ADU: FILM O GOLGOTI AFRIČKOG DETETA na putu ka Evropi

Naslov filma: Adu

Godina proizvodnje: 2020.

Zemlja proizvodnje: Španija

Režiser: Salavador Kalvo (Salvador Calvo)

Scenario: Alehandro Ernandes (Alejandro Hernandez)

Uloge: Luis Tosar, Álvaro Cervantes, Anna Castillo, Moustapha Oumarou, Zayiddiya Dissou, Adam Nourou

Žanr: drama

Neverovatni afrički road movie, sa šestogodišnjim kamerunskim dečakom Aduom kao protagonistom. Moraćete detaljno da obnovite geografiju Afrike da biste shvatili kakvu Golgotu je prešao ovaj dečak: put od Kameruna do Senegala i dalje do gradića Melija koji pripada Španiji a nalazi se na afričkoj obali Sredozemnog mora, 12 kvadratnih kilometara Španije okruženo kompletnim Marokom. To je ekvivalent putovanja od Beograda do Nju Delhija u Indiji, otprilike. Preko ovog užasnog i čudesnog putovanja prelamaju se svi društveni problemi Afrike i današnjeg sveta uopšte - u prvom redu očajna materijalna beda u kojoj velika većina stanovništva svih zemalja Afrike živi. Postoje u svetu i zemlje u kojima vlada siromaštvo ali postoji društvena pravda kao ideja, i dobar zdravstveni i školski sistem, poput zemlje u kojoj je rođen scenarista ovog filma - Kube. Kamerun i većina ostalih zapadnoafričkih zemalja, deo su sveta u kome vladaju bezakonje, kriminal i korupcija nesagledivih razmera.

Režiser Salvador Kalvo ima više od četvrt veka iskustva, ali uglavnom se bavio režiranjem kriminalističkih TV serija, što se donekle primeti u maniru naracije, koji je pomalo suvoparan i televizijski.

Film Adu ima fabulu u kojoj se prepliću tri toka: glavni tok, koji prati dečaka Adua, njegovu porodicu - majku i sestru, i kasnije njegovog druga i saputnika Mazara kojeg upoznaje u Senegalu; zatim pratimo priču o španskim graničnim policajcima iz gradića Melija koji ubijaju jednog od mnogobrojnih migranata koji pokušavaju da preskoče zaštitnu ogradu i treći tok tiče se španskog ekologa Gonzala koji živi u Kamerunu i bori se za očuvanje ugroženih vrsta životinja i njegove ćerke Sandre koja dolazi u posetu.

Dramski sukob glavne priče nastaje kada dvoje dece, šestogodišnjak Adu i njegova dvanaestogodišnja sestra Alika nehotice postaju svedoci krivolova. Zbog zarade od 50 američkih dolara koliko će dobiti na crnom tržištu, seljaci iz Aliking i Aduovog sela ubijaju zaštićene životinje, ali i bilo koga od ljudi ko ugrozi njihove poslovne poduhvate.

Gonzalo i Adu nikada se neće upoznati, ali su žrtve istog zločina i iste korupcije. Ipak, najgore posledice koje doživljava Gonzalo neuporedivo su blaže od katastrofalnih posledica koje trpi Adu, čija egzistencija doživljava razorni zemljotres koji odnosi sve što je dečak imao. Film pokazuje koliko su svi ljudi tesno povezani čak i kada izgleda da su nepremostivo daleko, jedinu razliku čine mehanizmi zaštite, odnosno odsustvo istih.

Isti događaj dovodi i Gonzala (Luis Tosar) u nepomirljivi sukob sa šefom čuvara rezervata Mbuma, bahatim i korumpiranim Kameruncem Kebilom, koji je u očiglednom dosluhu sa lovokradicama. Taj sukob će Gonzalu umalo koštati života, a uprkos njegovoj spremnosti da se bori, on gubi posao u rezervatu. Njegova ćerka koja dolazi iz Madrida u posetu prikazuje sav kontrast između deteta odraslog u Evropi u materijalnom blagostanju, i kamerunske dece koja nemaju ni najosnovnije potrepštine za život, čiji životi ne vrede ništa čak ni članovima zajednice u kojoj su rođeni. Kao još jedan simbol duboke globalne nepravde u raspodeli dobara, čak i bicikl koji je kamerunskim mališanima Aliki i Aduu bio jedino što su imali prelazi u vlasništvo razmažene Evropljanke Sandre.

Deca moraju da beže i spasavaju živote od nezajažljivih lovokradica. Počinje njihov mučenički put. Rođaka iz prestonice Kameruna, Jaundea, predaje decu šverceru ljudi i plaća mu da da ih prebaci u Maroko, odakle bi trebalo da se povežu sa svojim ocem, koji živi i radi u Španiji. Švercer koristi prvu priliku da se otarasi dece, pa mališani na nezamislivo jeziv način završavaju 3 hiljade kilometara južno od Maroka, u Senegalu.

Narativ filma svim sredstvima neprestano ponavlja poruku koliko je bezvredan život svakog ljudskog bića, pa i deteta, rođenog u Africi.

U društvu novog saputnika, maloletnog Somalijca Masara, koji beži od seksualnog zlostavljanja koje je trpeo u svom selu, Adu uspeva da pobegne od senegalske policije, pregazi Mauritaniju, grozomornu Zapadnu Saharu koja nije ni država već teritorija bez uprave i Maroko i dođe na ulaz u Meliju.

Sandra za to vreme putuje u luksuznom džipu svog oca, boravi u luksuznim kućama, drogira se i ispituje granice seksualnih sloboda gde god se nađe.

Ipak, tačka u kojoj se sve tri priče povezuju u jednu je granični prelaz Melija. Gonzalo mora da prihvati novi posao na drugom kraju Afrike i dovozi svoju ćerku na granični prelaz Melija. Ona ulazi gurajući Aduov bicikl i nalazi se u istom trenutku kada i on na tom mestu, a tu je i jedan od graničnih policajaca sa početka filma, Mateo, koji spasava život Aduu.

Kraj filma nije doneo očekivanu katarzu. Junak kog smo pratili i za kog smo navijali stigao je do Španije i relativne sigurnosti, ali mnogi drugi su stradali. Španska birokratija je nepredvidljiva, Masar je deportovan, možda će se to desiti i Aduu. Njegov otac je negde u Španiji i slabi su izgledi da će dete koje još ne ume ni da čita i piše naći svog roditelja

Težak i sumoran film koji postavlja sva neizbežna pitanja o svetu u kojem živimo, od kojih svi stanovnici Evrope, uključujući i nas u Srbiji pokušavaju da zavuku glavu u pesak poput nojeva: da li imamo pravo da živimo u relativnom blagostanju, umesto da ono što imamo podelimo sa onim pripadnicima ljudskog roda koji nemaju ni najosnovnije potrepštine? Koliko hrane bacamo svakog dana? Koliko vode prosipamo? Koliko energije trošimo uludo? Odakle dolaze kafa i kakao i kikiriki i banane i južno voće koje konzumiramo svakodnevno i da li su te namirnice pravedno plaćene onima koji su ih proizveli? Odakle dolazi nafta koju trošimo?

U epilogu filma Adu, jedan od dvojice graničnih policajaca, upravo onaj koji je tukao stradalog migranta, u razgovoru izgovara tipičnu apologiju evropskog pogleda na svet: "Moj deda bio je levičar. On mi je govorio o tome da su glavni krivci za to što je Franko umro u svom krevetu prirodnom smrću - Francuzi, koji nisu hteli da podignu zid prema Španiji. Iz zemlje je otišlo previše najsposobnijih Španaca koji su mogli da donesu promenu političkog sistema. Tako i sada iz afričkih zemalja pokušavaju da pobegnu svi najškolovaniji i najsposobniji. Znaš li koja je poruka ovog našeg zida koji branimo? 'Rešavajte svoje probleme sami' Vratite se u svoje zemlje i smenjujte svoje političke sisteme."

Iako je i naša zemlja mnogo više kolonija nego inicijator globalizacije, svako od nas može da bude deo rešenja. Film "Adu", poput gorke pilule za otrežnjenje, pruža nam priliku da se osvestimo i pružimo makar topao pogled migrantskom detetu koje prolazi kroz naš grad.

Ocena: 4/5

Bonus video: