala „Devet“ u prostoru Stare ciglane u Beogradu i neobičnom sloganu kojim opisuje svoje kreativne svetonazore - „Art macht frei“. Vlada Srbije ga je krajem januara 2020. imenovala za vršioca dužnosti direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Tim povodom Kiš je kazao da planira da implementira principe festivala „Devet“ u funkcionisanje MSU.

„Pokušaću da više popularizujem umetnost, umetnika i njegov rad, smatram da su umetnici sami sebe skoro izopštili iz društva, jer im je neprihvatljiv sistem u kojem treba da promovišu svoj rad. Ima dosta umetnika koji imaju energiju, znanje i odličan rad… Moja ideja je da rad tih umetnika promovišemo u Muzeju savremene umetnosti. Muzej mora da bude mesto gde sevaju varnice, baš kao što je to slučaj sa stvaranjem umetničkih dela“, kazao je tada Kiš.

Pre dolaska u MSUB, između ostalog, bio si tvorac festivala Devet, koji je bio neka verzija balkanskog pandana Burning Manu, dakle jedan nekonformistički art projekat. Misliš da ljudi smatraju da ako si jednom ušao u alterantivu moraš doveka u njoj ostati?

- Poslovice u našem mentalitetu koje se svode na - bolje džabe sedeti nego džabe raditi, samo da je hleb na stolu, kako ćemo - lako ćemo, podrazumevaju primitivno izražavanje njihovih stavova. Ne zanima me formatiranje i sistematizacija jedine slobode koju sebi možemo da priuštimo, a to je umetnost. Kad si došao na čelo MSUB, koliko si poznavao stanje u ovoj instituciji, ljude, ciljeve, planove?

- Nisam poznavao ljude, ni ciljeve ni planove, jedina stvar koju sam znao jesu rezultati njihovog delovanja. Oni su bili neiskreni, klanovski proračunati i bez poruka. Sačekalo me je sebično društvo ograničenih mogućnosti. Tužno je to da imas igralište pred sobom, a da ti sediš sa strane i zapisuješ samo pravila igre.

Šta te je najviše motivisalo da prihvatiš ovaj zadatak?

- To za mene nije bio zadatak nego mogućnost da uradim više. Da sam odbio ponudu, pao bih u svojim očima. Dobio sam mogućnost da doprinesem više sa institucijom uz sebe. I dalje se nadam da sam se ovde pojavio kao bomba koja nije odnela živote nego dosadan tretman same umetnosti. Ušao sam u instituciju koja je jedna od najbitnijih institucija u zemlji za kulturu i umetnost, i sačekala me je udružena energija koja bi trebala da bude edukativna i stvaralačka u javnosti, ali koja je pobegla sa dasaka koje život znače na balkon, oslobađajući jednostavna a naučena zapažanja. Sačekala me je institucija koja nije radila sa mladima, sa decom. Sačekala me je institucija koja ima tri objekta a programski popunjava samo dva, dok se u trećem skladišti tona kataloga koji nisu stigli na početak izložbi i gomila letnjih i zimskih guma. I to sve u vreme kad umetnost buja i traži prostor i mogućnost da se pretstavi. Ušao sam u instituciju sa velikom željom da onevažim diktatore i sudije najslobodnijeg ljudskog osećaja, osećaja kreativnosti i umetnosti. Ko to sebi uzima za pravo da sistematizuje umetnost kao jedini oblik slobodnog izražaja?

Ispričao si da te je na tu funkciju preporučila Marina Abramović. Zanimljiva priča; kako je zapravo došlo do toga da te ona preporuči i kome?

- To je informacija koju sam čuo. Ona je bila na festivalu Devet i videla bogatstvo energije srpske umetničke scene na jednom mestu, u Ciglani.

Preuzimajući posao, rekao si i nešto u stilu: Ne brinite, neću ga zapaliti. Kome si zapravo uputio ove reči i koju vrstu simbolike su one nosile?

- To je upućeno svim sumnjičavim kritičarima - u duhu je mog umetničkog izražavanja. Zaista mislim da muzej treba da gori od inspiracije, ideja i kreativnosti, i da taj požar bude jedina vatra koja se ne sme ugasiti.

U intervjuima često ističeš kako te politike ne zanima. Ipak, u svojim performansima si često slao političke poruke, mahom kritikujući situaciju u današnjem društvu, akcentujući duhovnu propast koju personifikuju rijalitiji i slični formati. Da li ti je pogled na ovo ostao isti i sada kada si, formacijski, deo establišmenta?

- Jeste, ostao je isti, ništa se kod mene nije promenilo. I dalje mislim da je kritika mnogo jasnija kada je upućena kroz kreativan čin, nego samo iskazivanjem lenjog i neproduktivnog mišljenja. Ja ne štikliram projekte već projektujem štikle.

U okviru festivala Devet afirmisao si mlade talente iz raznih umetničkih sfera, pogotovo onih koji pripadaju andergraundu i uličnoj umetnosti. Ima li prostora za ovakve formate u okviru projekata MSUB?

- Kreativnost je jedini preduslov za umetnički izraz koji je potreban za razvoj društva. Festival Devet je festival kreativnosti na prvom mestu. Kreativnost se ne nalazi na ulici niti u muzeju, ona se nalazi svuda.

Pošteno, koliko je umetnost u Srbiji danas poštovana i koliko prostora dobija u medijima?

- Umetnost je prisutnija više nego što ljudi percipiraju. Sve što konzumiramo je pažljivo kreirano. Svako od nas kada se go probudi ima svoj način na koji koristi kupatilo i bira garderobu u kojoj će biti taj dan. Bez ideje jutro nema smisla.

Čini se da se tvoja vizija funkcionisanja Muzeja bila drugačija od one nekih tvojih kolega. Oko čega je tačno izbio spor koji je završio u medijima?

- Jeste bila drugacija i samim tim - to je spor.

Mnogi ljudi u Srbiji smatraju da je savremena umetnost, barem neki njeni vidovi, bizarno iživljavanje dokonih, odnosno da su neki performansi i izložbe toliko apsurdni da se graniče sa bezumljem. Kako podvući crtu između kvalitetne umetnosti i nametljivog kiča?

- I u pravu su. Umetnost se u nekim svojim segmentima oslonila na sistematizaciju i profitabilnost upravo oslanjajući se na nesposobnost stvaranja sopstvenog mišljenja. Dobro je samo ono što te stvarno inspiriše. U šta je utkana emocija i koja izaziva emociju.

U poslednje vreme se često pominju razne visoke cifre vezane za MSUB, ali i neke druge umetničke projekte. Koliko je zaista lukrativno danas se baviti umetnošću - bilo kao umetnik, bilo kao neka vrsta kustosa?

- Svet je armija ljudi koja poslušno korača. Ali ako bi svi hodali samo tim putem, svet ne bi napredovao. Svaki pojedinac koji strastveno iskorači od zadatih vrednosti, vredan je pažnje jer je on taj koji menja svet. Taj iskorak košta.

Koronavirus nas je osudio na ograničeno kretanje i sve više kućnih aktivnosti. Na udaru su ponajviše kulturni sadržaji poput pozorišta, koncerata, bioskopa, galerija, izložbi... I pitanje je kada će se život normalizovati. Takođe je pitanje kako da umetnost dođe do ljudi pod ovim uslovima života?

- Sada je još inspirativnije preživeti, moraš da budeš kreativan da bi izbegao tablete. Ovo je pravo vreme za umetnost. Sam je stvaraš i konzumiraš.

Kakvi su planovi MSUB za narednu godinu, šta se sprema, čemu da se nadamo?

- Ako, nažalost, to bude pitanje za političare, meni tu neće biti mesto.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)