Da preživim dane buduće: Noviji srpski film i futurizam

Pitanje je šta nam budućnost nosi i sprema i u narednih nekoliko meseci, a da ne pričemo o onome što se valja tamo negde iza duge, zar ne? Još od samih svojih posleratnih zametaka srpska (ranije bezmalo i čitava jugoslovenska kinematografija) kretala se manje-više istom žanrovskom trasom – drama, komedija ili onoga što će beli, beli svet docnije i formalno nazvati dramedijom (komičnom dramom ili dramskom komedijom, već kako ko od filmskih stvaralaca i/ili producenata izvoli da toj mustri pristupi).

Pri takvoj postavci, sasvim očekivano i posve razumljivo, nije bilo previše mesta za izmaštavanja na temu ovdašnjih života i egzistencija u iole daljoj budućnosti, te su naučnofantastična ostvarenja i dalje istinska retkost čak i u najrecentnijem delu kinematografije naše zemlje.

Međutim, imamo barem tri zanimljiva i dovoljno maštovita skorija ostvarenja upravo tog tipa, što daje nekakvu osnovu za brzopotezni osvrt na konkretne primere futurizma u savremenom srpskom filmu. U pitanju su filmovi reditelja Alekse Gajića, Luke Bursaća i Lazara Bodrože. Ako niste, svakako bi trebalo da ih pogledate, i to ne samo a conto teme ovog teksta pred nama – reč je o ostvarenjima koja su uspela u onom najznačajnjijem – kinestetskom smislu, a koja su upadljivo netipična za srpski dominatni doživljaj filma, njegovih tropa i, najposle, njegovih mogućnosti da iskaže nešto o životima i naravima nas za Zemlju, Srbiju i tle uglavnom prikovanih.

Technotise: Edit i ja (2009)

Iako je u pitanju film čiji autori ne nastoje da prikriju svoju želju da komuniciraju sa što širim i brojnijim gledateljstvom, ovo ostvarenje štrči kao jedinstvena ekstravaganca čak i ako ga svesno zadržimo strogo unutar okvira ovovekovnog srpskog filma.

Srbija budućnosti u viđenju ilustratora i animatora Alekse Gajića u ovom njegovom vrlo dobrom celovečernjem filmskom prvencu je tehnologizovana, u kakvom-takvom saglasju sa ostatkom sveta, uz umiljatiji i oku ugodniji cyber-punk doživljaj budućnosti. Međutim, ova povest o prkosno-borbenoj Edit i njenoj potrazi za konkretnim i višim, pa i ontološkim istinima znalački je uparena sa tipskim prikazom ovdašnjih naravi, računujaći pod tim i tipičan srpski/narodski životni i vibrantni humor i odnos prema zbilji.

Takva mešavina može na papiru i na planu same ideje delovati začudno, ali se u slučaju ovog nedovoljno vrednovanog i primećenog filma (koga jeste teško prodati brojnim ljubiteljima pučkih komedija neretko na samom rubu profesionalnog filma) ona deluje skladno, dovevši celinu do izrazito zanimljivog filmskog rada, u kome se komplementarno nadopunjuje nešto naoko nespojivo.

Svakako bi bilo zanimljivo poživeti barem koji dan u budućnosti kakvu smo videli i izučili u ovom Gajićevom maštovitom i autorski zrelom i filmu.

Tmina (2014)

Radi se o studentskom filmu Luke Bursaće (reditelja potonjeg Afterpartija) koji je za mnogo kopalja prerastao okvire studentskog filma – u sferi autorskih ambicija, filmičnosti, rediteljskih veština i onoga što obično zatičemo u toj (pred)feli srpskog filma. Narativno i dramaturški, reč je o priči u formi pletenice – jedna dimenzija se tiče devedesetih godina prošlog veka (sa sve zavodljivim dizajnom te ere), dok druga prikazuje, gle čuda, surovi svet distopijske budućnosti u Srbiji, i dalje nošene, definisane i zakovane tamom, nasiljem, stalnim borbama, beznađem...

Tmina je film koji može da iskreno oduševi autorskom drčnoću u tako ranoj fazi bavljenja filmom, a distopijski deo je vanserijski maštovit i upečatljiv i nadasve filmičan, uz podosta svežih rešenja. U svakom pogledu, Tmina nedvosmisleno zaslužuje brojniju i dobronamerniju publiku, koja će znati da je ceni ne samo zbog odvažnosti autora da se bave nečim vidno zahtevnijim i teže izvodljivim, već i stoga što jeste nagoveštaj jednog vanserijskog rediteljskog dara koji tek treba da se pokaže u pravom svetlu i u punom opsegu svojih krupnih stvaralačkih mogućnosti.

Ederlezi Rising (2018)

Zanimljivo je i to što se, poput glavnog junaka druge polovine Tmine, i Milutin, srpski kosmonaut, u filmu Ederlezi Rising scenariste Dimitrija Vojnova i reditelja Lazara Bodrože tokom svemirskih putešestvija u budućnosti uglavnom bavi bazičnim preispitivanjem vlastitih emotivnih čvorišta i kočnica.

Ederlezi Rising, nesumnjivo najzaokruženiji i najartikulisaniji film na temu futurizma sa ovdašnjih (srpskih i postjugoslovenskih) prostora, podno svoje visoko ispolirane i naglašeno osobene vizuelne kulture, poseća na to da će se, po svoj prilici, i u interplanteranim bespućima budućnosti, ljudi i dalje baviti onim što ih i ponajviše tišti i u najvećoj ili u najosetnijoj meri određuje, a to su svakako pitanja identitetskog tipa i pitalice iz domena psihičkih i duševnih neravnina.

U slučaju Milutina i Ederlezija, naglasak je na preispitivanju težine bukagija i mogućnosti stvarne emancipacije po osnovi tih nameta hipermaskulinizacije, gde je muškarac zarobljen u generacijski i generacijski prenošenoj i nasleđivanoj postavci o alfa-mužjaku koji mora barem da pokuša (pa makar to bilo i po krupnoj ličnoj ceni) da postavi i nametne pravila igre unutar tog beskrajnog nadgornjavanja rodova i polova. Sudeći po tome, budućnost je već tu i već se sladimo njenim gorkim plodovima.

Bonus video: