NE DAM PARTIZANE, NAŠA KRV NIKAD NEĆE BITI BELA! Legendarni jugoslovenski muzičar rekao SVE što mu je na DUŠI!

Zoran Predin kaže da je pandemija u Sloveniji završena i da očekuje da se uskoro vrati u koncertne dvorane, ali i da su se mnoge stvari promenile.

On je učestvovao na četiri biciklistička protesta u Ljubljani i smatra da se ovi protesti omasovljuju. Iako mu se čini da slovenački premijer Janez Janša želi neku vrstu pomirenja i pregovora sa nezadovoljnim građanima, Predin smatra da se oni na ovim protestima moraju izboriti za što skoriji povratak na birališta. „Ono što je bilo ispod pojasa je to da su se ove pandemijske okolnosti iskoristile za učvršćivanje i menjanje nekih državnih stvari i da smo mu to, zapravo, najviše zamerili. Probudili su se mladi ljudi i oni su počeli razmišljati o tome da bi sada bilo vreme promeniti svet. Ekologija je izašla u prvi plan, kao i socijalnije društvo od ovog koji je turbo-kapitalizam doneo u naše krajeve. Sanjali smo o tome da živimo u demokratiji, a pokazalo se da su nekadašnji režimski funkcioneri, koji se sada prikazuju kao demokrate, još gori od onih originalnih“, kaže on.

Predin je čest kritičar privatizacije javnih dobara, pre svega zdravstva i školstva, obično prvih meta kapitalizma. „Nas je spasilo javno zdravstvo i svuda se pokazalo da, gde je postojalo organizovano javno zdravstvo, tamo je bilo malo ili manje žrtava. Vremena su se promenila i sada je teško prodavati smisao privatizacije nekih javnih dobara. Što se školstva tiče, puno se menja istorija i te promene koriste onima koji su u nekom trenutnom biznisu ili vlasti i one nemaju veze sa istinom. Školovanje mora biti za sve jednako i mora se temeljiti na istini“, ističe.

U pesmi Lačnog Franca Naj ti poljub narišel ustnice Predin peva o tome kako je tri dana strašno daleko. Za Radio Karantin priča o svojoj percepciji vremena tokom karantina: „Ja sam mislio da će te promene biti veće i jače, a onda sam pomislio na Sarajlije koji su četiri godine bili zatvoreni u svoje stanove i kako je to uticalo na njih kada se završilo. Što se tiče inspiracije, ja sam pao u nekakvo stanje gde su sve pesme koje sam pokušao napraviti zvučale tužno, ljuto i karantinski. I onda sam rekao da to neću sada, da hoću to da svarim i ostavim za leto. Napisao sam roman, tako da ću se možda na jesen svojoj publici predstaviti i kao pisac romana“.

Ipak nova pesma „Naša krv nikad neće biti bela“ zvuči optimistično i poletno. Predin kaže da je ovu pesmu hteo da objavi kasnije, ali da su ga neki potezi vlasti motivisali da je ipak objavi sada i, kako kaže, ona je postala jedna od himni protesta. „Vrhovni sud u Sloveniji je poništio jednu tužbu iz 1945. kojom je osuđen general Rupnik, koji je bio belogardejac, domobran i Hitlerov sluga. To me je potpuno uzbudilo. Ja sam veliki pristaša partizanstva. Partizanstvo ne dam. Divim se svakom ko je skupio dovoljno hrabrosti da ’41. ustane od stola, obuče duge gaće i vunene čarape, ode u šumu i tamo živi kao životinja, gde može izgubiti život boreći se za ideale da se svet može promeniti na bolje i ne dam partizane. Pesma peva o hemijskim procesima koji su naučne činjenice – dok voda bude mokra, dok more bude slano, dok se jutro bude rađalo ujutru, naša krv nikada neće biti bele boje. I ja mislim da su svi dobro shvatili o čemu ona peva i pesma je postala veoma popularna. Moj sin Rok je napravio fantastičan video. On je dok je bio u Londonu radio za Roling Stonse i jedva sam ga naterao da ukrade nemaju veze sa istinom. Školovanje mora biti za sve jednako i mora se temeljiti na istini“, ističe.

U pesmi Lačnog Franca Naj ti poljub narišel ustnice Predin peva o tome kako je tri dana strašno daleko. Za Radio Karantin priča o svojoj percepciji vremena tokom karantina: „Ja sam mislio da će te promene biti veće i jače, a onda sam pomislio na Sarajlije koji su četiri godine bili zatvoreni u svoje stanove i kako je to uticalo na njih kada se završilo. Što se tiče inspiracije, ja sam pao u nekakvo stanje gde su sve pesme koje sam pokušao napraviti zvučale tužno, ljuto i karantinski. I onda sam rekao da to neću sada, da hoću to da svarim i ostavim za leto. Napisao sam roman, tako da ću se možda na jesen svojoj publici predstaviti i kao pisac romana“.

Ipak nova pesma „Naša krv nikad neće biti bela“ zvuči optimistično i poletno. Predin kaže da je ovu pesmu hteo da objavi kasnije, ali da su ga neki potezi vlasti motivisali da je ipak objavi sada i, kako kaže, ona je postala jedna od himni protesta. „Vrhovni sud u Sloveniji je poništio jednu tužbu iz 1945. kojom je osuđen general Rupnik, koji je bio belogardejac, domobran i Hitlerov sluga. To me je potpuno uzbudilo. Ja sam veliki pristaša partizanstva. Partizanstvo ne dam. Divim se svakom ko je skupio dovoljno hrabrosti da ’41. ustane od stola, obuče duge gaće i vunene čarape, ode u šumu i tamo živi kao životinja, gde može izgubiti život boreći se za ideale da se svet može promeniti na bolje i ne dam partizane. Pesma peva o hemijskim procesima koji su naučne činjenice – dok voda bude mokra, dok more bude slano, dok se jutro bude rađalo ujutru, naša krv nikada neće biti bele boje. I ja mislim da su svi dobro shvatili o čemu ona peva i pesma je postala veoma popularna. Moj sin Rok je napravio fantastičan video. On je dok je bio u Londonu radio za Roling Stonse i jedva sam ga naterao da ukrade.

U „Praslovanu“ Predin je pevao „zajebali ste sve što se zajebati dalo“, dodaje i da će to opet učiniti. „Pa nažalost, već su dva puta zajebali i plašim se da će ponovo. Mlada smo društva, Skandinavcima je trebalo dvesta godina da se etabliraju i počnu da žive na neki drugi način. Verovatno ćemo i mi, ali će do tada biti još veselo. Ona pozitivna promena koju je ova pandemija donela je da nas je ona povezala. U jednom trenutku kada smo se svi našli u istim govnima, razlike su nestale. I ono što je najvažnije, a što ni jednoj vlasti nije drago, počeli smo komunicirati direktno jedni s drugima, a u ovoj direktnoj komunikaciji nema fejk njuza. Baš ovom novom tehnologijom moći ćemo da dogovorimo neke stvari direktno, bez institucija koje su se nabacile i ubacile u naše živote. Vidim mogućnost i za bendove da se povežu sa scenama u Ljubljani, u Pančevu, u Zagrebu itd. Takođe, one tužne devedesete su raselile po čitavom svetu nas Balkance – u Čikagu živi petnaest hiljada Srba, u Dablinu sedam hiljada Hrvata, Prag je pun bivših Jugoslovena i činjenica je da se sada tamo na komercijalnim temeljima mogu organizovati koncerti, što je nekad bilo nezamislivo. Mi smo pozvani da sviramo u Čikagu ili Torontu bez posredovanja ministarstava inostranih poslova već u direktnim kontaktima sa ljudima“, navodi on.

Poruke osamdesetih i Novog talasa i dalje su aktuelne, smatra Predin, iako su, čini se, u potpunoj suprotnosti sa time kako svet danas izgleda. „Sve su se poruke novog talasa osamdesetih temeljile na bazičnim postulatima francuske revolucije – egalite, fraternite, liberte. To je nešto što kapitalizmu i marketingu dosta smeta – ima tu socijalnu notu koja u biznisu samo smeta. I sad je bilo nužno da se, uz pakovanje nove demokratije koju smo stvarali u ovim svojim novim državama, izbaci to što je smetalo i da se radi samo ono što marketingu treba. Tehnologija Jutjuba je napravila da je broj lajkova postao znak kvaliteta, što je posvađano s pameću, i jednostavno je ambalaža postala važnija od sadržaja. Svi su postali isti i izgledaju isto i sve je manje onih koji razmišljaju svojom glavom i to sistemu treba. Znači, birači – birači koji će verovati medijima i glasati. Tako se promenila Amerika, tako je Tramp došao na vlast i sada Trampa kopiraju svi. Ovi bivši komunisti, koji su sada najveće demokrate, pokušavaju vladati na isti način kao Tramp. Tu su poruke iz novog talasa apsolutno žive i na mestu“, ističe.

Predin kaže da nije jugonostalgičan, ali da veruje da ljudi u regionu definitivno imaju nešto zajedničko. “Vidim po mladim ljudima iz Slovenije, kada odu u Beograd i po njemu tumaraju par dana, da im se to dopada. Svoj mladi bend sam nedavno, znajući da se bend kali na točkovima, stavio u kombi i prvi put odveo u Srbiju. Svirali smo u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Užicu. U nedelju veče nisu se hteli vratiti kući. Za njih je to bilo potpuno novo iskustvo, drugačiji temperament i reakcije. Mislim da će sada imati prilike da ovo o čemu mi, njihovi roditelji ili bake i deke pričamo, da dožive u druženju i saradnji. Pokazalo se da ipak imamo nešto zajedničko, možda neki ne znaju da to postoji i kako se zove, ali kada se desi direktan kontakt, onda shvate da to postoji.“

(Espreso.co.rs/Radio karantin)