„...jer slušamo ploče i sviramo rok“: RNR i srpski film

Nedavne premijere (onlajn a ubrzo potom i televizijska) restatuirane verzije Pajkićevog i Šijanovog klasika, filma Davitelj protiv davitelja, možda je u glave nekih vratila ideju o moguće srećnoj sinergji rokenrola i srpskog filma. Istina, nije da je lista ostvarenja na koje bi se ta ocena u potpunosti mogla primeniti duga, ali, osim pomenutog naslova, dešavalo se da dođe do tog srećnog spoja. Evo podsećanja na nekoliko ostvarenja koja su po toj osnovi konsekventna i referentna, a gde RNR nije tek puki/nužni ukras i za širu sliku ne preteano važan znak vremena.

• Dečko koji obećava (1981)

I ponovo Nebojša Pajić i nanovo, naravno, u svojstvu scenariste (Na scenariju je radio i Bogdan Tirnanić!), ovde udruženog sa glasovitim rediteljem Milošem Mišom Radivojevićem. I u filmu Dečko koji obećava Radivojević poseže za svojom stalnom tropom – likom, motivom i pozicojom pobunjenog intelekltualca, uz dovoljno domišljatu i uverljivu varijaciju (mada, ruku na srce, potrebna je poprilična suspenzija neverice kako bi se „progutao“ dramaturški zahvat po kome glavni junak kreće u obračun sa svim mogućim autoritetima nakon udarca u glavu, što, prizaćete, viševuče na poteze koje znamo ponajpre iz slepstik komedija). Ipak, drama pobune glavnog junaka (koji se, da to ne ističemo, zove upravo kako se zove) je ubedljivo prikazana i izvedena, a film snažnu podršku ima u prikazu beogradskih ranih osamdesetih novotalasnih osamdesetih godina prošlog veka. Naravno, zdravorazumski je izbor pao upravo na odreštiji deo ovdašnjeg muzičkog novog talasa, u skladu sa tim anarho-buntovničkim tonom krunskog dela priče.

• Kako je propao rokenrol (1989)

Kada se pojavio, mnoge zadrte rokere je silno uznemierio taj vickasti naslov film, koji je zapravo ukazivao na nešto što nužno sledi – mutaciju i transformaciju i ovdašnjeg rokenrola i dominatnog viđenja istog. Ono što je, može biti, ipak važnije je to što ovaj omnibus kroz sva tri segmenta (film su režirali, podsećamo, Goran Gajić, Zoran Pezo i Vladimir Slavica, a po scenarijima Aleksandra Barišića, Biljane Maksić i Branka Vukojevića) sasvim uverljivo nosi sa prilično zahtevnom polaznom premisom satire sa jakom ukorenjenošću u RNR i obližnje kutke pop-kulture. Iako, ako ćemo pošteno, u dominatnom smislu popularna kultura na ovim prostorima nikada nije u potpunosti uzela maha i čvrsto i suvereno stupila na tron. Ali u ovom šarmantnom i duhovitom filmu svog i potonjih vremena RNR deluje dostojanstveno i smisleno, a to već mnogo toga znači i nosi sa sobom.

• Munje (2001)

Sada već mitski poostokotobarski lahorasti optimizam (koji će, kako se ubrzo pokazati, bio tek sanak pusti i deo ovdašnje potrebe za povremenim i delimičnim samobmanjivanjem) najupečatljiviji filmski odraz doživeo je u ovom blokbasteru scenariste Srđe Anđelića i reditelja Radivoja Raše Andrića. Priča je zasnovana na oprobanoj mustri komedije zabune u sklopu jedne burno-lčude noći pune čudnih zbivabnja i zanimljivih digresivnih skretanja, a film je osnažio nadahnuti saundtrek alternativnijeg usmerenja, savršeno saglasnog sa onim što se da videti na velikom ekranu. Muzika je, kako to kod nas, u srpskom filmu, inače, prilično retko biva, ovde integralni deo i prirodan dodatak suštini priče i likova koji je nose, te Munje, sa ove distance gledano, transcendiraju tu prvobitnu poziciju vremenske kapsule koja prevashodno treba da ilustruje i ovovekoveči jedno konkretno doba.

• 1 na 1 (2002)

Negde u isto vreme u bioskope je stigao (i u njima se u smislu gledanosti dobro pokazao) ovaj izrazito intrigantan film, novobeogradski blokovski vestern 1 na 1 u režiji Mladena Matičevića, a po scenariju već pominjanog Srđe Anđelića. Saundtrekom dominira drčniji srpski rep iz definitivno najboljih mu dana, a na nivou priče upadljiva je ta promišljena konjukcija atmosfere/ugođaja, muzike i igrane priče, u kojoj su značajne uloge odigrala ikonična i/ili novopridošla ikončna lica rep scene u Srbiji te epohe. Ipak, premda je iz ovog vrlo dobrog ostvarenja proisteklo i ostalo nekoliko krucijalnih numera tog žanra, bliska budućnost je pokazala da će i srpski rep brzo skliznuti put otvorenog flerta sa estradizacijom u onom profanom joj obliku, a na šta ni na najređe mahove nije ukazivao ovaj znakoviti Matičevićev film.

• Jutro će promeniti sve (2018)

Da, ovde nije reč o igranom filmu viđenom za kakvu-takvu bioskopsku distribuciju, nego o recentnom serijskom radu; međutim, ova serija je posebice zanimljiva po dva veoma rečita osnova – uspela je da televiziji,preciznije, programu RTS-a, privuče podosta onih kojima to i nije svojstveno, a, pritom, pošlo joj je za rukom i da bude ubedljiva drama iz gradskog života bez,kako se najčešće čini, neizostavnog srljanja put prenaglašavanja ciljanog urbanog identiteta (ma šta to on zbilja označavao i značio). Dobar deo zasluga za to pripada i muzičkoj dimeniji, gde se, osim originalnog muzičkog skora Janje Lončar, tu dalo čuti podosta toga ovdašnjeg a atipičnijeg i osobenog. Ovde valja pohvaliti i činjenicu da se PGP RTS postarao za zvanično izdanje muzike iz serije, a dobro znamo da je saundtrek na ovim prostorima, nažalost, gotovo pa u potpunosti izumrla pojava i stavka.

Bonus video: