VLADIKA MAKSIM: Vesnik života iznad logaritma i algoritma (Zašto nam je danas potreban Dostojevski?)

Iduće godine svet će slaviti dvestagodišnjicu rođenja Fjodora Mihailoviča Dostojevskog (rođen 11. novembra 1821. godine u Moskvi, a umro 9. februara, 1881. godine u Petrogradu). Veliki jubilej pisca romana i kratkih priča čije psihološko pronicanje u najtamnije kutke i procepe ljudskog srca, skupa sa njegovim neprevaziđenim momentima prosvetljenja, nije ostavilo ravnodušnim ni savremenike ni dolazeće naraštaje. Slavićemo, dakle, jubilej pisca koji je stvari nazivao pravim imenom bez pretenzija da bude sudija, i koji ne prestaje da pred nas iznosi zagonetke, puštajući nas da ih sami rešimo. Porukama poput ovih: „život se guši kad nema svrhe“, „nema sreće u lagodnosti; sreća se rađa iz nevolje“, „lepota će spasiti svet“ ili „istina bez ljubavi je laž“, Dostojevski je u sve naraštaje utisnuo neizbrisivi duhovni otisak kao jedan važan podsetnik. Podsetnik da ćemo se, kao u dubini krhka stvorenja, u svetu koji traži senzacije, uvek sudarati sa svojim ograničenjima i da nam je potrebna pomoć odozgo.

No, kako ćemo slaviti jubilej Dostojevskog? Jednom svečanom akademijom? Objavljivanjem zbornika sa naučnog skupa? Ili bi možda više priličilo da velikom Rusu i Evropljaninu, u kome se susreću Istok i Zapad, omogućimo da njegovi junaci iznova progovore sa stranica njegovih knjiga, ali i sa novih slikarskih platana, sa pozorišnih dasaka, onih u Petrogradu, Cirihu, Nanđingu, Njujorku? Želim da ovaj tekst bude skromno ali blagovremeno uvođenje u jubilarnu godinu pripravljajući nam put za novo i neodložno čitanje velikog ruskog pisca.

Andre Žid je napisao da su knjige ovog Rusa „najustreptaliji život za koji znam“. Pero Dostojevskog, oštro ali saosećajno, melanholično i ljupko, nasušna je potreba našeg doba, koje se lakomo priklanja ideji (koje se ovaj veliki svetski pisac gnušao) da nas nauka može sve spasiti i da zahvaljujući tehnologiji možemo čak postati i savršeni. Noa Juval Harari je u Homo Deus-u (2015) upozorio šta se može desiti ako čovek udruži algoritamsko kodiranje sa veštačkom inteligencijom i genetskim inženjeringom. No, junak iz podzemlja je još 1864. godine upozoravao da ako se čovekovi postupci budu mogli proračunati i sastaviti u logaritamske tablice, tada će se život svesti na izvlačenje kvadratnog korena, te na svetu ne bi bilo doživljaja. U Zapisima iz mrtvog doma svetli utešna reč: „Nikakvim okovima i žigosanjem nećeš naterati čoveka da zaboravi da je čovek“. Dostojevski nas vodi ka humanijoj istini koju su isticali veliki mudraci: sloboda je najskupoceniji dar, a život jeste, i uvek će biti, u znaku stradanja. Svojim velikim književnim delima Fjodor upućuje na pokajanje i iskupljenje kao preduslov za vaspostavljanje bogolikosti.

Seme jevanđelskih plodova

Upravo u Dostojevskom je proklijalo seme svetootačkog bogoslovlja koje je iz Vizantije posejano u velikoj ruskoj zemlji. Naime, odavno je primećeno da je tokom vekova ovo seme dalo tako velike plodove da se njima hranila ne samo ruska duša nego i savremeni čovek uopšte. Izrastavši iz krila Ruske Crkve, Dostojevski je svojim antiromantičarskim duhom to seme učinio univerzalnom, svečovečanskom hranom.

A šta tačno nosi u sebi to seme? Navedimo samo neke od tema koje je obrađivao Dostojevski: ljudsko srce kao poprište slobode, ljubav prema zemlji, patnja, pokajanje, inkvizitorski sindrom potčinjavanja savesti čoveku, lepota, ateizam, Evropa, pakao kao dosada, pustoš i besmisao bića, Hristos kao jedan od nas, „živi život“, bogoiskateljstvo, čovek u svetlu susreta sa dolazećim Gospodom, objektivna istina, ljubav pre logike, „mali ljudi“, samost, slovenska duša, humanost, svetitelji i grešnici, optinski starci, teodiceja, ovaploćenje, tragedija zla, sumnja, strasti, kušanje, neosuđivanje, nezlobivost (krotost), kao i mnoge druge. Kao što se da primetiti već na prvi pogled, Dostojevski daje jedan lični komentar na svete Oce. Od mene bolji poznavaoci filokalijskog predanja ističu da je slovenski prevod Filokalije za posledicu imao pojavu vrlo dinamičnog pokreta u ruskim intelektualnim krugovima. Upravo će ovo dati jedan razgranati pokret, nazvan „filokalijska obnova“, začet u provincijskom manastiru Optini, odakle će se izvršiti uticaj na prvu grupu tamošnjih „slovenofila“ intelektualaca, a potom i na velike ruske pisce i intelektualce, kao što su Tolstoj, Solovjev i posebno Dostojevski (dovoljno je pogledati poglavlje „Starci“ u Braći Karamazovima).

Ovaj veliki evropski pisac izvršio je najdublji uticaj na književni modernizam, egzistencijalizam i mnoge filosofe (zar nije Niče priznao da je Dostojevski jedini mislilac od koga je on nešto naučio?), razne škole psihologije, kao i na teologiju i književnu kritiku. O njega se otimaju svi. Bez patetike u rečima, on više govori o ličnostima koje pate, nego o njihovim osećanjima. Za Dostojevskog razumnost i harmonija nisu vrhunski ciljevi ljudskog života. Junak iz podzemlja ovo jasno ističe: „Gde su ti pametnjakovići iznašli da čovekova volja prvenstveno treba da bude normalna i vrla? Zašto su zamislili da čoveku treba volja usmerena na razum i njegovu vlastitu korist? Sve što je njemu potrebno jeste nezavisna volja, šta god da ga ona košta, gde god da ga ona odvede…“ (Pisma iz podzemlja).

Sloboda kao bunt

Sloboda u odnosu na suvi racionalizam, omogućila je Dostojevskom (koji je posmatranjem ljudi na robiji revidirao svoja ranija, prosvetiteljska shvatanja), da istakne nekoliko hrišćanskih tema. Na prvom mestu, on je posebno konstatovao čovekovu čežnju za patnjom: „Ja sam siguran da čovek neće odbaciti istinsku patnju, čak i ako mu donese propast i haos“. Po njemu, „patnja je jedan i jedini izvor istinitog znanja; tegobe su glavni pokretač samoostvarenja“. Ovde nije reč o apoteozi mizerije ili opravdanju sadizma (premda kod pisca ima ljubavi koja voli da muči druge). U Mrtvom domu nema nikakve apologije patnje, nego autor samo pledira da je bolje biti žrtva nego dželat: „u svetu gde je sve unakaženo, uprljano, žrtvi ne ostaje drugo nego da stradanje proglasi za vrlinu, za moralno preimućstvo nad tiranima“, primetio je Milosav Babović. Ipak, junaci nisu spokojni i ne mire se sa sudbinom, niti sa tiranima (u romanu Poniženi i uvređeni). Prema tome, radi se više o sagledanju slobode kao patnje i vice versa (a Dostojevski je razmatra u skoro svim svojim delima). Mitropolit Jovan Zizjulas je uočio da takav pristup otkriva tajnu ljudske slobode u vidu sposobnosti da u potpunosti prihvati svoju nesposobnost. Takve ličnosti mogu da svoju slabost preokrenu u silu, i da svoju moć ostvare u nemoći. Ipak, izvan hristologije, svako zagovaranje ove teme vodi u nihilizam. Međutim, Dostojevski je glasnik jevanđelske poruke. Kao što je Hristos umro i vaskrsao, tako i čovek do istinskog života dolazi kroz umiranje.

Upravo ovde biblijska tema semena ulazi u igru. Kada seme žita padnuvši u zemlju umre, i tek kad se raspadne, iz njega izbija nova klica i vaskrsava kao žito (up. Jn 12,24). Ove Hristove reči Dostojevski je stavio kao epigraf svom najvećem delu Braća Karamazovi. Vladika Atanasije (Jevtić) ključ za tumačenje Dostojevskog nalazi u spremnosti njegovih junaka da umru. „Treba da umru, makar i dostigli bilo kakva savršenstva ili bilo kakve neuspehe, katastrofe, krahove svejedno. Ako prihvate da umru i da se zatim iz umrlog rodi novi život, tada će od njih biti nešto. Čak i ako ne mogu to da ostvare, dovoljno je makar da to prihvate kao istinu, i u njima već počinje da se začinje novi život”. Upravo zbog toga što je imao težak život (našavši se osuđen pred vodom za streljanje, potom odležavši robiju itd.), Dostojevski je ovu ideju biblijskog semena, koju je razumeo možda bolje neko iko drugi, uspeo da predstavi kao nezaobilaznu temu istinskog života.

U središtu misli Dostojevskog nalazi se jedna, nazovimo je egzistencijalna hristologija, koju su Rusi tradicionalno negovali. Dobrovoljno smirenje (kenosis) vodi do krsta kao empirijskog načina spasenja. I upravo kao što je Dostojevski verovao da se patnjom čovek očišćuje, tako isto je i sveti Siluan Atonski iskovao poruku za svoje vreme: „Drži um svoj u adu i ne očajavaj“.

Apetit za životom

Sledeća velika tema je piščeva zaljubljenost u život, što prerasta u „najustreptaliji život“ (Žid). U dijalogu Aljoše i Ivana Karamazova otkriva se sva duhovna lucidnost velikog pisca: „Strašno mi je drago da imaš takav apetit prema životu“, uzviknuo je Aljoša. „Uvek sam mislio da, pre bilo čega drugog, ljudi treba da nauče da vole život u ovom svetu“. — „Da vole život više nego smisao života?“ — „Da, upravo tako. Tako treba da bude; ljubav treba da bude pre logike, baš kao što si rekao. Samo tada će čovek moći da razume smisao života“ (Braća Karamazovi V, III). Pošto je u tamnici osetio čovekovu strasnu vezanost za život, Dostojevski je kasnije kroz ceo život bio vesnik žizneradostnosti.

Nasuprot prirodnoj religioznosti, Dostojevski iznosi veru Crkve kao smelost slobode nasuprot „slabosti srca“. Upravo je religijski triptih – čudo, misterija i autoritet – ono što, po njemu, čoveka lišava slobode. To su tri utvrđene prakse institucionalno organizovane religije, pa je na njih Dostojevski ukazao kao na faktore, po rečima Janarasa, „dobrovoljnog čovekovog odustajanja od sopstvene slobode, njene izdaje ostrašćenošću i bespogovornim pokoravanjem“. U koncepciji čoveka „slabog srca“ ili religijskog pijetizma, Dostojevski s pravom prognozira: „Daj mu slobodu, on će se sam svezati i vratiti“. Zar to ne primećujemo i danas u društvenim i crkvenim krugovima? Stoga se ukupan opus našeg pisca sumira u nastojanju da vaspostavi Hrista Crkve na mesto Hrista kojeg falsifikuje religijska i institucionalna krutost. Poruka koju Dostojevski upućuje svima, uključujući i crkvene vođe, glasi: „Milosrđe je najvažniji zakon postojanja za celo čovečanstvo“.

Zbog toga kod našeg filosofa iz podzemlja etički ideali ne osiguravaju put ka istini. Za njega je čovek koji beži od otvorenog suočavanja sa pretnjom nebića bliži bezverju nego onaj koji nema na šta da se osloni, osim na slobodu. Hristos nema drugog aduta u sceni kada se suočava sa Velikim inkvizitorom. Etika nudi opredmećenu sigurnost, a to je ono što je Hristos odbacivao kao farisejstvo.

Darom prozrenja u sferu podsvesti, Dostojevski je shvatio koliko su ljudi nedosledna bića. Njegov čovek iz podzemlja vređa svoje slušaoce, pa se izvinjava, kritikuje sebe, a onda postaje napadan, da bi onda opet posustao. I tako u krug. Povlači tepih ispod svojih nogu; shvata da je uhvaćen u krletku svoga karaktera. Priznaje i objavljuje: pakao – to sam ja. Ovaj čovek je moguć – zabavan, smešan, ružan – samo na stranicama knjige, ali niko ga ne bi zadržao u svom domu duže od pola sata. Međutim, daleko pre Sartra i potresnije od Dantea, Dostojevski je pakao opisao u sličnoj perspektivi, ali i još tačnije: „Pakao, to je mučenje (usled) neljubavi“. Za razliku od Sartrove, ova definicija pakla ne prenosi uzrok mučenja na druge, nego na mene samog, „na moju nesposobnost da se odnosim, moju zatočenost u egocentričnoj autonomiji moje individualnosti, moje ‘slobode’“, primetio je lucidni Janaras.

Etički nedeterminizam

Kada je govorio da „voleti čoveka znači videti ga kao što ga je Gospod zamislio da bude“, Dostojevski je, čini se, eshatološka očekivanja postavio kao merilo istorijskog postojanja. Ne ulepšavajući konfliktnu sliku negostoljubivog sveta pred sobom, Dostojevski komponuje veliku simfoniju živog života u kojoj se parafonija, kakofonija i harmonija smenjuju, štaviše, sapostoje istovremeno, dajući nam jednu kompleksnu ali uverljivu antropologiju. Nedeterminisanost dobra i zla, ljudska podložnost poroku, duševne devijacije junaka, kretanje po amplitudi visokih ushoda i dubokih padova, sve je to njegov svet. Ekstaza potrage za suštom istinom sadrži i pogotke i promašaje, lepo i ružno se susreću ne kao estetske kategorije nego kao lice i naličje čovekove ličnosti, kao fleurs du mal (cveće zla). Kada, pripovedajući, izokreće koordinate realnosti (u jednoj priči, sneg pada horizontalno), Dostojevski čitaoca izvodi iz smrtne rutine. Monotonija vlada kod paklenih kovača bolje budućnosti (Verhovenski, Stavrogin), dok ljubitelji života čak i u palom stanju, sa primetnim oscilacijama, odaju rezonance nade; naposletku oni šalju vibracije sa univerzalnim frekvencijama te zato samo takvi doživljavaju blagodatni kreščendo usled čina preumljenja i pokajanja. Dostojevskog je još kao mladog privukao starac Tihon Zadonski, umirovljeni episkop, koji je postao obrazac svih njegovih staraca, upravo zato što je Tihon bio propovednik pokajanja, iako su o njemu samom čak i u manastiru pojedini gajili nepoverenje, osuđujući ga zbog nemarnog života, pa čak i zbog jeresi.

Ipak, iako dubok psiholog, Dostojevski ne procenjuje duhovni preporod čoveka u Bogu samo ljudskim kriterijumima, niti pak pruža dokumentarnu overu takvog procesa. Ono što on čini jeste da nam pomaže da uvidimo koliko smo upali u zamku samoobmane da se ne osmeljujemo da započnemo borbu protiv ukorenjene poročnosti. Kad god ostvarimo neki moralni uspeh, taština nam se do te mere udvara da pomislimo da je u njoj naše istinsko ja. Međutim, Aljoša će svome lukavom bratu reći: „Mi smo na istoj lestvici. Ja sam na najdonjem stepeniku a ti si na višem, možda trinaestom“. Iskreni bogoiskatelj tako veruje i ne povodi sa za društvenim ili crkvenim modelima na osnovu kojih čovek želi da se preuznose nad drugima. Čovek Dostojevskog živi u telu i ne skriva pulsaciju živog čoveka u sebi, te tako odbija potrebu društva da u njemu prepozna „savršenog“ i „bezgrešnog“ vođu koji zadovoljava standarde moralnosti za mase.

Pročišćavanje ljubavi

Ipak, ne zanemarujući genij Dostojevskog, vladika Atanasije (čija knjiga o Dostojevskom uskoro izlazi iz štampe) uočio je i neke njegove slabosti: „Kod Dostojevskog, nažalost, imamo takvih primera patološke ljubavi, ljubavi koja voli malo da muči. Dostojevski je sam bio tome, lično mislim, sklon“. Na pitanje zašto je to tako, Atanasije odgovara: „Zato što očigledno to nije bila prečišćena ljubav, nije bila u svemu krsna ljubav. Dostojevski je bio dubok čovek, ali Dostojevski nije živeo jednim životom jednog svetitelja, jednog podvižnika“. Dostojevskom, ipak, nije nedostajalo iskrenosti, pa Atanasije kaže: „On je znao šta je zlo, šta je greh, šta je strast, ali je trebalo i podviga, nije bilo dovoljno samo znati, već ostvariti to u životu. I zato možda oseća da nečista ljubav je u stvari izvor onda muke i da muči. Zato je ljubav podvig, zato je ljubav krst“. Florovski je uočio da je složenost narodne ruske duše prouzrokovana dvema slabostima: krajnja popustljivost i preterana osetljivost. Stoga je zapisao da „ruska duša ima opasnu tendenciju, izdajničku sklonost ka tim transformacijama ili onim kulturnim metempsihozama o kojima je Dostojevski govorio u svom govoru o Puškinu“.

Ime Dostojevskog je postalo sinonim za psihološku dubinu. U poređenju sa dubinom i kontradiktornošću njegovih junaka pojedine kasnije iznete sistematske psihološke teorije izgledaju kao površno poređenje. Mnogi teoretičari (najviše Frojd) pokušali su da Dostojevskog prikažu kao svog prethodnika. Svestan relativiteta kategorija morala u ljudskom životu, ovaj ruski pisac je prvi pokazao da između fizičkog i psihičkog u kontekstu ljudske različitosti granice nisu tako jasne ni krute. Osećaj za zlo, ljubav prema slobodi učinili su Dostojevskog posebno relevantnim za vek velikih ratova, masovnih ubistava i totalitarizma. Najmanje dva moderna literarna žanra (Zamjatinov Mi, Hakslijev Vrli novi svet i Orvelova 1984) oslanjaju se na njegove spise. Njegove ideje i formalna umeća izvršile su dubok uticaj na Ničea, Žida, Kamija, Sartra, Malroa, Mihaila Bulgakova i mnoge druge.

Dostojevski nije plenio samo višeslojnom strukturom romana; Gorki je bio spreman da prizna da, takođe, „po snazi i plastičnosti slike, sa talentom Dostojevskog se može uporediti samo Šekspirov“. Zato je on i ruski i zapadni pisac, pa time i svečovečanski: nezaboravan i preobražajan. Kako kaže Vasilije Gondikakis (koji je naučio ruski samo da bi Fjodora čitao u originalu), „ako tražiš ono što je časno, ne možeš da čitaš Dostojevskog i da ostaneš isti. Ne možeš da ga čitaš, da primiš njegovu poruku, pa da je zaboraviš. On postaje tvoj, ti postaješ njegov. Zbratimili ste se u prostoru dubokom, uzvišenom, širokom, u prostoru koji pripada svima i svi staju u njega“.

Ako se vratimo na savremenu problematiku Hararijevog čoveko-boga (homo deus), verujemo da će nam junaci Dostojevskog pružiti neophodnu nadu: pošto je Raskoljnikov krajnje racionalno odmerio sve predvidljive razloge za nehumano delo, najednom su ga spopala neslućena osećanja i nerešiva pitanja. Upravo ova nepredvidljivost života ostaje tajna koju nijedna tehnologija neće moći da ukloni budući da se čovek kreće i u onim sferama koje su sa one strane algoritma. Romani Dostojevskog služe kao formula antinomičnosti života i oni nas mogu razbuditi u epohi transhumane tehnologije. Nadamo se da će to učiniti dok je vremena… da bismo i danas imali junake dostojne jednog Dostojevskog.

Bonus video:

espreso.co.rs/teologija.net