Naomi Klajn: Ako ste do sad bili za jednokratnu upotrebu, sada ste žrtveno jagnje

Već dve nedelje iz kuće nisam izašla. Mislim da ću uskoro da dobijem fobiju od napuštanja kuće - iskrena je kanadska spisateljica, novinar i aktivistkinja Naomi Klajn. Od kad je korona zavladala svetom, ona je sedela kod kuće i svojim studentima držala predavanja preko Zuma. S obzirom na to da se, kao i svake godine, s porodicom vratila iz SAD u rodnu Kanadu da provede leto, podvrgnuta je strogom karantinu.

Iz prinudne samoizolacije antikorporativna aktivistkinja, koja se proslavila knjigom “Ne logo”, za “Gardijan” je istakla kako je čitava ova situacija sa koronom ponovo pokazala da su ljudi, a ne mašine, pogubni po život na planeti. Budući da, kako smatra, vakcine za Covid 19 nema skoro na vidiku, ključna pitanja za nju su sledeća:

- Kako ćemo da živimo sa ovim? Da li ćemo da prihvatimo “normalu” koju smo imali pre korone, ali bez ličnih dodira i odnosa, zahvaljujući kojima se održavamo u životu? Da li ćemo da dozvolimo da našu decu uči isključivo tehnologija? Ili ćemo konačno da investiramo u ljude? Toliko je načina na koje možemo da odgovorimo na ovu krizu. Ali, najvažnije je da ne treba da se vratimo u status kvo koji smo imali pre korone - naglašava Naomi Klajn, koja kao ljuta protivnica globalizacije pominje Novi Zeland kao dobar primer u čitavoj ovoj pandemiji:

- Bilo mi je tako milo kada sam čula da njihova premijerka Džasinda Ardern predlaže četvorodnevnu radnu nedelju kao rešenje. Novi Zeland je veoma zavisan od turizma, a opet zemlja koja se možda na najbolji način suočila s pandemijom, naročito kada je u pitanju mortalitet od korone. Ne može u potpunosti da otvori vrata svim turistima, kao ranije, i otuda ideja da Novozelanđani rade manje, budu plaćeni isto i imaju više slobodnog vremena da bezbedno uživaju u svojoj zemlji - objašnjava Klajnova.

Stalno se, priznaje, pita kako da usporimo. Jer kad god pomislimo da smo se vratili u normalu, virus nas opet satera u ćošak, uz poruku “uspori”. Zato smatra da nikako nije pametno što vlade najmoćnijih zemalja teraju građane da se vrate “na staro”, da idu u restorane, pabove, na letovanja…

- To je ludilo. Mali procenat populacije pristaje na tako nešto. Većina je onih koji su zaista zabrinuti zbog povratka na posao pre nego što sve bude potpuno bezbedno ili zbog povratka svoje dece u škole. Toliko je poražavajućih sličnosti u pristupu čitavoj krizi sa koronom između Donalda Trampa i Borisa Džonsona. Oni su sve ovo pretvorili u neki test muškosti, iako je Džonson preležao virus. Brazilski predsednik Bolsonaro je pričao kako je on sportista, pa zna kako da mu se suprotstavi, a sada boluje od korone, a Tramp o svojim dobrim genima…

Osvrćući se na proteste inicirane ubistvom Džordža Flojda u SAD, Klajnova podseća da ovo nije prva buna te vrste. Međutim, ističe da je donekle unikatna zbog čitave situacije sa virusom i naročito njegovim pogubnim uticajem na afroameričku populaciju:

- U gradovima, poput Čikaga, najveći broj mrtvih od posledica korone, oko 70 odsto, jesu Afroamerikanci. Da li je to zbog toga što oni rade poslove na kojima su više bili izloženi riziku od zaraze ili zbog toga što žive u zagađenim delovima zajednice, uz stalno prisutne stres, traume, pretnje gubitka radnih mesta, diskriminatorski zdravstveni sistem? Ali, crnačke zajednice podnose najveći teret mortaliteta od virusa, iako nam se stalno poručuje da smo u ovome svi zajedno. I kao da ova trauma, sama po sebi, nije dovoljna, desila su se ubistva Ahmada Arberija, Džordža Flojda, Breone Tejlor. I otuda pitanje koje mnogi postavljaju - otkud toliko belaca na protestima? To je ono što je novo. Mnogi od tih demonstranata su multirasni. Zašto je ovoga puta drugačije? Nekoliko ideja mi se vrzma po glavi. Jedna je da smo zbog pandemije postali blaži. Kada usporite, možete da osetite stvari. A kada ste u stalnoj borbi za prestiž, vremena za empatiju nema. Od samog početka virus nas je naterao da razmišljamo o međuzavisnosti i odnosima. Prva stvar na koju pomislimo jeste da li je sve ono što smo dodirnuli neko već dodirnuo. Hrana koju jedemo, pakovanje u kome je isporučena, hrana na rafovima… To su veze koje nas kapitalizam tera da ne učimo. A to što smo sada “naterani” da razmišljamo i povezujemo stvari učinilo nas je blažim, mekšim, pa onda možemo da promišljamo i o svim tim rasnim zverstvima, umesto dosad uobičajenog stava da je to briga nekog drugog.

“Šta god da je bilo loše pre katastrofe, sada je nepodnošljivo”, jedna je od uvodnih rečenica u novoj knjizi Klajnove “On Fire”. U ovoj pandemiji to se, kako kaže, još više intenziviralo.

- Ako ste imali posao od koga vam je pre čitave ove krize bilo muka, tek je sad postalo nepodnošljivo. Jer ako ste do sad bili za jednokratnu upotrebu, sada ste žrtveno jagnje. I to je nasilje koje vidimo.

- Trebalo bi, međutim, da pričamo i o nasilju koje je skriveno, nasilju u kući. Da budem sasvim otvorena - kada su muškarci pod stresom, ostaju tragovi na ženinom licu i na licima dece. Ovaj karantin sam po sebi izaziva toliko stresa, jer ne možete da se udaljite jedni od drugih, a čak i u najsrećnijim porodicama svakome je potrebno bar malo prostora za sebe. Onda na sve to dodajte otkaze i stres zbog novca. Za žene je sada situacija nepodnošljiva - sumira surovu realnost Naomi Klajn, a na kraju, uprkos tome što nije optimista, poručuje da treba da se borimo za budućnost.

Bonus video: