Ernesto Sabato: Ljudi više nemaju stida

R. Valzer

POSLE VIŠEČASOVNOG PEŠAČENJA kroz impresivni klanac Umauaka, vratili smo se u drevni grad Salta koji je svojevremeno bio velelepan, a koji danas jedva može da se prepozna, budući da je preplavljen reklamnim panoima i modernim zdanjima što su uništila lepotu njegovih ulica iz doba španske kolonijalne vladavine. Ništa nije preostalo od aristokratskog grada Salte, kao da više niko i ne mari za njega, kao da je i njega zahvatio nemar savremenog čoveka koji ni u šta ne ulaže napor, nego se grade kuće koje će sledećeg dana biti porušene, kuće bez dekorativnih fasada i bez nekadašnjih ornamenata.

Posle podne sam otišao do istorijske katedrale, tog hrama u kojem će sutra na hiljade vernika proslaviti la Fiesta del Milagro. Mnogi od njih već danima hodočastvuju kako bi prineli svoja prostodušna obećanja koja su isto tako jednostavna kao i poljsko cveće, koja su jednako nasušna kao i hrana, zdravlje ili rad.

Dok sedim na trgu iznova me pohode moje večne opsesije. Razvijena društva izrasla su na preziru prema dalekosežnim vrednostima zajedništva i prema svemu čija se vrednost ne izražava u novcu nego u lepoti. Još jednom uviđam kako su poružneli gradovi naše zemlje, kako Buenos Ajres tako i drevni gradovi u unutrašnjosti. Kako malo pažnje im je poklonjeno! Bolno je kad čovek pogleda fotografije od pre stotinak godina, kada je svaki grad imao sopstveni stil života, svoje drveće, tipična pročelja svojih zdanja. Iz dubokog razmišljanja trgla me je slika nekog švrće od jedno tri-četiri godine koji se igrao pod budnim okom svoje majke, što je bilo kao da ispod nekog sveta koji je opustošen nadmetanjem i individualizmom, u kojem više nema vremena za osećanja niti za razgovor među ljudima, i dalje opstaju, poput starih ruševina, ostaci jednog humanijeg vremena. U dečjim igrama primećujem, ponekad, tragove obreda i vrednosti koji izgleda da su zauvek iščezli, a koje sam, međutim, toliko puta nalazio u udaljenim i zabačenim seocima: ljudsku čast, nesebičnost, čovekovu veličinu naspram nesreće, obične radosti, fizičku hrabrost i moralnu čvrstinu.

Švrća nastavlja da se igra na natkrivenom podijumu trga na kojem će sutra sigurno svirati orkestar ili će biti održan koncert gitarista kao nekada u Rohasu u praznične dane.

U jedno drugo doba – žao mi je što upotrebljavam izraze sa izvesnim arheološkim prizvukom, ali kad je čovek vršnjak veka… šta govorim, prošlog veka! – u doba mog detinjstva u Rohasu, još su važile vrednosti koje su činile da rođenje, ljubav, mladalačko doba, smrt, budu lep i duboki ceremonijal. Životni tok nije bio trka s vremenom nego je još uvek ostavljao vremena za posvećene trenutke i za velike rituale u kojima bi se mešali starinska verovanja ovog podneblja sa epovima svetih hrišćana. Život je proticao usporenim tempom, pri čemu su svetkovine i drugi događaji predstavljali kamen međaš u životima ljudi, koje smo jednako željno iščekivali mi šestogodišnjaci ili sedmogodišnjaci, odrasli ljudi i starci. Kao na primer karnevalske svečanosti, nečiji rođendani, proslavu Božića, onu neopisivu draž kada bi osvanuo dan Tri kralja, ili pak veliku svetkovinu u čast sveca zaštitnika grada, koja je bila propraćena litijom, pitama s mesom i igrankama. Činilo se čak da i smene godišnjih doba i smene dana i noći skrivaju neku tajnu koja je bila deo tog rituala, što se održao kroz pokolenja kao sveto predanje. Svi su uzimali učešća u tim svetkovinama, od najsiromašnijih do najbogatijih. Pamtim sa kolikim sam divljenjem posmatrao nadmetanje jahača na konjima i koliko sam voleo da odlazim na cirkuske predstave.

Bivalo je srećnih i nesrećnih vremena, ali je to zavisilo od prirode, od rodnih ili nerodnih godina; čovek nije osećao da mora uvek i u svakom trenutku da kontroliše sve što se dešava, kao što u današnje vreme misli da mora.

Današnji čovek nema vremena za dokolicu, dobrim delom zato što smo navikli da vreme merimo merom korisnosti, merom produktivnosti. Nekada je rad bio humaniji, a baveći se raznim zanimanjima i zanatima ljudi su često među sobom i razgovarali. Ljudi su nekada bili slobodniji nego današnji čovek, koji nije u stanju da odoli televiziji. Oni su mogli da odu na popodnevni počinak, ili da odigraju „tablića” sa svojim prijateljima. Iz tog doba pamtim rečenicu čestu u ono vreme: „Ajde, drugar, da odigramo partiju karata, da nekako ubijemo vreme”, što je nama danas potpuno nepojmljivo. To je bilo vreme kada su se ljudi okupljali da popiju mate, dok su, sedeći na klupama na tremovima svojih kuća, posmatrali zalazak sunca. A dok bi sunce tonulo na horizontu, dok bi se ptice gnezdile u krošnjama, a Zemlju osvajala dugotrajna tišina, činilo se da, utonuli u misli, sebi postavljaju pitanja o smislu života i o smrti.

Ljudski život bio je usredsređen na duhovne vrednosti koje su danas gotovo sasvim potisnute, a to su dostojanstvo, nesebičnost, stoičko podnošenje nesreće. Te velike vrednosti, kao što su čast, poštenje, divljenje prema dobro urađenim stvarima, poštovanje prema drugim ljudima, nisu bile ništa izuzetno, krasile su većinu ljudi. Odakle je poticala njihova srčanost, njihova hrabrost da se suoče sa svakodnevnim životom? Još jedna izreka iz onog doba, na koju nikada nisam obratio pažnju kao u današnje vreme, jeste ono „Daće Bog”. Čovekov tadašnji sklop, njegova nesebičnost, smirenost sa kojom je nastupao, nesumnjivo su se zasnivali na dubokoj veri koju su ljudi gajili u život. Ni sreća, ni nesreća, niti išta iole značajnije, nije zavisilo od njih samih. Vrednosti su takođe izvirale iz svetih spisa, bile su Božje zapovesti.

Ljudi su, otkako su se uspravili na zadnje noge, verovali u Nekakvo Svevišnje Biće.

Nema kulture koja nije imala svoje bogove. Ateizam je nastao u moderna vremena; ranije se nikada ne bi moglo dogoditi da se na nekom otpadu nađe odbačena Biblija. Ukoliko neko sumnja u ovo, neka ponovo pročita Homera, ili pak američke mitove. Ljudi su verovali da su Božja deca a čovek koji oseća takvo srodstvo može dospeti u situaciju da bude sluga, rob, ali nikada neće postati zupčanik. Bilo kakve da budu životne okolnosti, niko neće moći da mu oduzme tu pripadnost svetoj istoriji: njegov život uvek će proticati pod budnim okom bogova.

Da li ćemo moći da živimo ako život ne bude imao neki trajni smisao? Kami, shvativši svu veličinu onoga što je čovek izgubio, veli da je velika ljudska dilema ta da li je mogućno ili nije da čovek bude svetac ukoliko Bog ne postoji. Ali, kako je već ranije genijalno proklamovao Kirilov, „ako Bog ne postoji, sve je dozvoljeno”. Sartr iz poznate misli izvodi zaključak o čovekovoj sveukupnoj odgovornosti, mada je, kako je rekao, život potpuni besmisao. Vrhunac ljudskog ponašanja ispoljava se kroz solidarnost, ali kada se život doživljava kao haos, kada nema Oca kroz koga ćemo se osećati braćom, požrtvovanost gubi žar koji ga podstiče.

Ako je sve relativno, može li čovek smoći snage za požrtvovanost? I da li je uopšte moguće živeti bez požrtvovanja? Čovek se žrtvuje za svoju decu, a žrtvovanje je i briga o starima ili bolesnima. Isto kao što je to i odricanje od ličnog u korist opšteg dobra, kao što je i ljubav. Samopožrtvovani su oni koji ostare radeći za druge, koji daju svoj život za spas drugog čoveka. A može li postojati požrtvovanje ako je čoveku život izgubio smisao, ili se smisao nalazi samo u ličnom komoditetu, u postizanju ličnog uspeha?

Jutros sam, idući ka spomeniku Guemesu, tom romantičnom i odvažnom junaku, zastao da pogledam ringišpil kakvih je bilo u mom selu. A grlo mi se steže od uzbuđenja pri pomisli na lepotu mesta u. kojem sam odrastao, sa jednostavnim radostima kakve retko doživljavaju današnja deca.

Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pritom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu? U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu.

Gledano iz perspektive modernog čoveka, ljudi su ranije bili manje slobodni. Bilo je manje mogućnosti izbora ali je, nesumnjivo, čovekova odgovornost bila mnogo veća. Nije im čak ni padalo na pamet da se ogluše o svoje dužnosti, da iznevere mesto koje im je, kako se činilo, život namenio.

Veoma je značajna vrednost koju su nekada ljudi pridavali rečima. To ni u kom slučaju nije bilo sredstvo za opravdavanje onoga što je učinjeno. Danas sva tumačenja imaju prođu, a reči više služe da bismo se rasteretili nečeg što smo učinili, nego da bismo odgovarali za učinjeno.

Neću da vas gnjavim anegdotama koje su mi se urezale u sećanje. Sem toga, moguće je da mladi ne shvataju značaj mitova, koji predstavljaju iskustvo jednog dalekog bezvremenog života, prepunog značenja koja obasjavaju sadašnjost. Kako to dobro kaže Elijade, za razumevanje bilo kog poimanja sveta potrebno je da ono bude proživljeno iznutra, a činjenica da delimo to iskustvo učvršćuje pripadnost ljudskom rodu i povezanost među ljudima.

U ona vremena ljudi su se međusobno poznavali i nije im bilo potrebno da se pokazuju, svačiji životni put bio je svima pred očima. A to ja mogu da tvrdim jer, kada je o meni reč, činjenica da me ljudi prepoznaju ne samo da mi daje snagu, već u meni budi osećaj odgovornosti. Nasuprot tome, kada mnoštvo ljudskih bića tumara ulicama velikih gradova a da ih niko ne pozove po imenu i ne zna odakle dolaze niti kuda idu, čovek gubi onu nit pred kojom se odvija njegov život. Više ne živi pred ljudima iz svog sela, pred svojim komšijama, pred svojim Bogom, već bolno izgubljen u mnoštvu ljudi čije vrednosti ne poznaje, čiju istoriju jedva da deli.

Ernesto Sabato

Bonus video:

espreso.co.rs/6uka.com