Dečaci odrastaju frustrirani životom u feminizovanom društvu - a to se pokazuje u njihovim prijateljstvima

Prsnula sam u smeh pre neki dan čitajući Facebook status mog prijatelja. On je objasnio da je sa dvojicom sinova koji idu u niže razrede osnovne gledao film "Ana od zelenih zabata " (zabat je pročelje na kući, trougaoni prostor između krova i prvih prozora ili vrata, a film Ana od zelenih zabata snimljen je 1985 prema klasičnom dečjem romanu Anne of Green Gables kanadske spisateljice Lusi Mod Montgomeri, objavljen 1908), kada su došli do dela gde Ana i Dajana razgovaraju stojeći na litici sa koje se vidi more. Mlađi sin iznenada je lupio “Ani bi bolje bilo da se čuva, Dajana bi mogla da je gurne sa litice.”

Začuđen, moj drug pogledao je svog sina i zapitao ga je da li misli da su prijateljstva između devojčica ista kao često neotesano, grubijansko i tabadžijsko prijateljstvo između njega i njegovog brata. Razgovor se završio grohotnim smehom kada su njih troijica shvatili koliko su odnosi među muškarcima drugačiji od odnosa među ženama.

Razmišljala sam o tome kada sam naišla na tekst Hajdi Stivens objavljen za Chicago Tribune. Autorka, majka devetogodišnjeg sina, skoro je primetila koliko su intenzivna i oštećena prijateljstva njenog sina sa drugim dečacima njegovog uzrasta. Začuđena, obratila se psihoterapeutkinji Vendi Mogel da utvrdi da li njen sin ima neku anomaliju. Mogel ju je uverila da je sve u redu i da mnogi dečaci moraju da se hvataju u koštac sa egzistencijalnim pitanjima, kao što su:

“Kako mogu da budem ono što jesam a da ne budem kažnjen?”

“Da li me bilo ko smatra herojem?” i

“Šta ja to pružam ovoj porodici što neko drugi već ne čini bolje od mene?”

Dečaci, poput pomenutih sinova mog prijatelja, po prirodi su poznati po odnosima punim grubih igara i visokog avanturizma. Iako su gledano iz ženske perspektive poput moje energični i preterano aktivni, oni često tako sklapaju snažna prijateljstva koja im pomažu da se zbližavaju sa prijateljima u zrelom dobu.

Ali kao što Mogel podrazumeva, ova gruba, ali dobra prijateljstva izgleda da nestaju, pre svega zato jer se dečaci bore sa spomenutim pitanjima. Umesto toga, dečaci sklapaju prijateljstva puna drame i problema. Mogel veruje da ova promena proističe iz načina ponašanja koji se očekuje od današnjih dečaka:

“Dečaci, tvrdi Mogel, groze se od očekivanja da treba da umire svoja tela i umove i usta i da se povinuju pravilima tradicionalnog školskog dana, naročito u današnjem školskom danu koji se sve više oslanja na standardizovana testiranja i na smanjenu fizičku aktivnost i skraćeni veliki odmor. Oni čeznu za ludorijama o kojima su čitali u "Avanturama Toma Sojera".

‘Oni su sada dražesni mali vilenjaci koji su zarobljeni u školi i kod kuće,’ kaže ona. ‘Čak i kada su u timovima, postoji trener i postoje pravila. Po celi dan oni smišljaju kako da razgovaraju sa svojim učiteljima i kako da razgovaraju sa svojim drugarima i kako da se uklope u kul ekipu, a zapravo su gladni, frustrirani i umorni.’”

Pravila su sjajna i neophodna, ali činjenica je, mi dečacima danas zabranjujemo da budu dečaci. Oduzeli smo im igračke kao što su pištolji i mačevi, jer su "opasne" . Dali smo im pilule za smirenje jer su njihove kretnje i njihova galama nepodnošljivi za nas. Pokušali smo da devojčice uključimo u sve njihove igre i da ih učinimo jednakima, a tako smo ukinuli instritucije u kojima dečaci ne moraju da se takmiče sa suprotnim polom.

Suočimo se s tim: dečaci su drugačiji od devojčica i od odraslih. Ako im ne dopustimo da imaju svoj prostor za prirodne dečačke igre i ideje, nemojmo biti iznenađeni ako oni budu frustrirani i neuspešni u savremenom društvu.

Vreme je da prestanemo da tretiramo tradicionalnog, neotesanog i bučnog dečaka kao opasno stvorenje koje mora biti utišano da bi se uklopilo u feminizovano društvo.

Bonus video: