MOMČILO NASTASIJEVIĆ: U odbranu čoveka

Zaista, ljudi smo po razumu, po tome regulatoru pokreta i odnosa našeg bića, ali zato i opasnom razoraču u svemu što je suština ljudi, po uživljavajućem saznanju, intuiciji, koja je neraskidna veza suštine sebe i suštine sveta; ali, ne može se poreći, tek doživljajem uzvišenja sebe ili pada, nesumnjivo smo u onome što nas, mimo sve živo, obeležava kao bića.

Iskliznuće iz sveopšteg toka, to, doživeti se iznad ili ispod njega? Ili samo predigra, neophodni poremećaj koji vodi ka nekom specifično ljudskom ishodu?

Utiranje puta, lagani preobražaj sebe, i biološkog i duhovnog, proces čoveka ka nečemu što se tek ima ostvariti u čisto ljudsko; što je i čistina i punoća sebe: živo u punom smislu, i telom i duhom, ali bez priznaka ma kakvog uzvišenja, ma kakvog pada.

Ovo ili ono, tek jedno je van svake sumnje: uznemirenima od postanja, duboko saznamo, jedini nam je ishod umiriti se. Bez čega tamni od iskoni smisao našeg nemira preobratio bi se u besmisao i bespuće.

I bez obzira je li sve ovo samoobmana jedne puke igre, ili sušta istina, ključ je čoveka tu.

*

Nekako upola sazdanim saznamo se, kao u nekom bezizlaznom spregu vrćenja: koliko nemoguće sasvim se odvojiti od prirode, toliko isto i sasvim joj se vratiti.

I nema toga da mu se po sebi ne kaže: nisi više samo ono iz čega si proizišao, pa da, kao životinja ili biljka, nađeš sebi ispunjenja jedino u tome, roditi se, rasploditi se, nestati.

I upravo zato što je ljudsko biće oličeno saznanjem te delimične izdvojenosti sebe iz toka, i što smo sušta težnja ostvariti se u svome sopstvenom, čovek je urođena neravnoteža koja bi svom silom sebe da se uravnoteži; urođeni nemir koji bi svom silom sebe da se umiri.

Otuda i završenost lika, što u stvari znači lepotu egzistencije, kod svega živog pravilo je, neminovnost pune istinitosti sebe; kod čoveka, čak ni izuzetak, samo vidovito sagledavanje sebe iza prekuženog procesa; samo viđenje sebe iz sveta stvarnosti u svetu ideje.

*

Sublimna stanja čoveka, u kojima se doživi istina i pravda, ali kratkotrajno, u stvari samo su kao neka predahnuća onima koji duboko preživljavaju; samo pribiranje snage, trenutno bekstvo iz ovog reda stvari, kad se u njemu neminovno i do kraja mora istrajati.

I ko se duboko proživljava, ko je u punom saznanju svog procesa, ali tako isto i u punom neznanju, tome je: uzvisiti se da ne padne, pasti jer se nije uzvisio. To je put. A ishod, utopiti se u uzvišenju, propasti u padu. Ili (a ostvarenje čoveka tek u tome je) preboleti okušani plod saznanja dobra i zla, čednošću svesaznanja naći se u čednosti početnog neznanja; adamskim krajem zatvoriti krug adamskog početka.

Međutim, kad se tok istine precepio u dve krajnosti, niti je ispunjenje pribeći jednoj, niti pasti u drugu; a samoobmana zavaravati se mogućnošću srednje linije, prividom primirja spolja, kad je unutra neprijateljska pocepanost, pa čak i rat do istrage; već je ispunjenje povratiti izgubljenu celost, duhovno biti jedno i nedeljivo kao što smo i fizički; i da, bez uzvišenja ni pada, javni jednom budemo u onom što je prezamračena tajna, tajni u onom što je do besmisla preosvetljeno kao javno.

Sa istinom je, ili pogledati se oči u oči, ili zatvoriti ih pred njom. Zavaravati se da je i jedno i drugo istovremeno moguće, ne znači li, pod maskom istine, i kao po nekom izokrenutom načelu, upadati u sve veću laž; pod prividnom ispravljenošću skrivati u sebi sve tajnija i tim teža iskrivljenja.

Ali ko bi, iole svestan sebe, smeo poreći da, ispod svega toga što je sopstveni pakao ili san raja, ili čas jedno čas drugo, ne zažiže nas makar samo jednom u životu, iz same srži, kao neki svetli nagon, ma koliko lutali, ma koliko izokretali, izvitoperavali sebe na svom putu, krajnji mu je smisao, iz odnosa prema sebi, prema drugome, izgraditi se u integralni lik čoveka.

Koren, dakle, i dobre i zle kobi čovekove u tome je što, rodiv se izvitoperen, neizgrađen, nenađen, na svome neizbežnom putu traženja, izgubi se i izopači, jer se nije izgradio i našao.

I zato što je to tako, i što smo samo trenutno, ili nikad, u punoći sebe bića, umetnost nam je spasonosna, i kao tvorcima, i kao onima za koje je stvorena: ogledajući se u njoj, tek tu nazremo svoj pravi lik.

*

Od svih težnji jedna je isključivo čovečija, osloboditi se; od svih puteva, jedan isključivo čovečiji, put zabrane. Te, uprkos logici, suština nam na postavljeno pitanje odgovara: osloboditi se putem zabrane.

Iskonski smisao prve polovine ljudskog procesa, kad se činilo da je zanavek dobio svoje kameno osveštanje u Mojsijevim tablicama, u deset osnovnih zabrana, sputati sebe sobom, ostati razvraćeni zver u stezi anđela, svim tim očajem skamenjenosti najednom obelodanjuje svu neophodnost daljeg toka: iz samozabrane u samooslobođenje.

Tamni smisao čovekovog pada i uzvišenja, sagledan sa te okuke velikog preokreta, neočekivano se nametne kao odgovor na pitanje što nam se, hteli mi ne hteli, uvek postavlja: čemu sve to, samozabrana, pad, uzvišenje, pa neophodnost da se oslobodimo toga što sami sebi nametnusmo, ako ne: izmoždavati samog sebe do samoupropašćenja ili do spasonosnog preobražaja sebe u neki čisto ljudski kvalitet.

Put je, dakle, čovekov: iz jednosmislenosti životinje u dvosmisao vrlina–porok ka jednomislenosti ovejanog čoveka bića „iznad greha i smrti“.

*

Jer ko je Hristos ako ne, u poslednjem trenutku i sa čudnom tačnošću poklapanja vremena i prostora, ostvareni lik čoveka; kad je izgledalo da će naše samonamučeno biće do u koren upropastiti sebe, s jedne strane skamenjenom lažju jedne oklop-vrline; s druge, izopačenim načelom života, razornom slašću sumnje; da ugušiv sebe sobom, ostane od čoveka samo tvrdi oklop; da izopačiv se u sopstvenog crva, samom sebi najslađi, razjede se do punog samouništenja.

Ko je, ako ne vesnik ili života ili smrti: nastaviti jedinim putem suštinskog obračuna sa sobom, što je u stvari već prvi korak samooslobođenju, ili presušiti kao biće.

Ko, ako ne, u jezivoj radosti neophodnog dolaska pre vremena, ostvareno ljudsko biće koje više nema šta sebi zabranjivati, jer silom preobraženog sebe, i telesno i duhovno, više ne može učiniti prestup ni prema sebi, ni prema drugome.

*

Od Hrista naovamo proces čoveka ubrzan je do krajnjih granica mogućnosti. Što je u nama hronično dotle bilo, postaje akutno. Preboleti se ili sobom u sebi propasti. Sagledavši ga u punoj istini, i ushićenje je u nama i očaj. Ushićenje, kakvi bismo mogli biti; očaj, kakvi smo bili i kakvi jesmo. Te, ako se do njega dizalo i padalo, od njega tek, na jedan previsoki uzlet tma je predubokih padova.

Dok se ne pojavio, potajan u svima, tek nazru ga najbolji u najboljemu što u njima zasvetluca.

Kad se pojavio, ostvaren, u punoj vidljivosti i opipljivosti jave, do u sva srca saznalo se, ili je prići mu, doživeti ga svom krvlju, svom dušom, ili ubiti ga.

Magnoveno sta se u čoveku razlučivati ogrezlost, sva od iskoni, od onoga što je nepropadljivo u njemu, što kroz milenije i milenije vejalo se u potaji i provejavalo.

Ubili su ga: propalo u čoveku, znači, iako pod neposrednim bljeskom Hrista ostade kao paralizovano, povešće milenijumsku borbu, i u onima koji kao da pođoše za njim, i u onima koji ga razapeše i stvarno, i mišlju, sa onim što u svakom bez razlike ljudskom biću, makar koliko se izopačilo ili zalutalo, ipak i ipak veje nekom nepropadljivošću.

*

I zaista, od Hrista naovamo, poći je kuda bilo, u šta bilo, samo da se suštinski obiđe On.

Zabasati u posuvraćenosti ovog ili onog „ubeđenja“, ove ili one manije, strasti; ili skočanjen, u predosećanju ništavila u koje neminovno vodi sve što nije put pune istine, grčevito se uhvatiti za ovu ili onu mrtvu formulu razuma koja, da nije davljeniku slamka, ne bi po sebi značila ništa; ili, rastočen iznutra, i u slasti sve daljeg samorastočenja, tim tvrđim obručima opasivati se spolja, i u tome videti krajnji spas: neka su obruči tu, ma čoveka i ne bilo.

Pa opet i opet, baš one koji ga pobijaju, tim dublje iz potaje obuzima upravo On: suštinski bliži su da Ga dožive negoli koji pod maskom Njega idu putem najutančanije i najotrovnije posuvraćenosti čoveka.

Jer je poluistina gora od pune laži. Jer podražavati Hrista poraznije je negoli ga uopšte ne primiti.

Zato su se ove dve hiljade Hristova dejstva prepunile gnusobama u ime Njega.

*

Istinu koja ti se sama pružila, doživeti je ma i za trenutak celim sobom; ako ne spase, bar ojačaće te za dalji put.

Delimično je primiti, ili po spoljnim njenim oznakama, ili u nekom kompromisu sa njom, ne znači li najgore: jedino što ti se pokazalo kao puna tvoja istina, izvitoperiti u laž; u otrov sebi pretvoriti jedini lek.

A primiti je samo u načelu, ne usuđujući se do potpunosti je i doživiti, nije li, od onoga što sam kao punovažno primio za svakoga, sebe lično nije zgoreg malko izuzeti.

Ima neka potajna jeza, zagaziti u poslednji čin, makar se time ukazivao i najsrećniji obrt.

I upravo tim malko čovek, od onoga što bi mu suštinski donelo spas, stvara sve izglede tim dublje propasti.

*

Strašni smisao Hristove preranosti hoće li se poklopiti sa još strašnijim naslućenjem zadocnelosti Njegovog drugog dolaska: da u ponovljenom Njegovom liku čovek magnoveno sazna svu svoju propast, kad mu više spasa nema.

Te verovali mi ili ne verovali u strašni sud, smrću će ga nesumnjivo svaki od nas doživeti.

Jer sasvim je drugo smiriti se sobom kad je život bio punoća istine, kad se sve u sebi iživelo, kao što se smiruje životinja i biljka.

A sasvim drugo, u prestanku sebe saznati ne nužan ishod, već potvrdu svoje propasti: jer sva strahota naše neispunjenosti mora se obelodaniti u smrti.

Od čega braniti se, ako ne najpre od sebe ovakvih, pa od oblika života koje smo prema sebi stvorili, pa od odnosa u koje smo sa ovakvim sobom neminovno morali zapasti.

Jer odnosi nisu uistini čovečanski ako se u njih ne unese ono što je u čoveku najbolje. Iz rđavih njih obelodanjuje se do ostvarenja skriveno zlo u bićima. I, ako su zle prilike, nesumnjivo još gori je čovek u njima.

U nagonu da opstane čovek najvećim delom, još uvek kao životinja, svu silinu borbe prenosi na druge, iako je, ako ne doživeo, ono bar saznao istinu da mu se pre svega treba boriti protivu samog sebe.

Ovako, čineći zlo drugome svoga dobra radi, zlo u stvari je i onome ko ga čini i onome ko ga trpi.

U nagonu da opstanemo, pohlepa je što više nagrabiti, strepnja da nam se nagrabljeno ne otme, dokle god je igde zle krvi od nemanja. I ne znam po čemu bi jedno lakše čoveku padalo od drugoga.

U odnosu čovek prema čoveku, priznati borbu za opstanak, ne znači li osveštanje najsamoubistvenijeg od svih ljudskih odnosa.

*

I tako, zlo množeći se svima, i u podmuklom vidu dobra sebi lično po svaku cenu, čovek je na neizbežnom putu, ili se najzad ugušiti u samom sebi, ili doživeti, ali ne više uopšteno i umom, već pojedinačno i krvlju: istinsko dobro sebi samo je ono koje se doživi ne sebe već drugog radi.

I začudo, što se čini da bi razorilo do u same temelje ličnost, tek to je utemelji čvrsto: puna vrednost čoveka, nešto u čemu se sav on doživi, jedino se ispunjava u težnji da onim što je najbolje u nama vežemo se za druge, da sebi najdraži deo sebe uložimo u delo koje će pripasti svima.

Razrešenje čoveka, njegov čist lik, nastane od trenutka kad svetinjom sebe posveti druge.

I što se sobom u sebi ne moglo, što je mesto poboljšanja vodilo sve goremu, gle, začudo se može sobom u drugome: ispuniti se, naći sebi umirenja.

Kao da, ono što nas je zatvaralo u samoživi oklop sebe, svom silinom razreši se u odnos. Neslućena snaga otvori se, neslućena gotovost, bez poštede sav se uložiti. Vrhunac lične čvrstine, moći, čistine, tek tu se pokaže.

I kolika je mračna slast cicijašiti sobom sebe radi, čime smo u ličnom minimumu, toliko je svetla radost istrošiti se drugoga radi.

I na pitanje, koje svak neminovno sebi mora postaviti: šta sa sobom, i kuda? čoveku se ukazuju samo ta dva odgovora, samo ta dva puta.

I ne varati se: spoljni propis, po opštem sporazumu uzakonjenost ovog ili onog, u suštini prinuda je, s kojom se malo ko intimno izmirio, od koje najveći broj u sebi trpi kao biće, tešeći se da tako mora.

Zaista mora, sve dok se, od straha nekog sebe radi, bojimo pustiti da u srži samih nas, i po sebi, ono isto izvrši se što prinudno u vidu načela ili čovečanskih propisa naturamo sebi spolja.

Od onoga što bi nam donelo radost ispunjenja, primoravajući se umom i spolja na to isto, stvaramo sebi gorčinu dužnosti. Zato što suštinski ne smem ili neću, prividno moram.

I tako, izbegavajući i jedno i drugo, niti raščistiti sa sobom lično, a ni istinski primiti spolja nametnutu zakonitost, ne ide li čovek i najtežim za sebe lično i najubistvenijim putem, pri čemu stara izreka ostvaruje se u sve mračnijem smislu: homo homini lupus.

*

Te svi potresi u prirodi, sve nepogode, sve epidemije, skupa sve to, ne nahudi čoveku koliko samom sebi hudi on.

Izumreti u zlatnoj ispunjenosti jeseni, ovejana je radost ishoda, ne propast.

Dok je prava propast, apokalipsa, strmeknuti u svu strahotu neispunjenosti.

Kazano je jednom zasvagda: vaskrsnućeš, pobedićeš smrt, ili propasti, kako nikoje živo nikad ne propalo.

Plamičak nepropadljivog, šaka pravih ljudi, kao iza novog potopa, neka ostane po najvišim planinama, pa i to je čovečanstvo.

*

Jeste, od Hrista naovamo u pojačanom smo procesu sebe, spasti se ili propasti.

Jeste, u samim nama, u našim rođenim moćima, i mogućnost bespuća je i mogućnost puta.

Pomoć ili odmoć više nam neće pružiti ni nebo ni zemlja: sam samcit ostavljen je čovek da skuje svoju sudbinu.

Izvor: Momčilo Nastasijević, Eseji, beleške, misli, Gornji Milanovac: Dečje novine; Beograd: SKZ, 1991, str. 70–79.

Preuzeto sa sajta teologija.net

Bonus video: