KORMILARI HARMONIJE (2. deo): NAJBOLJI BAS GITARISTI JUGOSLAVIJE i njenih država krhotina

Uvek je nezahvalan posao pisati o nečemu prvi. Bas gitaristi Jugoslavije i razjedinjenih jugoslavenskih emirata nikada do sada nisu dobili svoju rang listu, a sada kada se taj poduhvat zasniva na varljivom sećanju i još varljivijem ukusu i znanju jedne osobe, pisca ovih redova, razumljivo je to da se neko oseća uskraćen, oštećen i nezasluženo potcenjen jer nije spomenut u tekstu. Razumljive su reakcije sa pitanjima "gde je ovaj" ili "gde je onaj", a jedini mogući odgovor je: na vašoj listi. Danas svako ima mogućnost da na svom Youtube kanalu napravi listu najboljih basista koju će, ako je dobra, uskoro pogledati više ljudi nego što ovaj tekst ima čitalaca, i koja će tamo duže potrajati i ostvariti veći uticaj. Dakle, samo napred. Basisti to zaslužuju, i ne samo oni.

Kriterijum prema kojem je ova lista nastala je u prvom redu inovativnost. Ima mnogo veoma dobrih basista, uključujući i sve one koje ste spomenuli u komentarima prvog nastavka ovog teksta. Razlog zašto su se neki od njih našli na ovoj listi je sposobnost da iznenade svojim rešenjima. To nema veze sa geografskim poreklom, nacijom ni vrstom muzike. Ima mnogo odličnih muzičara koji izvanredno sviraju tačno ono što je potrebno odsvirati, a ne tako mnogo onih koji umeju da prevaziđu to neophodno i pomere granice - ovim drugima posvećena je ova lista. Postoji takođe i veliki broj fantastičnih bas gitarista koji nikada nisu uspeli da snime muziku vrednu pamćenja, pa se tako na ovoj listi nalaze samo oni koji su za sobom ostavili makar jedan značajan album.

Imajući u vidu navedena merila, pokušaću da se prisetim još nekolicine prvoklasnih i inovativnih bas gitarista jugoslovenske i postjugoslovenske scene. Redosled spominjanja u tekstu je nebitan.

Marino Pelajić (Film/Haustor/Le Cinema/Vlada Divljan)

Priznajmo, svi bismo za ovog momka sa slike pomislili da je zalutao na rok koncert sa matematičkog takmičenja. Dok ne uzme bas gitaru u ruke i zasvira - onda se pristojni momak Marino pretvori u Uda Barakudu, ubicu niskim tonovima. Dao je naročiti pečat punog i uzbudljivog zvuka svemu što je odsvirao, ali ipak njegovim remek delom može se smatrati album grupe Film "Sva čuda svijeta" (1983) gde je njegova kreativnost dostigla zrelu fazu. Poslušajmo samo pesmu "Ti zračiš zrake" koja i počinje njegovom bravurom - to je pesma koja nije morala da bude odsvirana baš tako, jer ostavlja prostor za mnoštvo različitih gruvova koji bi se svi dobro uklopili, ali new wave-funky nije baš prvo što bi svakom sviraču palo na pamet u ovakvoj pesmi. Ipak, više nego dobro se uklopilo, a pritom njegov new wave funky gruv nije isti kao kod The Jam (Start!), The Clash (Rock The Casbah), A Certain Ratio (Shack Up)... ne da se uporediti ni sa čim iz tog razdoblja sa čim je srodan. Neko je rekao Bill Laswell i Tony Levin? To već ima priličnog smisla.

Andrej Veble (Buldožer/Lačni Franz)

Andrej Veble je jedan od osnivača Buldožera, mada sam za sebe kaže da je bio član tog benda "na rate", jer kao Mariborac nije uspevao da bude stalno i dovoljno prisutan kad god je potrebno. Andrej Veble je doktor, medicinski doktor, sada već u penziji, a sasvim zasluženo bi mogao dobiti i počasni doktorat iz bas gitare. Deonice koje je odsvirao i snimio imaju odstupanje iz sfere očekivanih nota i iskorak u prostor gde je sve moguće. Pretpostavljamo da je i kao lekar bio nešto poput House MD-ja: genijalac.

Dejan Škopelja Škopi (U škripcu/Babe/Rambo Amadeus/Cannibal Fru Fru/Kristali/Alisa...)

