Mina Nikolić: Sve ide svojim tokom, onako kako treba da bude

Kako je sam najavio, reditelj Stevan Filipović bi uskoro trebalo da počne da snima nov film, film nadahnut uslovima bitisanja u karantinu i vanrednom stanju, koji bi se hronološki zbivao između hit-ostvarenja Pored mene i planiranog mu nastavka, Pored nas.

U tom novom filmu, naslovljenom Pored tebe, glavnu ulogu će tumačiti mlada glumica Mina Nikolić, kojoj će ovo biti prva zamašnija ulogu u celovečernjem filmu. Već je glumila u ovdašnjim TV serijama, kao i brojnim studentskim i kratkim ostvarenjima, te je sve to dovoljno izdašno polazište za razgovor koji upravo sledi.

• Koliko smo daleko od početka snimanja i kako izgledaju i teku pripreme za snimanje novog filma Stevana Filipovića?

Kada će otpočeti snimanje, još uvek se ne zna, ali pripreme su u toku već neko vreme. Cela ideja i početak rada na filmu, počeo je kada su karantin i policijski čas već uveliko uvedeni, tako da su se naši prvi koraci i sastanci održavali putem Skype sastanaka. U pitanju su bile probe za napisane scene, a improvizacije za scene za koje smo imali odrednice, ali ne i tekst. Isidora Bulatović, pomoćnica režije, a Stevanova saradnica i na prethodnom filmu, je moj neumorni partner na tim probama, dok podela ne bude finalna. U radu na liku, dosta mi pomaže novinarka Natalija Atanacković, koja je, zajedno sa glumcem Darkom Ivićem i Isidorom, saradnik na scenariju. Pripreme, u slučaju ovog filma, odnose se ne samo na standardnu proceduru traženja lika, gledanja referenci, razgovora o istom, već i na neke talente i sposobnosti Ksenije koju igram. Da ne otkrivam baš o čemu se radi, reću ću samo da je jako uzbudljivo, da imam veliki osećaj odgovornosti, koji me samo još više gura da radim na svim tim zadacima. Tu je, takođe, i otkrivanje novih mogućnosti koje pruža ovakva vrsta filma, koja nije nova, ali nije ni dovoljno istražena. Za ideju ovog „međunastavka“ i to baš u ovoj formi, veliko hvala koautoru priče i producentu ovog filma, Branislavu Jeviću.

• I laici prepoznaju značaj glumačke saigre, te da li te u tom glumačkom smislu pomalo i plaši taj zadati okvir, po kome si sama i ispred ekrana?

Razmišljam ovih dana dosta o tome kako će izgledati realizacija i ostvarivanje odnosa u ovakvoj formi i stilu. Takođe, okviri koji ovde postoje su brojni, ali za mene novi, što znači uzbudljivi, što znači da ih jedva čekam. S druge strane, na prvoj probi sa pravim partnerom, odnos je bio uspostavljan od samog početka, kao i fluidnost i prirodnost, kao da ti okviri ne postoje. Kao neko ko obožava da gleda samu sebe, mislim da mogućnost da vidim sebe u ekranu predstavlja ostvarenje snova (smeh). Preostaje nam da vidimo kako će sve to da izgleda i da li ćemo uspeti da upakujemo proces tradicionalnog načina stvaranja filma, u ovaj, pomalo nesvakidašnji.

• Kako ti izgleda socijalna distanca kao nova nužnost u svetlu njenog uticaja na glumu i filmski medij i njihove suštine?

U trenutku početka rada na filmu radnog naziva Pored tebe kao dobra početna tačka za film (smeh). Šalu na stranu, to ćemo tek videti. Sva snimanja su prekinuta, ekipe raspušene, projekti stavljeni na stand-by do daljeg. Polako se prati situacija, razmatraju rešenja i uslovi za nastavak, ali ne znam koliko će vremena biti potrebno da se sve vrati na staro i bezbrižno snimanje sa desetinama ljudi jednih drugima za vratom. Sve je pipavo i novo. Ko zna šta će iz toga proizići. Volim da mislim da će ovakva situacija izroditi neke zanimljive novine, rešenja i ideje, u datom trenutku, a da će se sve na šta smo navikli, vratiti na staro u budućnosti.

• Bilo te je podosta u manjim ulogama u novijim serijama, te kako gledaš na ovaj serijski bum i u Srbiji – pta je to ono šta je najpohvalnije i čega tu ipak nedostaje?

Sa mojim ulogama u tim serijama, paralelno se desila i svest o tome koliko ih se snima. U svakom razgovoru sa nekim kolegom, čula sam za još jednu novu seriju na kojoj se radi, a kada je taj broj prešao 20-tak, zapitala sam se - odakle svega za toliko serija? Različitih glumaca, filmskih radnika, vremena, prostora, para, inspiracije, drugih sredstava. Ali odgovor na ta pitanja me je manje zanimao od toga kakav će biti njihov kvalitet. Trudila sam se da pogledam bar jednu epizodu svake, i to je švedski sto. Zaista ima za svačiji ukus ponešto i ne volim da kritikujem ničiji rad. Meni se lično neke ne sviđaju, ali ogromno uloženo vreme i energija stotine ljudi stoji iza toga. Naišla sam i na nekoliko serija izuzetnog kvaliteta, glumačkog i rediteljskog izraza i ponosna sam što iza toga stoje moje kolege, prijatelji i savremenici.

• Gledamo te prilično često i u studentskim filmovima (Kružno, Fajront, Brazilka...) , pa, šta je tu tvoj glavni poriv – potreba da se ostane u glumačkoj formi, želja da se radi sa manje-više vršnjacima, solidarnost, izazov rada u kraćim i ograničenijim formama ili nešto peto, šesto...?

Moj ulazak u svet kratkog studentskog filma se desio na studijama, kada mi je to bila jedina prilika da osetim filmsku glumu i njenu različitost od pozorišne. U početku, mogla bih reći da me je vodila radoznalost, kao i želja da i ja sama vidim kako meni to leži, ko sve tu postoji od mladih filmskih stvaralaca i kako sve to izgleda kad se mi, studenti, „igramo“ filma. Na prste jedne ruke bih mogla nabrojati filmove koje nisam mogla da radim iz različitih razloga, ali u suštini, nikada nisam odbijala, jer je želja da sa grupom ljudi intenzivno živim istu bajku jedan kratak vremenski periond, uz sve prilike, a često i neprilike, ono što se meni najviše svidelo i što mene „loži“ u ovom poslu. A možda iznad svega, razlog zašto volim studentske filmove je što je verovatnoća da će se desiti nepredviđene situacije i problemi veća, gerilski način snimanja nije nepoznanica, a ja volim da budem usred takvih dešavanja i to su neretko najlepše uspomene.

• Da li si zadovoljna dosadašnjim tokom svoje karijere, da li si se privikla na tu nezabilaznu postupnost i nužni povremeni prazan hod? I čemu, kakvim ulogama se nadaš u nekoj doglednoj budućnosti?

Iskrena da budem, jesam zadovoljna. Kao i, predpostavljam, većina mladih, tek diplomiranih studenata, priželjkivala sam da, što je pre moguće, dobijem što više velikih uloga, da snimam serije, filmove, da radim predstave.. Ali onda te, ako se to ne desi, prvi put ošamari realnost i činjenica da si sa diplomom, umesto u kafanu da proslaviš, otišao na biro. Tu sam prvi put shvatila da nisam razmišljala o budućnosti i da li ću moći od toga da živim i imam redovna primanja. To nije nešto što je moja prošlost i problem koji sam rešila, samo na to mogu trenutno da zaboravim i da budem srećna što radim na svom prvom dugometražnom filmu. Te oscilacije su konstantne I rekla bih, prisutne kod većine glumaca. Svako je toga svestan, ali da je lako na to se navići, nije. Možda je moj promenjeni pogled na brojnost i „veličinu“ uloga koje želim da imam nužda, ali trenutno volim što idem malim koracima. Sve ide svojim tokom, onako kako treba da bude i što kaže Čola „Ne bi’ ja tu ništa dir’o!“. A što se tiče uloga kakve bih volela da ostvarim, ne postoji moj lik iz snova, ali svaki put kada pogledam izvanredno glumačko dostignuće, priželjkujem ulogu na kojoj je potrebno mnogo rada, izlaska iz komforne zone i, po mogućstvu, učenja novih veština.

Bonus video: