Ova fantastična mašina postoji samo u Londonu, Beogradu, Čikagu, Moskvi i Madridu i jako je važna za našu kulturu

Kada se kaže "sintisajzer", većina čitalaca Espresa verovatno pomisli na dečiju igračku kineske proizvodnje, plastičnu klavijturu sa nekoliko desetina unapred spremnih elektronskih zvuka. Pravi sintisajzer je nešto puno vrednije od toga. Ovo je priča o jednom od najvrednijih svetskih sintisajzera koji je početkom sedamdesetih nabavljen za Studio elektronske muzike Radio Beograda - EMS 100.

Objavljeno: 01.04.2020. 20:16h 19:34h

Vladimir Markovic

U najkraćim crtama, sintisajzer je bilo koja sprava koja stvara ("sintetizuje") zvučni signal pomoću električne struje. Postoje razni zvuci koji se na taj način mogu sintetisati, a mnogi od njih nisu naročito prijatni za ljudsko uho, ili nisu podložni kontroli, što znači i da su neupotrebljivi za muziku.

Prvi sintisajzer konstruisao je 1920. u Sankt Peteresburgu ruski fizičar Lav Termen, koji je nakon toga emigrirao na Zapad i promenio ime u Leon Teremin. Njegov izum patentiran je 1928 u SAD pod imenom Theremin i do danas je u upotrebi. Među slavnim autorima koji su koristili izum Lava Termena su Dmitrij Šostakovič (muzika za sovjetski film Odna, 1931), Mikloš Roža (muzika za filmove "Začarana" Alfreda Hičkoka iz 1945 i "Propali vikend" Bilija Vajldera iz iste godine), Žan Mišel Žar (Oxigen), Beach Boys (uvertira u pesmu "Good Vibrations"), Frank Zappa, Led Zeppelin, Pere Ubu i mnogi drugi.

Teremin je veoma zanimljiva i inspirativna sprava, ali je prilično teško kontrolisati zvuke koje proizvodi. Tek krajem pedesetih počeli su da se pojavljuju sintisajzeri koje je moguće "svirati", to jest koji proizvode tačno podešene frekvencije zvuka pritiskom na klavirsku dirku.

Prava tehnološka revolucija u proizvodnji sintisajzera desila se tokom šezdesetih i to se čuje u muzici tadašnjeg razdoblja.

Početkom sedamdesetih godina, u Jugoslaviji je nastajala zanimljiva scena elektronske muzike, kako pop i rok muzike, tako i one koja je proistekla iz "ozbiljne" muzike, koju su stvarali klasično obrazovani kompozitori. Za njihove potrebe, u okviru Radio Beograda osnovan je Studio za elektronsku muziku, koji je za potrebe domaćih kompozitora, filmske, televizijske i radijske muzike nabavio jedan od najboljih analognih sintisajzera ikada proizvedenih u svetu - EMS 100. Ovaj sintisajzer koštao je 6.500 britanskih funti te godine, što u današnjem novcu iznosi oko 100 hiljada evra.

Sintisajzer EMS 100 (Electronic Music Studios model 100) konstruisao je 1971 Dejvid Kokerel. U Radio Beograd stigao je 1974 na inicijativu kompozitora Vladana Radovanovića, koji je sa elektroinženjerom Velimirom Žugićem osnivač i rukovodilac Studija za elektronsku muziku. Proizvedeno je ukupno trideset primeraka ovog neprevaziđenog sintisajzera, koji se danas nalaze u Londonu, Madridu, u Moskvi (vlasništvo državne izdavačke kuće SSSR "Melodija"), a poznato je da jedan od retkih operativnih primeraka poseduje vođa grupe Smashing Pumpkins, Bili Korgan.

Beogradski sintisajzer EMS 100 i dalje je u funkciji i do danas su desetine domaćih i stranih kompozitora koristile ovu čudesnu spravu, uključujući i neka od najvećih svetskih imena elektronske muzike - Kšištofa Pendereckog i Karl Hajnca Štokhauzena. Kada je elektronska muzika u pitanju, naša muzička kultura išla je i još uvek ide u korak sa svetskim trendovima - dok je danas to neuporedivo lakše jer su kompjuteri i sintisajzeri postali finansijski pristupačniji, pitanje je da li bi se to desilo bez osnivanja Studija za elektronsku muziku i nabavke ovog vrhunskog instrumenta davne 1974.