VLADIMIR GVOJIĆ o priznanju u Nišu: POŠTOVANJE KOJE OSEĆAM PREMA NAGRADI ’CAR KONSTANTIN’ je ogromno“

Poklonici srpskog filma imali su priliku da mladog glumca Vladimira Gvojića zapaze u nizu filmova u kojima je ostvario upečatljive epizodne uloge, a među njima treba izdvojiti „Klip“ (2012) Maje Miloš, te „Tminu“ (2014) i „Afterparti“ (2017) Luke Bursaća. U bioskopima se trenutno prikazuje ostvarenje „A. S. (25)“ Milene Grujić u kome je Gvojić zabeležio svoju prvu glavnu ulogu u dugometražnom filmu i za koje je sredinom oktobra u Nišu nagrađen prestižnom nagradom „Car Konstantin“. Ovo je tek treći put u istoriji Festivala glumačkih ostvarenja „Filmski susreti“ da „Cara Konstantina“ dobije glumac koji nije završio glumačku akademiju (podsećamo: ovu nagradu je dva puta osvojio legendarni Pavle Vuisić – 1969. i 1977. godine). Sa Gvojićem smo pričali o tome koliko mu znači priznanje u Nišu, izazovima glumačkog poziva i njegovoj dosadašnjoj karijeri i planovima.

Da krenemo od najaktuelnijeg – nagrade „Car Konstantin“. Koliko ti ovo prizanje znači i da li te je iznenadilo?

Teško mi je da opišem koliko mi ovo priznanje znači, posebno kada uzmem u obzir dosadašnje laureate, među kojima su legende poput Pavla Vuisića, Bate Živojinovića, Ljube Tadića, Dragana Nikolića... S druge strane, mogu da kažem da me je veoma iznenadilo, naravno u najprijatnijem smislu.

S tim u vezi... Kako reaguješ kad čuješ sintagmu „neškolovani glumac“?

Ne reagujem, zaista. Smatram da je to mnogo kompleksnija tema od onog „jeste ili nije završio fakultet“. Znanje sa stiče i izvan glumačkih akademija. Ja sam pohađao časove glume, kod Predraga Stojmenovića, Kokana Mladenovića, i zatim devet godina kod doktora Vladimira Jevtovića, išao na časove dikcije kod profesora Radovana Kneževića. Čitao sam Stanislavskog, Strazberga, Mihaila Čehova i druge autore koji su se bavili tehnikama glume, analizirao filmske i pozorišne role koje sam gledao... Sve u svemu, obrazovao sam se uz pomoć drugih i sam, koliko god sam bio u mogućnosti. Da li sam u tome uspeo, neka procene drugi. Nije moje da sudim o vlastitom radu.

Izvesnu kontroverzu je izazvala fotografija sa dodele nagrada na kojoj držiš statuetu cara Konstantina između nogu. Objasni nam kontekst.

Kontekst je sledeći, i u suštini veoma jednostavan: moja iskrena želja je bila da tokom dodele iz sve snage aplaudiram dobitnicima, žiriju, voditeljima programa, organizatorima festivala i publici. Da bih bio u stanju da to izvedem, nagradu sam morao da ostavim negde, a kako nisam želeo da je spuštam pod, u tom trenutku mi se učinilo da je najbolje rešenje da je pridržim nogama. Ako sam ikoga uvredio, ja se najiskrenije izvinjavam, nije mi to bila namera. Vrlo je moguće da u jednom tako emotivnom trenutku nisam doneo najsrećniju odluku, ali o nepoštovanju tu zaista nema reči, jer je poštovanje koje osećam prema samoj nagradi, celom festivalu i gradu Nišu ogromno.

Da li si ikada verovao da ćeš biti pominjan u istoj rečenici sa legendarnim Pavlom Vuisićem?

Nisam, i to je jedno poređenje koje mi i sada deluje, bez želje da se uvredi, gotovo smešno. Pavle Vuisić je bio čovek retkog kova, po svemu što sam uspeo da o njemu pročitam i čujem, a kao glumac možda još i ređeg. Kada mislim na njega, uvek se setim Velsovog čuvenog odgovora na pitanje ko je najbolji glumac na svetu: „Brando, Paja i ja“.

„A. S. (25)“ je u bioskopskoj distribuciji. Ispričaj nam nešto o ulozi koja ti je donela do sada najveći uspeh i priznanje.

Kada je uloga Saleta u pitanju, osetio sam dužnosti da se potrudim da radeći na tom liku stvorim nešto uverljivo, istinito, nešto sa čime će publika moći da se poistoveti. Smatrao sam da mi je to obaveza naspram čoveka po čijoj je sudbini scenario zasnovan. To, naravno, nije zaista u potpunosti njegova priča, već samo varijacija na temu, ali ja sam je tretirao kao studiju jedne mogućnosti.

Da se pred kraj našeg intervjua vratimo i na tvoje filmske početke... Šta bi izdvojio od dosadašnjih uloga?

Moja glumačka karijera, od prvog velikog profesionalnog snimanja, broji već trinaestu godinu. Bilo je tu dosta uloga i teško mi je da odaberem one koje bih izdvojio, svaka od njih ima za mene neku težinu i važnost. Zato ću iskoristiti ovo pitanje da pomenem kratkometražne filmove za koje sam do sada nagrađivan, a to su „Izgledaš do jaja kad sam odvaljen“ Luke Bursaća, „Koža će nam postati siva“ Ivana Bakrača, „Fajront“ Milene Grujić i „Grad“ Maše Šarović, kao i prvi dugometražn film u kome sam tumačio glavnu ulogu, već pominjani „A. S. (25)“.

Reditelji i kasting agencije te pre svega doživljavaju kao urbanog „opasnog momka“. Koji tip uloge priželjkuješ, a da ti do sada nije bio ponuđen?

Sjajno pitanje, i nimalo jednostavno za odgovor. Imao sam prilike da tumačim zaista raznovrsne uloge, pre svega u četrdesetak kratkometražnih filmova na kojima sam radio, ali nisam imao prilike da tumačim mnogo istorijskih rola. U tom smislu, posebno me raduje što trenutno pod rediteljskom palicom Gorana Stankovića snimam seriju „Nečista krv“. Nadam se da će pored urbanih uloga po kojima me pre svega prepoznaju, u mojoj glumačkoj budućnosti biti još izleta u „epohu“.

Bonus video: