ČETIRI PESME RADMILE PETROVIĆ

SAMO ŽELIM NEKOG DA RASKLOPIMO TRAKTOR MOG OCA U TIŠINI

ja sam šmeker-devojka imam perorez u džepu i žice u brushalteru

stavljala sam srce pod hipoteku htela da gradimo dom sad nisam sigurna da li me je iko od tih ljudi voleo

ali pustila sam prošlost da to i ostane ja se, tata, prva probijam kroz sneg i cvetam, kao kukurek

birala sam hranu, ustajala kasno nema od takvih ništa, govorio si

a znaš kakva ću ja, tata, biti žena jaka kao šifre na imejlu neću se šminkati, hraniću se zdravo na mom čelu pisaće organik

noću ću hodati sama biću devojka-hajdučka trava onakva kakvu nikad ne bi oženio

opstaću kad gromovi udaraju u trafo-stanice. kad spiker govori ne izlazite bez preke potrebe a penzioneri lome kukove na trotoaru

sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka melem, ako me prisloniš na kožu a kad me držiš predugo otvaram rane

ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje na tavanu koje čeka da pristaviš čaj

samo nikad nisam osetila da sam majčina ili tvoja dušica

ali, oprostila sam

traktor je startovao u zoru i vraćao se kad padne mrak

nije vreme za mene su naporno radili moji roditelji

***

PROKLETSTVO ŠUME

srne nisu prilazile domaćinstvima viđali smo ih kad krenemo uz brda da beremo šipurke za džem

jednog leta tata je zajedno s livadskom travom pokosio lane u sumrak je planina zaplakala

od tada sam uvek hodala ispred kosačice pomerala tek rođene zečeve zmije katapultirala vilama

od tada nosim prokletstvo šume

tvoje srce srne u mojim očima vidi žute lovačke pse umesto prstiju noževe kosačice

ne možeš više, javio si

noge mi je zajedno sa senom mama jutros položila kravama

***

SAMO PROVERAVAM

nemoj da se raduješ ne razmišljam o tebi

samo proveravam može li poezija još uvek da me uzbudi

***

ŠUMA, PLUG, JAGORČEVINA

osećam duše ženskih predaka koje su nastradale od muške ruke

zakačile se za mene kad sam krenula u Beograd i neće ni one kući

govore mi: seci ih kao pihtije!

pogledom ili kuhinjskim nožem? možda perorezom koji nosim u džepu?

hoću, samo ne ovog naročito ovog!, naređuju

od svega što sam na svetu mogla biti bila sam samo žensko, priča Radovanka pse na selu nikad nismo cenili a biti žena bilo je gore od psa

tvoj pradeda je bio kao izvor kaže Dobrosava, hladan i prek spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće

a sve je to i bilo zbog rakije

snago, ne pristaj da budeš nečija

izađite iz mojih pesama! i vi ste htele samo sinove koji su vam posle razbijali glave

ništa iz muke niste naučile, babe sve je bilo uzalud

__________________________________________

Radmila Petrović (1996, Užice) odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Završila je Ekonomski fakultet u Beogradu. Kao laureat 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama „Miris zemlje“ (Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ zbirku „Celulozni rokenrol“ (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Zastupljena je u zbornicima, onlajn časopisima, učestvovala je na brojnim čitanjima poezije u Beogradu. Polaznica je nekoliko radionica kreativnog pisanja. Trenutno pohađa radionicu za pisanje poezije kod Ognjenke Lakićević i onlajn radionicu za pisanje kratke priče kod Senke Marić. Njena nova zbirka pesama, čiji je urednik Zvonko Karanović, izaći će u junu ove godine u izdanju PPM Enklave. Slavi Đurđevdan.

Bonus video: