YOU GO TO MY HEAD: Ne izlaziš mi iz glave - Svetozar Cvetković ponovo briljira u stranom filmu

Kad je naslov filma zapravo ime poznatog džez-standarda (a džez-standardi se po pravilu ne prevode), može biti da je najbolje ostaviti naslov u originalu – You go to my head. Verziju ove divne pesme u filmu belgijskog reditelja Dimitrija de Klerka peva Čet Bejker (a kroz istoriju izvodili su je mnogi: Luj Armstrong i Oskar Piterson, Bili Holidej, Frenk Sinatra, Rod Stjuart, Brajan Feri...). Pesma je nastala 1938, a njeni autori su kompozitor Džej Fred Kuts i tekstopisac Heven Gilespi.

You go to my head prvi je celovečernji igrani film koji De Klerk potpisuje ne samo kao producent, već i kao scenarista i reditelj. De Klerk je studirao filmsku režiju i produkciju na Umetničkoj akademiji Tisch u Njujorku, radio je sa Metjuom Kasovicem, Alanom Rob-Grijeom, Raulom Ruizom; za dokumentarac Čudesni, užasni život Leni Rifenštal Reja Milera dobio je nagradu Emmy 1993. Od 2002. De Klerk ima sopstvenu producentsku kuću, a očaran pustinjom, često je bira za mesto radnje svojih filmova. Do sada je to činio kao producent, a od sada i kao reditelj. You go to my head prikazan je na više od pedeset festivala i višestruko nagrađivan, a njegov festivalski i pobednički put još nije završen. Polovinu ekipe ovog filma čine ljudi iz Srbije, a i polovinu glumačkog dubla Delfin Bafor/Svetozar Cvetković. Baforova je karijeru počela kao model, a zatim se posvetila glumi; ko je prvorazredni glumac i producent Cvetković, to je opšte poznato.

You go to my head delo je snažnog autorskog pristupa. Njegove glavne osobine su jednostavnost alegorijske priče o ljubavi muškarca i žene, spor ritam pripovedanja i nežna "melodija" koja – kao i u naslovnoj pesmi – prelazi iz dura u mol, a tu su i veliko glumačko nadahnuće i promišljena fotografija.

Prisustvo afričke pustinje i amnezije (od koje pati glavna junakinja) pomalo podsećaju na Engleskog pacijenta Entonija Mingele, težak odnos i kriza belog bračnog para na pesku Sahare podsećaju nas i na Bertolučijev Čaj u Sahari, glavni junak Džejk, koji je arhitekta negde na kraju sveta, a gde se, ipak, može naći lekar, opet pomalo podseća na roman Gubave duše Grejema Grina. Bazen koji će u jednom trenutku odsustvom vode mamiti na samoubistvo, takođe pomalo podseća na priču Dž. D. Selindžera Dobar dan za banana ribu. Sve pomalo podseća, pomalo, ne mnogo, jer, De Klerkov Džejk nije izgubio nadu. Da li ju je izgubila Dafne ne znamo, jer je ona sve vreme filma u amneziji. Džejk namerno ili slučajno, poznajući je odranije ili ne, želeći da je nađe ili da je izgubi – ništa ne znamo sa sigurnošću – ugleda je u pustinji. I to baš u trenutku kad je Dafne toliko udaljena da samo što nije nestala padajući u titravoj fatamorgani. Do tog mesta u prostoru i vremenu, smanjujući ili povećavajući šanse da preživi, Dafne je hodala bez plana i razmišljanja, gonjena tek krhkim instinktom za samoodržanjem, a posle neobjašnjene, pa stoga i nevažne saobraćajne nesreće. Može biti simbola drugačije nesreće: one na životnom putu koju neki zovu kriza srednjih godina? Našavši Dafne u pustinji, pravoj, ali koja lako može biti metafora za strašnu otuđenost i depresiju propalog braka, Džejk joj prvo spasava život, a zatim joj stvara identitet – ona je njegova žena, kaže. Zapravo, to prvo izgovara doktor, kaže: "Vaša žena". Doktor je egzaktni medicinski tip koji možda poseduje pravo znanje, možda sluti, a možda se rukovodi tek protokolarnom pretpostavkom. Identitet koji Džejk vraća ili stvara za Dafne bedan je: ime, prezime i jeftini nadimak preuzet od franšize Hello Kitty prvenstveno namenjene preadolescentnim devojčicama (a koji, ipak, kompaniji Sanrio donosi prihod od pet milijardi dolara godišnje). Dafne-Kiti nema profesiju, nema roditelje ni prijatelje, nema znanja i ne vlada veštinama – svedena je na lepo lice i lepo telo, na funkciju supruge koja će roditi decu. Najpre sumnjičava, možda sklona begu, kad najzad dođe u priliku da otkrije istinu ili laž, Kiti najednom odlučuje – takoreći ne pogledavši karte, ona odustaje od igre u kojoj može biti i Dafne. Vraća se Džejku na vreme da ga leči od možda nenamernog pokušaja samoubistva na dnu praznog bazena. Budeći se iz privremene smrti, Džejk uviđa da Kiti vedro prihvata ulogu koju joj je namenio i niz njegovo lice slivaju se suze. Radosnice ili najtužnije suze zbog ledene metafizičke samoće u koju brak tako temeljno zna da odgurne čoveka? "Can’t you see that it never can be ..." – peva Čet Bejker, a čovečanstvo hiljadama godina daje svoje glasove za prateće vokale.

Naizgled sasvim ljubavni film, ogoljen od politike, ideologije i društvenog angažmana, De Klerkov film, ipak, postavlja pitanje: čak i da se otarasimo istorije, lične i one velike, da ne zavirimo u sopstvene identitete, kakve bi nam bile šanse da ne odigramo ponovo upravo identičnu predstavu?

Bonus video:

espreso.co.rs/vreme.com