Taika Vaititi: Nijedna ideja nije konačna

• Gospodine Vaititi, da li ste imali bujnu maštu kao dete?

O, da! Imao sam mnogo prijatelja, ali sam često provodio vreme sam i u svojoj glavi, koristeći sopstvenu maštu kako bih se borio sa nekim stvarima, ali i kako bih se zabavio. Na Novom Zelandu, u gradiću u kojem sam odrastao, bilo je poprilično dosadno, tako da sam dosta vremena provodio zamišljajući stvari i zabavljajući se tako. Negde je i prikaz suštine mnoštva novozelandskih komedija to da su opservacijski filmovi, o posmatranju stvari spolja. Ipak, osećam da decu danas niko ne ohrabruje da se dosađuju onoliko koliko bi trebalo. Dete vikne „Dosadno mi je!“, a ljudi odmah izbezumljeno skaču i stimulišu ih raznim stvarima.

• Ili imaju neprestanu zabavu sa svojih mobilnih ekrana?

Upravo tako, svi imaju iPadove i sve je rešeno. Mislim da je od izuzetne važnosti da dete s vremena na vreme ostavimo da samo smisli kako da se razonodi. Kao klinac, proveo sam dosta vremena smišljajući ideje kako da napravim nešto, pisao bih priče, crtao slike, izmaštavao svetove, nekad i samo u glavi, razmišljao sam o stvarima. Mislim da dobar deo moje kreativnosti potiče iz stanja dosade.

• Da li su zbog toga mnogi od Vaših filmova ispričani iz ugla deteta? Da li deca čine pripovedanje boljim?

Kaže se da je slika koju vidimo kada nam dete prinese ogledalo vernija od načina na koji sami sebe percipiramo. To važi i u filmskoj delatnosti. Odrasli glumci imaju svoj „prtljag“ iskustva i često preterano razmišljaju o svemu. Deca samo žele da kažu istinu. Često sarađujem sa malim debitantima, jer su neopterećeni pozadinom priče ili lika, motivacijom ili sopstvenom karijerom. Sve što je njima važno je eskiviranje škole… I honorar (smeh). Nastupi mladih glumaca su često iskreniji nego što je to slučaj sa odraslima.

• Da li Vam je, kao autoru, istina važna?

Rekao bih da jeste. To je potraga za nekom vrstom ljudske ili emotivne istine… Volim taj nevini pristup jer mnogo čistije određuje temu i ideje filma. Dopada mi se „Being There“ Pitera Selersa, gde on ima taj veoma naivni i jednostavni pogled na svet, likovi poput njega, šekspirovske lude, su likovi koji najiscrpnije prikazuju istinu i koji na kraju imaju najviše smisla. U mom filmu „Jojo Rabbit“ istina se otkriva tako što protagonista pravi pun krug. Na početku je pod jasnim utiskom određene indoktrinacije, ispranog mozga i veruje da svet funkcioniše na jedan određeni način. Za mene, jedna od najvažnijih poruka koje nosi film jeste da te motiviše da učiš kako sam da razmišljaš, ne obazirući se na opšta i popularna mišljenja.

• Jednom prilikom ste rekli da, iako ste režiser, Vaš pravi posao je kreativnost. Da li je teško biti kreativan, kada se o kreativnosti razmišlja kao o poslu?

Nikada nisam osećao da su mi filmovi posao u tom smislu. Kada odlazim na posao, nikada ne pomišljam „Uh, opet moram da radim“. Zapravo, uvek sam uzbuđen zbog toga. Oduvek sam se osećao privilegovanim i srećnim. Teško je upustiti se u sve to i zadobiti toliko kreativne slobode, stalno se podsećam na to i trudim se da ne uzimam svoj posao zdravo za gotovo.

• Da li mislite da postoje režiseri koji to rade?

Verovatno, ali to su ljudi koji prave drugačije filmove i više su orjentisani ka građenju karijere, dok ja za to uopšte ne marim. Osećam da postoje i druge stvari kojima bih se mogao zanimati ako u ovome ne uspem. Nisam cinik, jednostavno, mislim da bih mogao da radim bilo koji posao. Ponekad nemam osećaj da sam ja nešto pogrešio, jer ulažem toliko truda i energije i žrtvujem dobar deo privatnog života. Zavidim ljudima koji u 17:00 završe sa poslom i ne moraju da razmišljaju o njemu do idućeg jutra. Volim taj koncept! Ali u filmskoj industriji je uobičajeno da posao nosiš kući i da razmišljaš o njemu po celu noć. Recimo da je film najbliži dvadesetčetvoročasovnom poslu.

Našu recenziju filma Taike Vaititija "Zec Džodžo" možete pročitati ovde

espreso.co.rs/the-talks.com

Bonus video: