Vojislav Bubiša Simić – velikan svetskog džeza

Vojislav Bubiša Simić je Beograđanin po rođenju, mentalitetu i vaspitanju. U svojih 96 godina života nosi preko 70 godina simbioze i ljubavi prema muzici. Više od tri decenije bio je dirigent Džez orkestra RTV Beograd, sa kojim je proputovao čitavu Evropu. Radoznao, intuitivan, svoj, čovek je kojem se Tito na Dan mladosti “pravdao” da zaista voli džez.

Na proslavi trogodišnjice oslobođenja Beograda uplašio je čuvenog maršala Tolbuhina, nakon što je pre njegovog zvaničnog obraćanja umesto sovjetske horske kompozicije “Staljingrad” greškom pustio dečiji hor da pišti “Marjane, Marjane”, Nije li džez upravo improvizovanje bez ustručavanja, ali uz poštovanje pravila?

Odrastanje i spasavanje klavira

Bubiša je odrastao u u uglednoj advokatskoj porodici, u kojoj je pored njega prohujao Drugi svetski rat, nakon kojeg je dočekao sve mučne, ali i vedre dane. Kandirano voće u delikatesnoj radnji Veljković, hleb, mast i aleva paprika na uličnim ćoškićima, poslastičarnica Glumac u Zemunu sa čuvenim sladoledom sa vaflom u kup čaši, Tašmajdan, fudbal i jurcanje sa društvom, tinejdžerski žurevi na kojima je sa drugovima iz školskog orkestra svirao prve kompozicije. To su bili dani.

U njihovoj kući na adresi Majke Jevrosime 39 u prizemlju se nalazio pianino njegove majke, koja je kao i sve građanske devojke tog vremena učila klavir i francuski jezik.

U dvanaestoj godini Bubiša je počeo da prebira po dirkama, te mu je majka brzo uzela nastavnicu, i za tili čas je počeo da svira lakše Šopenove valcere, a već u četrnaestoj je od bake za uložen trud dobio vredan klavir marke Bluthner. Lepo i bezbrižno vreme trajalo do aprilskih bombi 1941, koje su Nemci nemilice prosipali po Beogradu. Jedna bomba srušila je polovinu njihove kuće, baš onu u kojoj se ponosno šepurio klavir. Engleska mehanika ipak je odolela nemačkim bombama, ton je bio netaknut, uprkos polomljenom gornjem poklopcu i nogarama. Sudbina je muzici rekla da.

Nakon savezničkog bombardovanja 1944. i nakon tek ugašenih sirena sklepali su ansambl koji je imao zakazanu živu emisiju na Radiju Beograd. Tri člana koji je trebalo da dođu nisi bili prisutni, iz studija je neko odneo bubanj, bas i gitaru. Genetski muzički kod proradio je momentalno, i pošto su došli biciklima, iskoristili su pumpe za bicikl za ritam. Zvučalo je kao da bubanj svira sa metlicama na dobošu, te je pumpa po prvi put unapređena u muzički instrument. Genijalnost je već bila tu, pripremala se da ispiše najsvetlije stranice naše džez istorije.

Američko muzičko oslobođenje

Kada su u avgustu iste godine Amerikanci oslobodili Pariz, uspostavili su radio stanicu “AFN”, koja je pored kratkih vesti emitovala uglavnom džez. Svakog dana u 13 časova emisija bi otpočela hitom Toma Dorsija “On the Sunny Side of the Street,”. U to vreme u bioskopu Avala održana je projekcija američkog filma Serenada, koji je bio začinjen džezom Glena Milera – gotovo nadrealna scena nakon četiri godine okupacije.

Odmah po oslobođenju u savezničkim misijama prednjačili su Amerikanci. Tada je malo ljudi znalo da svira džez pa su Bubiši i društvu bile pune ruke posla. Način isplate mogli su da biraju – novac, viski, ili cigarete.

Godine 1946, on i njegovo društvo rešili su da osnuju big bend Dinamo o kojem su odavno maštali, sa Bubišom kao dirigentom i aranžerom. Osim nota iz predratnih orkestara, najveći deo im je ustupila Američka čitaonica. Svirali su u bašti Narodnog fronta, na DIF-u, košarkaškim terenima na Kalemegdanu, koji je tada bio Holivud sa američkim džezom u komunističkom Beogradu. Dolazila je građanska omladina kojoj su oni bili kao Beni Gudmen lično, košarkaši Šaper, Kalember, Nebojša Popović, bokserski prvaci države, mangupi, najlepše devojke.

Početkom 1948. polovina benda, uključujući i Simića odlazi u Zabavni orkestar Radio Beograda.

Svet na dlanu i nezaboravni Amerikanac u hotelu Metropol

Džez orkestar radio Beograda proputovao je svet. Nemačka Demokratska Republika je na turneji čula pevačke numere Lole Novaković i Ive Robića, i džez repertoar naših i američkih kompozitora. Budimpešta, tronedeljna turneja u Poljskoj, svirka u dvorcu Vavel, u kojem se nalazi mauzolej Pilsudskom, prvom predsedniku Poljske. Italija, Prag i barokna sala Lucerna u kojom je odzvanjao moderni džez Bilija Meja i Vudija Hermana, neka su od mesta koje su “osvojili”.

Nagrada koju je Bubiša osvojio sa orekstrom RTB 1960. na prvom festivalu evropskog džeza u francuskom gradu Žuan le Penu otvorila je ne samo prostor za suptilnu promociju politike kroz umetnost, već je i Jugoslaviju učinila prostorom na koji su strani umetnici počeli da gledaju sa poštovanjem, želeći da ga okuse i dožive.

Usledila je turneja po SSSR 1961, baš u vreme kada je German Titov poleteo u svemir iz Bajkonura. U letovalištu Suhumi na Crnom moru u njegovu čast odsvirali su bluz, te je Bejzijev “Blues Backstage” bio prekršten u “Bluz za Germana Titova”.

Na festivalu zabavne muzike u Rio de Žaneiru učestvovao je kao predstavnik Jugoslavije sa svojom kompozicijom. Tada je upoznao svetske džez velikane Henrija Mansinija, Dejvida Reksina, Džonija Mandela, gitaristu Badija Pauela, kao i aranžera Frenka Sinatre, Nelsona Ridla, sa kojima je pričao o džezu. Bili su iznenađeni da se u Jugoslaviji svira tako dobar džez. Podsetio ih je na pohvale koje je naš džez dobio od čuvenog klarinetiste Tonija Skota i Kvinsija Džounsa koji su u časopisu “Downbeat” izjavili da naši džezeri “sviraju kao Bejzi”.

Od 1975. do 1991. tradicija orkestra RTB bila je da svira tokom zime, jednom nedeljno u hotelu Metropol – “Muzika moje mladosti – igranka za stari ludi svet”. Na kraju su uvek svirali jedan set muzike Glena Milera. Jedne večeri je sa njima ceo Milerov repertoar pevao jedan sredovečni Amerikanac. Kada se set završio Vojislav mu je prišao da ga pita kako toliko dobro poznaje repertoar. Ispostavilo se da je gospodin bio zaposlen u avio kompaniji Mekdonel Daglas, i da je često bio u posadi aviona koji je vozio orkestar Glena Milera na turnejama po Americi. Zbog našeg orkestra, on je tada došao čak iz Bukurešta.

Doček Djuka Elingtona

Bubiša je Djuka prvi put čuo 1938. u Vrnjačkoj Banji. Čim se vratio u Beograd kupio je njegov album i odlutao u njegovim kompozicijama Moon Indigo Satin Doll. Kada je saznao da Djuk, koji je za njega bio alfa i omega džeza, dolazi u Beograd, odlučio je da mu priredi doček kakav nikada do tada nije imao. Sa orkestrom je naučio napamet “Take the A Train”, njegov zaštitni znak. Otišli su na aerodrom i pozicionirali se u holu kod izlaza iz carine. U momentu kada je sa Djukom ulazio u hol, krenula je kompozicija.

Amerikanci su bili oduševljeni, uši su im govorile da je u pitanju snimak, ali je srce donelo konačnu odluku da muzika ipak ide uživo. Uveče je imao dva koncerta u Domu sindikata, koji su bili u rangu Berlinske filharmonije i Karajana. Najbolji džez koncert ikada u Srbiji. Nakon koncerta, u improvizovanoj garderobi “Kazine”, Djuk je želeo samo goveđu supu.

Na rastanku na aerodromu, Simiću je dao program koncerta sa posvetom “To Airport Orchestra, Buona Fortuna”, verujući da je ono bio aerodromski orkestar. Zapamtio je ipak ono najautentičnije, a kada je naš čuveni dirigent dve godine kasnije u Njujorku na Njuport festivalu sreo članove Djukovog orkestra, na pitanje da li ga se sećaju, stigao je promptan odgovor – “Svakako, vi ste nas pozdravili na beogradskom aerodromu”.

Kaunt Bejzi, Džozefina Bejker, Dizi Gilespi

Fascinacija Kauntom Bejzijem datira od 1939, kada je od oca dobio njegove ploče koje je kupio na Terazijama broj 3. Na festivalu u Žuan le Penu šezdesetih godina napisao je kompoziciju “Pozdrav Kauntu Bejziju”, za koju je dobio prvu nagradu, a partiture kompozicije je u jesen 1965. Bejziju poklonio kada ga je sreo u Minhenu.

Kao direktor festivala Beogradskog proleća 1975. imao je čast da Bejziju i njegovom orkekstru bude domaćin. Bejzijev koncert bio je od izuzetne važnosti za bend, jer su svirali u njegovom duhu, sledivši taj stil i kasnije. Godine 1982. putevi su im se ponovo ukrstili u Las Vegasu, kada je sasvim slučajno video plakat na vratima hotela “Ceasars Palace” – “Tonight Count Basie Orchestra i Sammy Davis Jr”.

Posle koncerta poželeo je da vidi starog poznanika. Na ulazu prvo nisu hteli da ga puste, ali kada im je rekao ko je i da ga lično poznaje, njegov sin ga je zamolio da sve traje kratko jer je Kaunt vrlo star i bolestan.

Ušao je u garderobu i zaprepastio se, u invalidskim kolicima sedeo je iznemogli starac sa okom koje luta. Zamolio ga je za autogram, koji je jedva potpisao drhtavom rukom. Nije mogao da veruje da je to onaj isti čovek sa bine, a onda mu je postalo jasno, da je bio onaj stari Bejzi samo kad svira, i da ga džez vraća u život. Godinu dana nakon toga je umro.

Čuvena Džozefina Bejker, zvezda pariskih varijetea Mulen Ruža i Foli Beržera u Beograd je došla sa 62 godine. Iako u sedmoj deceniji, bila je puna života i snage, sa zvonkim glasom, šarmom, izvanredne fizičke kondicije.

Bubiša je prethodno spremao program, i orkestru nije bilo nimalo lako da je prati, jer je muzika povezana sa njenim pokretima. Bejkerova, oličenje perfekcionizma, bila je vrlo nervozna, prilično teške naravi. Naročito ju je nervirala balkanska ležernost i to što probe posle pauze nikada nisu počinjale na vreme. Nastup u Beogradu postigao je veliki uspeh.

Sutradan je na koncert u Skoplju Žozefina krenula vozom, koji je kod Leskovca imao sudar, pa se čekalo na pruzi tri sata da bi se krenulo dalje. Ona je za to vreme sišla iz voza i previjala i tešila povređene. Čak im se i telegrafski javila da budu spremni za probu, a kada je konačno stigla rekla je – “zašto niste na sceni?”. I ovaj koncert prošao je sjajno. Oprostili su se uz poljupce i šampanjac. Upamtio je njene reči, “Vi ste, (mislila je na Srbe) uvek umorni." Možda je bila u pravu, prisetio se Bubiša.

Nakon koncerta sa Dizijem Gilespijem 1956. godine u Beogradu, pozvali su njega i ekipu na džem-sešn u klub u Čika Ljubinu. Doneli su neke stare instrumente, zbog kojih su gosti popadali od smeha kada su ih videli. Naročito imk je bio smešan saksofon, čije su rupe bile zapušene hlebom. Međutim, kada su počeli da sviraju, gosti su zanemeli od neverice koliko su dobri, a istog mišljenja bili su i drugi velikani sa kojima je svirao – Luj Armstrong, Ela Ficdžerald, Majls Dejvis…

Ljudi koji vole muziku i životinje su najčešće pokazatelji obrisa sjaja ljudske duše i dobrote. Još je divnija spoznaja kada se dobrota nagradi. Bubiša u svojoj desetoj dekadi života i dalje živi svoje snove, sada više kroz uspomene, sećanja, ali i kroz žar koji se u njemu budi kada shvata koliko je ljudi, generacija inspirisao da svoje duše hrane voljenim mu džezom.

(Espreso.co.rs / vitraz.net / Pavle Jakšić)

Bonus video: