film dana
METASTAZE (Branko Šmit 2009)
Naš stalni saradnik Marko Kostić preporučuje još jedan film dana - ovog puta priznaćete da ovo niste očekivali.
Hrvatska crna komedija o nezgodama četvorice prijatelja i fudbalskih navijača (Krpa, Filip, Kizo i Dejo), koji izazivanjem uličnih i stadionskih nemira, nanose fizičke povrede kako svojoj okolini tako i sebi. Broj prekršaja i krivičnih dela koje nam predstavljaju u devedeset minuta filma, dostojan je knjige rekorda: protivpravno oduzimanje tuđih stvari (krađe), korišćenje nedozvoljenih supstanci (drogiranje) krijumčarenje nedozvoljenih supstanci (šverc heroina), ugrožavanje javnog reda i mira (agresivno pijanstvo), nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi (huliganstvo), ugrožavanje sigurnosti (pretnje), nanošenje lakih i teških telesnih povreda (tuče), rasna i druga diskriminacija (vređanje Srba, muslimana i uzvikivanje neonacistickih parola).
Ovo nije film o profesionalnim kriminalcima, već o sporadičnom ponašanju grupe mladića koji ni sami nisu sigurni zašto sve to rade. Kako se film približava kraju, količina nasilništva koju posmatramo postaje toliko apsurdna da prestajemo da je doživljavamo kao neprijatnost, već kao neku vrstu modernog baleta (fizičkog teatra).
Zbog čega ovi junaci prave gluposti, zašto su nasilni, zašto se bave kriminalom? Njihov motiv u stvari je vrlo prost: to je želja za druženjem. Po Šmitovom tumačenju, motiv socijalizacije glavna je psihološka odlika kriznog perioda, kada se društvene grupe tranziciono pomeraju i kada pojedinac u njima gubi svoje tradicionalno društveno mesto. Sudeći po ovom filmu, osećanje krize najvernije se očitava u strahu od usamljenosti, a ne u češće citiranom pojmu otuđenja, koje nije toliko simbol ugroženosti, koliko simbol društvene dekadencije (prizore takve dekadencije vidimo kod mnogih domaćih autora, pripadnika crnog talasa i generacije praške škole, kao i mnogim drugim filmovima i serijama na temu socijalnih margina).
Nisu svi filmovi o gubitnicima uspešni, ali Metastaze jesu jer se Šmit (za razliku od većine jugoslovenskih socijalno-angažovanih autora), usudio da pokaže kako estetsko bavljenje marginalcima ne mora nužno predstavljati ni korektnu, ni podobnu, ni moralnu, niti političku vrstu umetničkog angažmana. Ovaj duhoviti društveni eksperiment pruža kinematografsko opravdanje samo ako ga posmatramo kao primer scenske komunikacije i sagledamo kao auto-ironijski performans njegovih autora tokom njihove harizmatske identifikacije sa nižim društvenim slojevima.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
