Goran Skrobonja i Aleksandar Tešić: Sve veća popularnost folklorne fantastike u Srbiji

Fantastika uz svoje najaktuelnije podžanrove, naučnu i epsku fantastiku, privlači sve veći broj čitalaca, kako u svetu, tako i na Balkanu. Može biti da su uzrok tome i mnogobrojna filmska ili televizijska ostvarenja zasnovana na popularnim knjigama ovog žanra.

Koreni srpske fantastike sežu daleko u prošlost. Počev od nasleđa naroda koji su nekada naseljavali ove prostore, zatim uz slovensku mitologiju i neprikosnovene bogove Peruna, Svetovida, Jarovida, Vesne i drugih, do vampira, zombija, veštica, vukodlaka i vila. Pripovedači sa ovih neiscrpnih izvora čitaocima nude paletu neobičnih, mističnih, jezovitih svetova.

Poslednjih godina u Srbiji raste interesovanje za još jedan podžanr, a to je folklorna fantastika. Priče inspirisane mističnim narodnim predanjima, ukletim drumovima, vodenicama, priviđenjima i vlaškoj magiji bude znatiželju.

Kao utemeljivači srpske fantastike navode se Lazar Komarčić, koji je 1902. napisao prvi naučno-fantastični roman Jedna ugašena zvezda i Dragutin Ilić, autor drame Posle milijon godina nastale nešto ranije, 1889. godine.

Čitalac za čas može iz epskih bitaka prepunih čarobnica i zmajeva da otputuje u robotizovan ili apokaliptičan svet smešten u buduće vekove. Međutim, šta se događa kada stvarnost koju živimo zaliči na svet iz pojedinih dela fantastike? Na ovo, ali i druga pitanja o žanrovskoj književnosti odgovarali su pisci Goran Skrobonja i Aleksandar Tešić.

Poslednjih godina sve je veće interesovanje za dela iz oblasti fantastike, ali raste i broj autora koji se opredeljuju za pisanje žanrovske literature. Šta je pokrenulo taj talas?

Skrobonja: S obzirom na to da se žanrovskom književnošću bavim već dobre četiri decenije, svedok sam svih faza kroz koje je ona u našoj zemlji prolazila od kraja sedamdesetih pa do danas. Od vremena SFRJ, kada je njeno postojanje bilo na nivou statističke greške, uglavnom zbog prezira glavnotokovske kritike prema „petparačkoj literaturi“ i politike izdavačkih kuća u vlasništvu društva odnosno partije, preko računarske revolucije koja je entuzijastima omogućila da odjednom preskoče formalne i institucionalne prepreke i sami gerilski i poluilegalno štampaju ono što su napisali u formi fanzina, pa do pojave privatnih izdavača koji će početkom ovog milenijuma shvatiti da se itekako isplati objavljivati domaću žanrovsku književnost. SF film, poplava računarskih igara, ali i objavljivanje prevoda najkvalitetnije svetske književne fantastike najviše su doprineli regrutaciji širokog fronta mladih autora koje ne interesuje šta o njima misli tamo neki kritičar, već samo žele, a sada i mogu, da sa vojskom čitalaca podele svoje (u književnost manje-više uspešno pretočene) fantazije.

Tešić: Možda će nekome izgledati neskromno s moje strane, ali ako „vratimo film“ videćemo da je sve počelo od 2008. godine kada je iz štampe izašao roman Kosingas Red zmaja. Verovatno su se i druge okolnosti poklopile jer je pre Kosingasa već bilo naslova iz epske fantastike. Pa ipak, nisu se „primili“ kod šire čitalake publike. Zato se Kosingas od početka smatrao prvom srpskom epskom fantastika zasnovanom na našoj mitologiji, našim epskim junacima i na našoj istoriji. A ja, kao tada nepoznat autor, poslužio sam kao uzor drugim neafirmisanim autorima da se hrabrije otisnu u književnost i u svet izdavaštva. I taj naš zajednički proboj je urodio plodom; sve je više pisaca epske fantastike, ali i u drugim žanrovima.

U Srbiji, kao značajan podžanr pojavljuje se folklorna fantastika. Koji su motivi iz folklora koji vas nadahnjuju kao autore i kojim segmentom mitologije Balkana bismo mogli da zainteresujemo strane izdavače, čitaoce ali i filmsku industriju?

Skrobonja: U svojim delima sam se retko bavio folklornom fantastikom, ali taj tek zagrebani zlatni rudnik naših motiva očigledno je tu. Možda je pravi putokaz za to šta činiti način na koji je serijal romana i računarskih igara The Witcher donekle približio zapadnoj i svetskoj publici elemente slovenske mitologije.

Tešić: Naš folklor nije bio dovoljno korišćen u književnosti, bar ne u popularnoj književnosti. Naša mitologija ne samo što je bogata, već je jedna od retkih koja i danas živi kroz naš folklor, pa je svaki naslov sa tom temom svojevrsni okidač u našim genima i budi nam želju da se upoznamo sa svojim korenima. Ono što strane izdavače i čitaoce može da privuče jeste upravo ta autentičnost, mi ne moramo da izmišljamo bajkovite svetove i junake, mi smo to imali kako u našem predanju tako i u istoriji.

Gde je mesto srpske žanrovske književnosti u svetu?

Skrobonja: Generalno, tamo gde je mesto bilo čega srpskog u svetu. Naravno, u svemu postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo (poput Đokovića u sportu ili Marine Abramović u konceptualnoj umetnosti), pa tako mi imamo dr Zorana Živkovića koji je naš najprevođeniji pisac fantastike do sada. Koliko su ti prevodi na prezasićenom svetskom tržištu fantastike čitani, drugo je pitanje. Za većinu domaćih pisaca najveći problem je prevođenje na engleski dovoljno kvalitetno da bi u inostranstvu bilo ko uopšte uzeo u razmatranje neko njihovo delo. Umešni prevodioci, oni kojima je engleski maternji jezik, a opet izuzetno dobro poznaju srpski, veoma su retki i njihove su usluge toliko skupe da su ovakvi poduhvati najčešće neisplativi. Kad bi nekako ta barijera nestala mislim da bi naša žanrovska književnost mogla da stane rame uz rame sa bilo kojim uspešnim i popularnim delom svetskih autora.

Tešić: Srpska žanrovska književnost iz godine u godinu brzo i sigurno se penje uz lestvice uspeha. Nekolicina nas pisaca već smo objavljivani u inostranstvu, uskoro će i drugi biti. Verujem da po kvalitetu, bar u književnosti, nismo na začelju i da smo u mogućnosti da svetskoj publici pružimo jedno novo čitalačko iskustvo, i na taj način da promovišemo više našu kulturu.

Kako ste kročili u svet fantastike i koji pripovedači su vas inspirisali?

Skrobonja: Moj ukus je formirala omladinska literatura – Žil Vern, Karl Maj, Vilijem Barouz, ali isto tako i Mark Tven, od domaćih autora Nušić i Pekić. U jednom trenutku, shvatio sam da želim i sam da se oprobam u stvaranju novih svetova i počeo da pišem. Od autora koji su svakako uticali na moj književni razvoj mogu još da istaknem Kurta Vonegata, Stivena Kinga i Ijana Mekdonalda.

Tešić: Ja sam rano počeo da pišem, sa 10-11 godina, i neke od mojih pisanija još uvek čuvam. Porodične okolnosti su bile takve da nisam imao razumevanje od svojih roditelja, pa je moja spisalačka strast dugo tinjala i bivala suzbijana u drugi plan, sve dok 2004. nisam počeo da pišem Kosingasa, odlučan i da ga jednog dana objavim. Pripovedači koji su mene najviše inspirisali nisu bili iz epske fantastike ili fantastike, već iz istorije: Homerova Ilijada je prva knjiga koju sam pročitao kao klinac i otad sam upecan na mitologiju i istoriju; zatim Herodot, Tacit... i mnogo kasnije, sa dvadesetak godina otkrio sam Tolkina (J.R.R. Tolkien).

Tokom ekspanzije virusa Covid-19 mnogi pasionirani čitaoci, ali i novinari osvrnuli su se na gotovo proročke momente u vašim delima.

Skrobonja: Gotovo da nema autora žanrovske književnosti koji nije makar razmišljao, ako već ne i napisao nešto na temu pandemije. Koliko mogu da se setim, dve moje pripovetke se u različitim kontekstima bave time i obe sam napisao za tematske antologije domaće žanrovske proze koje sam priređivao i objavljivao. Prva je Do poslednjeg, priča o učesnicima rijalitija koji ne znaju da je u spoljnom svetu došlo do globalne zaraze (iz antologije priča o televiziji Beli šum), dok je druga Marta, koja o ovoj temi govori direktno, sa pretpostavkom da će pošast čovečanstvu doći u obliku ljudožderske bakterije od koje nema odbrane (antologija priča o smaku sveta Apokalipsa juče, danas, sutra). Možda zato što sam se ovim već bavio, u trenutnoj pandemiji Covida nisam našao bogzna kakvo nadahnuće za neki eventualni novi tekst.

Tešić: Ova pandemija je mnoge podsetila na moju satiru 2084 i na neke zajedničke „slučajnosti“. Naime, u njoj takođe 2020. godine vlada klorovirus na planeti, koji umesto da ubija ljude, on ih priglupljuje, čini primitivnim i agresivnim. Inače, klorovirus zaista postoji i uglavnom je prisutan u močvarnim predelima. Totalitarni režimi, naseljavanje Marsa koji „nema alternativu“ i druge aluzije na trenutnu situaciju u svetu i kod nas poistovetilo je moj roman sa današnjicom.

Šta nam poručuju najznačajniji svetski pisci fantastike, u kakvom svetu ćemo živeti? Kakav društveni poredak vi predviđate?

Skrobonja: Pred nama je jedna od varijanti distopije, a izbor ponuđenih vizija je zaista velik. Međutim, plašim se da će, u malo daljoj budućnosti, taj sumorni poredak naslediti društvo kojim će vladati nova forma života, osvešćene veštačke inteligencije i u kojem će čovek biti jednostavno nepotreban. Najgore od svega čini se da je to što u takvim predviđanjima nema ničeg fantastičnog. Preporučio bih čitaocima koje zanima ozbiljan pristup temi budućnosti čovečanstva da pročitaju knjigu američkog fizičara švedskog porekla Maksa Tegmarka (Max Tegmark) Život 3.0 koju sam nedavno preveo. Ona sadrži, čini mi se, sve moguće odgovore na ovo pitanje.

Tešić: Među piscima fantastike nema optimista, a istorija je dokazala da ima mnogo proroka. Mnogo od onoga što su pisali Artur Klark, Isak Asimov i drugi odavno se već obistinilo. Zvezde su nam svaki danom sve bliže, ali ovaj svet koji će neke naredne generacije ostaviti za sobom sve je opustošeniji i siromašniji. Većina pisaca mahom predviđaju razne totalitarne režime, lišene empatije i osećanja, gde je porodica uništena, a pojedinac je rob novog visokotehnološkog robovlasničkog sistema.

Bonus video:

espreso.co.rs/balkans.aljazeera.net