Jedan od najsvestranijih bas gitarista beogradske scene, poznat po saradnji sa nizom značajnih bendova i izvođača ali i kao studijski muzičar, snimatelj, producent i pedagog, Škopelja je jedan od muzičara koji "nose" svoj bend i daju svima ostalima u bendu harmonski ali i ritmički kišobran za improvizacije bilo koje vrste. Ume da svira minimalno (poslušajmo njegovu briljantnu deonicu u pesmi "Sanja" grupe Alisa, gde rečenicom zasnovanom na svega dve note i jednoj sinkopi nosi veći deo pesme, do refrena, srodno minimalizmu benda Talk Talk), ali ume i da bude virtuozni funky basista, kao u ovom, verovatno najranijem njegovom snimku iz 1982 godine sa bendom Cannibal Fru Fru.

Dragan Markovski Šicko (Rambo Amadeus)

Beogradski bas gitarista, stariji brat još jednog značajnog bas gitariste beogradske scene, Gorana Markovskog Glave (Klajberi, Kazna za uši, No Smoking Band). Šicko je svoju virtuoznost i kreativnost pokazao na dva albuma Rambo Amadeusa - "Psihološko propagandni komplet M91" i "Titanik". Nažalost, ubrzo nakon toga preminuo je od bolesti stečene zbog rada sa visokim strujama u Elektroprivredi Srbije.

Dušan Petrović (Duh Nibor/PPD/Ekatarina Velika/Presing)

Dušan Petrović je neobičan slučaj multiinstrumentaliste koji je karijeru započeo kao basista benda Duh Nibor. Pored toga je i školovani kontrabasista. Ipak, nedugo nakon saradnje sa Milanom Mladenovićem koja je rezultirala snimcima uvrštenim na album EKV "Dum Dum", Petrović na duže vreme prestaje da svira bas gitaru i prelazi na saksofon, te postaje jedan od najznačajnijih saksofonista na postjugoslovenskom prostoru. Tek 2014, po sopstvenoj želji postao je bas gitarista grupe Presing, sa kojom je snimio celi album koji izlazi ove jeseni, i na taj način vratio se svom matičnom instrumentu. Do tada, poslušajmo Dušana Petrovića kao bas gitaristu u pesmi EKV "Siguran".

Milorad Ristić Miki (Darkwood Dub/Bella Technika)

Basista koji je sarađivao sa nizom bendova i projekata u karijeri ali ipak ostaje upamćen kao basista grupe Darkwood Dub, a taj bend pak prepoznatljivost i najveći deo kreativnosti i upečatljivosti svog zvuka i dobar deo harmonijie duguje upravo Ristićevoj bas gitari. Formiran u post-punk zvuku, Ristić je proširio svoj muzički opseg ka dub basu, a u novije vreme i ka nu-jazzu. Njegove deonice su najčešće minimalističke (kao na primer u pesmi Baobab, gde sa praktično četiri note jako efektno nosi celu pesmu), ali povremeno je i virtuozan kao u pesmi Srebrna kap.

Goran Furunović (Popečitelji)

Na ovom spisku nalazi se i jedan basista čiji stil sviranja je piscu ovog teksta daleko od srca, ali objektivno treba priznati da je reč o vrhunskom muzičaru koji vlada svim elementima sviračke tehnike i haronije. Manir sviranja koji je devedesetih uveo u modu Les Claypool, basista grupe Primus, sa maksimalnom količinom tonova od kojih su mnogi disonantni, a drugi svirani slap tehnikom (slap od engleske reči za šamar) stvar je ukusa - jednom delu muzičara i publike to se izrazito sviđa, drugom se ne sviđa, sredina obično ne postoji. Jedan od najistaknutijih nosilaca ovog manira sviranja u Srbiji je Goran Furunović, on to veoma dobro radi, pa ko voli, nek izvoli.

Zoran Živković Žika (Deca Loših muzičara)

Mada su Deca loših muzičara trećom promenom pevača prilično zbunili publiku, to je i dalje jedan od najboljih bendova na domaćoj sceni, a kičmu njegovog zvuka čini upravo fantastični bas gitarista Zoran Živković Žika, najbliži rođak Flea iz Red Hot Chilli Peppersa rođen s ove strane okeana.

Roko Crnić (Porto Morto)

Još je pomalo prerano reći u kom smeru će ići ovaj mladi multiinstrumentalista, možda ga zanimanje za bas gitaru sasvim napusti. Za sada, nakon dva objavljena albuma njegovog benda Porto Morto može se reći da ima sve preduslove da postane vrhunski muzičar i autor, ako to već i nije postao. Ideje su tu, talenat je tu, odličan album je tu, još izvesna količina ubedljivosti od prvog tona i biće to pravi predstavnik jugoslovenske škole bas gitare - poznavanje još celog niza instrumenata i - nimalo lako - umeće pevanja uz bas gitaru dodaju samo nove pluseve konačnoj oceni.

Bonus video: