POETIKA SIROMAŠTVA: Najbolji filmovi i TV serije o siromaštvu, izbor Marka Kostića

Lista različitih primera tumačenja pojma siromaštva na filmu, od kolektivnih do individualnih slučajeva nemaštine, preko osuda eksploatacije pripadnika radničke klase do kritike medijskih zloupotreba najugroženih društvenih slojeva. (Periodi američkog Divljeg zapada kao i Velike depresije ovom prilikom su preskočeni, pošto kvantitet filmova proizvedenih na ove teme, zahteva neku posebnu listu).

Sve počinje danas (Ça commence aujourd'hui), Bertran Tavernije, 1999

Film o nastavniku osnovne škole koji posumnja u mogućnost porodičnog zanemarivanja jednog svog đaka. Pošto je reč o slučaju bez čvrstih dokaza, siromašna porodica tog đaka će na osnovu stereotipnih programa o pravima ugroženih, pokrenuti medijsku hajku na ovog etički odgovornog učitelja. Ovo je samo sekvenca iz filma, smeštenog u gradu kojeg posle zatvaranja rudnika pogađa nemaština, pa egzistencijalna težina života pruža različite izgovore za ignorisanje dečijih potreba i prosvetnih programa koje pokreće ovaj nastavnik.

Roko i njegova braća (Rocco e i suoi fratelli), Lukino Viskonti, 1960

Viskonti je reditelj koji se u svojim filmovima uglavnom bavio socijalnom dekadencijom viših evropskih staleža. Ali ovaj film, delimično inspirisan romanom Tomasa Mana, govori o migraciji siromašne sicilijanske familije, prema urbanom severu Italije. Portretima porodične pristrasnosti, sirove dobroćudnosti, afektivne osećajnosti i telesne neposrednosti, Viskonti na sebi svojstven način, poistovećuje ove likove sa statusom posrnule evropske aristokratije. Ovi povodljivi ruralni junaci, bezuslovnim prihvatanjem novih uslova gradskog života, previđaju opasnost od posledica svog socijalnog poremećaja i skupo plaćaju cenu demografske tranzicije.

Čaplin (Chaplin), Ričard Atenborou, 1992

Umesto ranih Čaplinovih filmova, podsećam na ovu sjajnu biografsku dramu, koja važnim delom govori o Čaplinovim siromašnim počecima i ranim filmovima. A što se njegovih ranih filmova tiče, njih odlikuje specifična stilska veza između siromaštva i samoće (bez pomodarskih prikaza psihološkog ili metafizičkog otuđenja, tada poznatog kao stil ekspresionizma), opisima čežnjive usamljenosti u kojoj osećajnost skitnice u izolaciji, deluje iskrenije od svih svakodnevnih emocija koje čine socijalizovano društvo. Zahvaljući Čaplinu, ceo svet video je skitnicu, nevidljivog za ceo svet.

Keri (Carrie), Vilijem Vajler, 1952

Mislim bi svaki film Vilijama Vajlera mogao da uđe na ovu listu. Izbor je pao na ovu dramu iz epohe, rađenu po romanu Sestra Keri Teodora Drajzera, neku vrstu Vajlerovog tumačenja filma Zvezda je rođena. Kada uspešni ali nesrećno oženjeni menadžer, u ime karijere svoje ljubavnice - glumice iz naslova filma, doživi finansijski a potom i emocionalni brodolom, on će visokim rasponom društvene transformacije karijeru završiti kao prosjak na ulici. U sukobu romantičnog i društvenog interesa, on će dostojanstvom u poniženju, sačuvati svoj moralni integritet, svesnim izborom socijalne nizbrdice.

Moja lepa gospođice (My Fair Lady) Džordž Kjukor, 1964

Kao primer siromaštva u obrazovanju, najpoznatija verzija Šoovog Pigmaliona je mjuzikl kome ne treba posebna preporuka. Kada profesor fonetike zarad opklade, edukacijom preusmeri uličnu prodavačicu cveća u otmeni cvet buržoazije, njegov čin stvaranja čoveka po sopstvenom obličju, vratiće mu se kao bumerang emocionalnim viškom na koji nije računao.

Kemada: Ostrvo u plamenu (Qeimada), Đilo Pontekorvo, 1968

Film o operaciji britanskih kapitalista u izmišljenoj tropskoj republici, detaljan je opis postupka kolonijalne eksploatacije, prikazan iz vizure fiktivnog agenta provokatora Vilijama Vokera (najbolja uloga Marlona Branda, po njegovim sopstvenim rečima). Vokerov zadatak je da u ime pobune protiv portugalskog robovlasništva, ujedini regionalnu vlast starosedelaca sa radnom snagom tamošnjih afričkih robova, te pokrene rat na ostrvu koji će njegovi poslodavci potom politički iskoristiti. Iako je film osuda zapadnog kolonijalnog sistema, glavni junak se u toku rata zaista politički premešta na stranu starosedelaca, pa će zahvaljujući tom moralnom previranju, profesionalna nezavisnost ovog plaćenika ipak ostaviti njegov oportunistički identitet neoštećenim i karakterno jedinstvenim.

Crtačica modela (Model Shop), Žak Demi, 1969

Ovaj film pokazuje kako tema siromaštva može biti obrađena bogato aranžiranim produkcionim dizajnom. Mladi umetnik liberarne generacije (prijatelj čuvenog psihodeličnog benda Spirit), razapet između romantičnih želja i mogućnosti, pokušava da nađe novac za kiriju i da se odupre pritiscima konzervativne porodice koja ga ubeđuje da napusti Kaliforniju i vrati se u svoj zavičaj (i vi bi ste se odupirali da ste ortak sa grupom Spirit). U ovom otmenom američkom filmu slavnog francuskog reditelja Žaka Demija, tema materijalne ugroženosti prikazana je elegantnim opisom atmosfere predgrađa Los Anđelesa šezdesetih.

Monparnas 19 (Les Amants de Montparnasse), Žak Beker, Maks Oplus, 1958

Od filmovanih biografija slavnih umetnika, ova o poslednjim godinama života Amadea Modiljanija možda je i najpoznatija, mada ovu priču o umetniku koji umire od gladi zato što niko neće da kupi njegove slike, više treba shvatiti kao autorsku hipotezu, nego činjenični sled događaja.

Iz današnje perspektive, Modiljanijeva tragična umetnička sudbina, nije samo kulturni već i materijalni poraz njegove društvene okoline. Naknadna astronomska vrednost njegovih slika govori nam da nesreća koja ga je zadesila nije realna socijalna kategorija, već gruba nepravda društvene egzistencije, naneta umetniku krajnje realnim prema svom visokom talentu. Rečnikom klasičnog materijalizma: to što je Modiljanijeva tragedija istinita, ne znači da je i realna. Realnost čine i ljudi a ko kaže da su nesuđeni kupci njegovih slika u svojim procenama i odlukama, bili realni?

Lovac na jelene (The Deer Hunter), Majkl Ćimino, 1978

Ovaj film ne govori baš o materijalnoj bedi, ali prikazuje težinu života i običaja, radničke i nacionalne manjine u Pensilvaniji za vreme Vijetnamskog rata. Mnogi od nas su ovaj film više puta gledali; zanimljivo kako smo posle ekstremne scene ratnog nasilja, skloni da zaboravimo značaj onolike svadbene ceremonije sa početka filma.

Majk Vronski (Robert De Niro), zbog postraumatskog stresnog poremećaja, ne uspeva da se vrati u kolotečinu svoje lokalne zajednice. Izbegavajući lokalne običaje, on pokušava da se distancira od euforije svakodnevnog društvenog života. Da li je reč o otuđenju ili socijalnom sazrevanju? Da li film govori isključivo o ratnom nasilju, ili Vronski posle ratnog iskustva uočava nasilnu prirodu lovačko-slavljeničkih ceremonija, kod sopstvene kuće? Nije pitanje zašto lovac ne može da se uklopi u zajednicu, već kako li je uopšte do sada uspevao?

Dnevnik jedne sobarice (The Diary of a Chambermaid), Žan Renoar, 1946

Renoarova holivudska ekranizacija romana Oktava Miroa, film je o hijerarhijskim razlikama u jednom kapitalističkom domaćinstvu, u kojem motiv pobune protiv siromaštva, kao da nestaje iz radnje tokom raspleta filma. Pošto se ovo domaćinstvo, moralno i politički iznutra raspadne, ono se raščlanjuje na partije siledžija, agitatora, lopova i ubica, pa problem novca koji je na početku predstavljao suštinu drame, padom vrha ekonomske zajednice, prestaje da bude kategorija od posebne važnosti. Kada socijalnom regresijom, klasični tržišni sistem ustupi mesto primitivnoj organizaciji, niko se u toj divljini više neće osećati ni bogatim ni siromašnim.

Bonus video: