Radnici (u potrazi za izgubljenim vremenom) i noviji srpski film

Još jedan Prvi maj je za nama. Ta puka faktografska činjenica iz stvarne dimenzije, između ostalog, može da bude i okidač za pomen jedne prilično porazne i bolne činjenice – ako se meri na uzorku ovih dvadsetak novomilenijumskih godina, noviji srpski igrani film može da se pohvali sa samo par kvalitetnih i relevantnih dugometražnih ostvarenja koja problematizuju bol i egzistencijalnu teskobu ovdašnjih radnika.

Naravno, nije ovo vreme za remek-dela kao što su bili, recimo, filmovi Priča o fabrici i Uzavreli grad, a, ako ćemo iskreno, radnici i njihova muka su suštinski nevidljivi i za ogroman deo medija. Pritom, malo je preambiciozno očekivati od mladih i mlađih naraštaja filmskih stvaralaca da pohrle da prave filmove o nečemu što možda ne poznaju dovoljno i/ili što ne osećaju kao sebi blisku temu.

Ovde možemo da naglasimo još dve stvari – u ovom pregledu po strani će ostati film Otac Srdana Golubovića, koji sasvim odgovara temi, ali o kome se već mnogo pisalo i govorilo.

Možda ćemo već naredne godine imati povoda da nižemo pohvale na račun novog igranog filma Mladena Đorđevića, autora filmova Made in Serbia, Život i smrt porno bande, Sumrak u bečkom haustoru, koji bi trebalo da uskoro počne da se snima, a koji se zove upravo – Dan rada.

• Stara škola kapitalizma (Želimir Žilnik, 2009)

Od velikog Žilnika se ovako nešto sa puno prava i po pregršt osnova i očekivalo – srčan, provokativan film, jasne i ubojite ideološke poente na temu koja boli u svakom iole smislenijem društvu. Žilnik se ovde, reklo bi se, čak strasno, uhvatio u klinč sa tom golemom nepravdom koja je pokosila Srbiju nakon varvarske deindustrijalizacije zemlje. Ponovo koristi oprobano efektni, vrcavi i poletni dokufikcijski okvir, koji brzo i lako prevazilazi faktor mikrobudžetske margine, a koja ovaj film nagoni put gerilskog izraza na, doduše, prilično srodne gerilske teme. Na planu zapleta, ovaj film je povest o o ustanku obespravljenih i istrajno ponižavanih radnika, podržanih od strane mladijh anarhista, protiv novopridošlih uzrpatora i eksploatatora onoga što je nekada bila uverljiva građa za zajednički san o socijalnoj pravdi i kakvoj-takvoj ekonomskoj sigurnosti za vazda prezreno radništvo. U tom smislu, Stara škola kapitalizma, koji u značajnom delu koristi i motiv i obrazac terapeutske psiho-drame, je očekivano izvrstan i čestit rad osobenog autora, kao i izrazito dinamično i zaumno društveno angažovano ostvarenje koji vraća srpski film na preko mu potrebne referentne tačke osnovne i zdrave etike. Lišena produkcionih i stilskih finesa i uslovnosti, Stara škola kapitalizma se snažno naslanja na prethodne Žilnikove radove, uz to, u fokus srpskog filma vraća radikalnu levicu, a sve to u vidu dela čija je strastvenost savršeno saobrazna odabranoj temi i zlosrećnim a borbenim junacima u njenom središtu.

• Rekvijem za gospođu J. (Bojan Vuletić, 2017)

Donekle suprotan je slučaj sa ovim, drugim po redu celovečernjim rediteljskim radom Bojana Vuletića – nakon omnibusnog Praktičnog vodiča kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem (2011), koji odiše jasnim melodramskim štimungom, on je u Rekvijemu za gospođu J. pružio oporu dramu identiteta koji spoznaje da je došao do samog kraja i zida. Priča u žiži ima gospođu J. , veoma potištenu sredovečnu udovicu, optuštenu radnicu upropašćene državne fabrike, koja, kako se čini, više nikome nije neophodna, a koja planira da se ubije na godišnjicu muževljeve smrti. Film ima jasnu kopču sa onim što se smatra novim rumunskim filmom, ali ga iz tog zabata izbavlja podosta toga važnog – odustvo patosa, ovde praćeno osetnim prisustvom ironije i humora, kao i stilizacija, ponajpre oličena u izvanrednom snimateljskom radu Jelene Stanković; ona se ovde opredelila za fotografiju hladne i isprane boja i valera sa izobiljem statično tretirane kamere, dok je u širokougaonim kadrovima vešto potcrtana ekstremna usamljenost glavne junakinje. Na sve to, ovo je film upečatljive i katarzične tuge, dodatno naglašene refrenskim ponavljanjem opšteg besmisla. Kroz niz umesnih detalja ističe se svesno zauzdana i veoma nadahnuta gluma Mirjane Karanović. Osim sa novim rumunskim filmom, ovaj Vuletićev film ima dosta zajedničkog i sa sveprisutnim sporim filmom (slow cinema) kao konstantom savremenog arthaus filmskog izraza, od kojeg, pak, dovoljno upečatljivo odudara zahvaljuujćii prvenstveno već pominjanim humorom i ironijom. A ovaj film na značenjskom nivou nas podseća i na to koliko je usamljenost, bila ona indukovana nezaposlenošću i/ili drugim životnim porazima, zapravo višeslojna i filmski potentna kategorija.

Bonus video: