LAŽNA MISTERIJA FRESKE IZ DEČANA - Navodni "vanzemaljci" na srednjovekovnoj srpskoj fresci su nešto sasvim drugo

Iako je freska Raspeće Hristovo živopisana oko 1350. godine, dva "sporna" detalja sa njenih rubova privukli su pažnju javnosti tek 1964. godine kada je student slikarstva Aleksandar Paunović posetio manastir Visoki Dečani i sa sobom poneo teleobjektiv, koji mu je omogućio da precizno fotografiše sve detalje freskopisa na udaljenijim i slabije osvetljenim mestima.

Te fotografije dospele su u redakciju tadašnjeg beogradskog časopisa Svet (koji ne treba pobrkati sa današnjim novosadskim časopisom istog imena), koji počinje da gradi "senzaciju" koja do danas odjekuje širom sveta. Ovo su neki od naslova koje je ovaj časopis objavljivao u više svojih izdanja:

• «Kosmičke letelice na dečanskom raspeću?"

• «Sateliti na našim freskama"

• «Da li su drevni ikonopisci crtali kosmičke brodove u Dečanima?"

Od njih je ovu temu 1967. preuzeo časopis ruskih emigranata u Francuskoj, "Sputnik", a preko njega je dospela i do Denikena.

Ko je Erih fon Deniken?

Jedan od najpoznatijih svetskih "ufologa", publicista koji je objavio više od dvadeset knjiga koje se i danas prodaju u milionskim tiražima i "dokazuju" da su vanzemaljci posećivali čovečanstvo tokom istorije, pa je samim tim postao i neka vrsta "naučnog" autoriteta.

Erih fon Deniken je čovek koji nije završio ni srednju školu, hapšen je zbog niza sitnih krađa i nešto krupnijih prevarantskih poduhvata, pa je neke od svojih knjiga pisao i objavljivao iz zatvora. Rođen je u Švajcarskoj 1935., bavio se raznim zanimanjima, a međunarodnu slavu je stekao već svojom prvom knjigom o vanzemaljcima - "Kočije bogova" (1966).

Šta se zapravo nalazi na "spornim" detaljima sa dečanske freske?

Istoričari umetnosti ukazuju na to da su u pitanju personifikacije sunca i meseca.

- Istina je da se na ovoj fresci nalaze predstave dve figure u kapljičastim oblicima, ali to je po ikonografiji tipičan način predstavljanja pojava, u ovom slučaju sunca i meseca u ljudskom obliku. Sunce i mesec su česti motivi na pravoslavnim freskama, ali su predstavljeni na različite načine - izjavio je Bojan Popović, upravnik Galerije fresaka Narodnog muzeja u Beogradu za dnevni list Blic.

Za srednjovekovnu estetiku karakteristično je da se nebeska tela predstavljaju kao ličnosti, to je u skladu i sa imenima sazvežđa koja se do danas koriste, koja su dobila imena po antičkim herojima, životinjama i raznim drugim predmetima koje je čovek "učitavao" na nebeski svod (velika i mala kola, lira i slične stvari). I danas mala deca na svojim prvim crtežima suncu ucrtavaju nasmejano ljudsko lice, a kada gledamo u oblake "prepoznajemo" oblike stvari koje poznajemo, jer je u ljudskoj prirodi da "antropomorfizuje" oblike koji ga okružuju.

Teološko objašnjenje tih detalja na ovoj fresci iznose sami monasi manastira Dečani: u trenutku kada je Hristos razapet, došlo je do (istorijski dokumentovanog) pomračenja Sunca - i Sunce i Mesec su potonuli u mrak u najmračnijem času ljudske istorije, kada je Bogočovek Isus iskusio smrt.

Ktitor kao kreativni direktor freskopisa

Ktitor srednjovekovne srpske crkve, u ovom slučaju kralj Stefan Uroš III Nemanjić, danas poznatiji kao Stefan Dečanski, birao je živopisca-zografa koji će oslikati freske, kao i sadržaj onoga što će se naći na freskama. Visoki Dečani su crkva sa verovatno najvećim brojem fresaka oslikanom u celom hrišćanskom svetu, pravoslavnom i rimokatoličkom (protestanti su većim delom odbacili freskopisanje i ikonopisanje) - više od hiljadu fresaka najveće umetničke vrednosti.

Naš kralj Stefan Uroš III bio je visokoobrazovana ličnost sa izvanrednim poznavanjem umetnosti, kako pravoslavnog tako i rimokatoličkog sveta, pa je tako za graditelja Dečana pozvao najboljeg majstora u svom kraljevstvu, rimokatoličkog fratra Vitu Kotoranina, a za zografa zadužbine neimenovanog grčkog majstora iz Carigrada. Kralj je proveo mnoge godine svog života u Carigradu i dobro je znao ko je bio ko na tamošnjoj umetničkoj sceni tog vremena, a nije štedeo novac da plati najboljeg umetnika.

Ono po čemu se kralj Stefan Dečanski, kao i većina drugih ktitora naših srednjovekovnih crkava razlikovao od današnjih graditelja i ukrasitelja hramova bila je širina duha i sloboda koju je dopuštao umetnicima. Zograf je svakako morao da se konsultuje sa ktitorom i da pokaže skice kako bi rešio koju od fresaka, pa je sasvim sigurno da je i ovakav, prilično neuobičajen i hrabar prikaz personifikacije Sunca i Meseca morao da dobije odbrenje od kralja. Zbog takvih umetničkih sloboda koje su najčešće imale freske u srpskim manastirima, Srbija je za vreme vladavine dinastije Nemanjića bila jedno od najvažnijih središta srednjovekovnog slikarstva Evrope - iako su to najčešće bili grčki majstori, oni su u Srbiji po pravilu dobijali veće umetničke i teološke slobode nego u Romejskom carstvu, koje se danas netačno naziva Vizantija.

Retki su slučajevi da državna umetnost, umetnost finansirana državnim novcem u državotvorne svrhe pokazuje takvu umetničku slobodu, pa se tako desilo da jedna freska iz Dečana sedam vekova nakon svog nastanka još uvek uzbuđuje celi svet svojom sadržinom.

Bonus video: