Toma Vlajinac objašnjava osnovne pojmove vranjske etnomuzikologije - na južnomoravskom poddijalektu

Dijalekt je jezik koji nije napravio političku karijeru, govorio je profesor skandinavistike Ljubiša Rajić (1947-2012). Kada neko govori vranjsku varijantu južnomoravskog poddijalekta, pored toga što ga slušaoci ušiju naviknutih na standardizovani govor Radio Telèvizije Beograd doživljavaju kao veselo i zabavno ćavrljanje koje više od polovine ne razumeju, teško prihvataju i važna znanja ako se prenose dijalektom.

U ovom isečku iz televizijskog intervjua, stari Vranjanac i rok muzičar Toma Vlajinac objašnjava razliku između vranjske i šumadijske trubačke narodne muzike. Pokušaćemo da prevedemo za čitaoce koji ne razumeju o čemu govori, pošto je nabrojao nekoliko važnih pojmova naše etnomuzikologije.

Pručka je palica kojom se svira veliki bubanj - goč, koji se koristi u trubačkim orkestrima. Utepuje znači udara, prebija, ili kako muzičari danas kažu - zakiva. Činela se "vika", to jest zove "sȃn" (sa dugosilaznim akcentom).

Sve što šumadijski orkestri odsviraju ima isti ritam - 2/4, "malka pobrgo" - malo brže, ili "malka posporo" - malo sporije, ali to je sve - sve što šumadijski orkestri koriste od ritmova.

Šumadijsko kolo

A Vranje ima mnogo različitih ritmova - i uglavnom su neparni. Ima čoček. Čoček postoji u različitim varijantama ritma 5/8, 7/8, najčešći je 9/8 sa dve podvarijante: prva 2-2-2-3-2, i druga 2-2-3-2-2. Postoji i varijanta 11/8.

Ima pembe

Ima mekam

Ima preševku

Ovo su samo neki od primera etnomuzikološkog bogatstva i ritmičke raznovrsnosti koja se može naći u središtu Balkana - u području koje zahvata jug Srbije, Kosovo i Metohiju, Makedoniju i deo Bugarske. Što se srpske muzičke tradicije tiče, područje kuda protiče Južna Morava, iako materijalno najsiromašnije, muzički je najbogatiji deo Srbije.

Bonus video: