Alber Kami - "Kuga": Šta možemo da naučimo (i od čega treba da se odučimo) iz ovog romana

Obično je pitanje poput ovog teoretsko: kako bi bilo kad biste videli Vaš grad, Vašu državu, odsečene od ostatka sveta, sa građanima zatvorenim u svojim domovima, dok se zaraza širi i inficira hiljade i prisiljava nove hiljade ljudi u karantin? Kako biste se nosili s tim da neka epidemija poremeti svakodnevni život, zatvori škole, bolnice i obustavi društvena okupljanja, sportske događaje, koncerte, konferencije, festivale i planove za putovanja na neodređeno vreme?

Godine 1947, kada je imao 34 godine, Alber Kami, francuski pisac rođen u Alžiru (koji će deset godina kasnije dobiti Nobelovu nagradu za književnost i poginuti u saobraćajnoj nesreći tri godine nakon toga) pružio je zapanjujuće detaljan i prodoran odgovor na ova pitanja u svom romanu Kuga. Knjiga je hronika iznenadnog izbijanja i sporog odlaska fiktivne epidemije buboničke kuge u alžirskom primorskom gradu Oran aprila meseca 1940. Kada se jednom uvukla u grad, epidemija tinja, preokrećući živote i svesti stanovnika grada sve do narednog februara, kada prestaje podjednako naglo i nepredvidivo kako je i izbila, “otpuzavši nazad u svoju opskurnu jazbinu odakle je krišom ispuzala.”

Kami pokazuje kako je lako pobrkati epidemiju sa smetnjom.

Bilo da jeste ili niste pročitali roman Kuga, to je knjiga koja zahteva da bude pročitana, i iznova pročitana, u ovom napetom nacionalnom i međunarodnom momentu, dok novi virus, COVID-19, popularno poznat kao koronavirus, kruži planetom. Otkako se koronavirus pojavio krajem prošle godine u kineskom gradu Vuhan (taj grad je u karantinu od januara), bolest je u maršu, okupirajući više od sto zemalja, bacajući u paniku stanovništvo i finansijska tržišta i stavljajući gradove, oblasti i jednu celu državu, Italiju, u karantin.

Budite sigurni pre nego što uzmete u ruke ovu knjigu da bez obzira na to kako strašno izgleda koronavirus, nije ni približno destruktivan kao Kamijeva kuga. U 14. veku, bubonička kuga, poznata i kao "crna smrt", ubila je gotovo trećinu stanovnika Evrope. Kada je harala Londonom 1656 i 1657, ubila je približno četvrtinu njegovih stanovnika. Ako niste znali, bubonička kuga postoji i danas, ne samo u džepovima Azije i Afrike, već i na američkom jugozapadu. Prenose je buve sa zaraženih glodara, a izaziva visoku temperaturu, povraćanje i bolne otoke zvane buboni. Čak i kada se tretira antibioticima, ima smrtnost od 10 odsto; kada se ne leči, do 90 odsto. Koronavirus nije ni blizu toga.

Kada je Kami pisao svoj roman, nije bilo epidemije kuge u Oranu. Ipak, ona je desetkovala taj grad u XVI i XVII veku. Godine 2003 epidemija kuge je izbila u Oranu i potrajala je mesec dana. Ali dok roman "Kuga" sasvim doslovno i klinički prenosisimptome i posledice te bolesti, bacil koji pisac drži pod uvećavajućim staklom nije prevashodno fiziološki koliko je sociološki i filozofski. Iako njegov roman prati napredovanje specifičnog virusa u određenom gradu, zemljui i vremenskom okviru, prava tema Kamijevog romana izlazi iz okvira tog mesta i vremena.

Njegova namera je metaforička: on se bavi svakom zarazom koja može obuzeti bilo koje društvo; od bolesti poput kolere, španskog gripa, side, sarsa, i naravno, koronavirusa; sve do korozivne ideologije poput fašizma, ili totalitarizma, koji može zahvatiti celu populaciju. Kami je video kako su nacisti okupirali Pariz 1940. Dok je pisao "Kugu", bio je glavni urednik podzemnog časopisa francuskog pokreta otpora Combat, sa kojim su sarađivali Andre Malro, Žan Pol Sartr i Rejmon Aron. Video je vezu između fizičke i psihološke infekcije, koje njegova knjiga spaja ujedno.

Priča počinje tako što pacovi vrebaju iz senki u Oranu, najpre jedan po jedan, zatim u krdima,”groteskno crkavaju na trotarima ili na ulici. Prvi koji se sreće sa ovim fenomenom je lokalni doktor Riu, koji poziva svog domara, Mišela, da se pozabavi tom neprijatnošću, i uvređen je kad Mišel pokaže da je “iznerviran,” umesto da bude zgađen. Mišel je ubeđen da mora biti da su mladi obešenjaci podmetnuli gamad u njegov hodnik da mu se narugaju. Poput Mišela, većina građana Orana pogrešno tumači rane “zabrinjavajuće predznake,” ne shvatajući njihov širi značaj. Za neko vreme, jedino što čine je to da optužuju lokalnu službu čišćenja i žale se na vlasti. “U tom pogledu naši sugrađani bili su poput bilo koga drugog, okupirani sami sobom,” zaključuje pripovedač. “Oni su bili humanisti: nisu verovali u pomor.” Kami pokazuje kako je lako pobrkati epidemiju sa smetnjom.

Ali onda se Mišel razboli i umre. Dok ga Riu leči, on prepoznaje po zlu čuvene znake kuge, ali isprva ubeđuje sebe da "Ne treba uznemiravati javnost, to ne bi bilo korisno.” Oranske birokrate se slažu. Prefekt (nešto poput gradonačelnika ili guvernera u kolonijalnom Alžiru) “lično je uveren da je to lažna uzbuna.” Birokrata nižeg stepena, Rišar, insistira na tome da se bolest ne sme zvanično odrediti kao kuga, već da treba da se nazove prosto “naročitom vrstom groznice.” Ali kako bolest uzima maha i broj smrti raste, Riu odbacuje eufemizam, i gradski oci su prinuđeni da preduzmu akciju.

Vlasti su odgovorne da na na najmanju moguću meru smanje pretnju od epidemije, sugeriše Kami, sve dok ne postane jasno da je nedovoljna reakcija opsanija od preterane reakcije. Većina ljudi deli tu tendenciju, piše on, to je opšteljudska slabost: “Svako zna da pomori mogu da izbiju u svetu; ipak nekako nam je teško da poverujemo u njih kada nam padnu na glave iz vedra neba.”

Uskoro se gradske kapije zatvaraju i uvodi se karantin, koji odseca stanovnike Orana jedne od drugih i od spoljnog sveta.

“Prva stvar koju je kuga donela u naš grad je otuđenost,” beleži pripovedač.

Novinar zvani Ramber, zaglavljen u Oranu nakon zatvaranja grada, moli Riua za potvrdu da je zdrav da bi mogao da se vrati svojoj ženi u Pariz, ali Riu mu ne može pomoći. “Postoje još hiljade ljudi koji su poput vas zaglavljeni u ovom gradu,” kaže on. Poput Rambera, građani uskoro shvataju koliko je besmisleno isticati svoju ličnu muku, jer kuga "briše jedinstvenost bilo čijeg ličnog života" sve iako povećava svest svakog čoveka o sopstvenoj ranjivosti i bespomoćnosti da planira bilo šta u budućnosti.

Ova katastrofa je kolektivna: “Normalan osećaj individua koje trpe bol odvajanja od svojih najdražih postaje zajedničko osećanje koje svi zajedno podnose,” piše Kami. Ova bol, zajedno sa strahom, postaje “najveća nevolja tokom dugog perioda otuđenosti koji je pred njima.”

Svako ko je u skorije vreme morao da otkaže poslovno putovanje, predavanje, zabavu, večeru, odmor ili susret sa voljenom osobom, može da oseti pravičnost Kamijevog naglaska na opadanju emocija u vreme kuge: osećaj izolacije, straha i gubitka sposobnosti. Ovaj roman beleži “istoriju onoga što normalni istoričari zaobilaze,” i to je ono što sada koronavirus donosi našim građanskim životima.

Ako ste davno čitali "Kugu", možda tokom fakultetskih studija, verovatno ste pre svega primetili fizičko mučenje koje Kamijev pripovedač nerado ali ipak opipljivo opisuje. Možda ste obratili više pažnje na bubone i krečane nego na pripovedačeve opise “grozničavih ushićenja” običnih ljudi uhvaćenih u zamku epidemijskog staklenog zvona, koji se bore protiv osećaja izolacije tako što se kinđure, bespredmetno šetaju oranskim bulevarima; vise u restoranima, spremni da pobegnu ako neko od prisutnih gostiju dobije napad bolesti tokom obeda, zahvaćeni “grozničavom željom za životom koja buja u srcu usred svake velike nevolje”: uteha zajedništva. Građani Orana nisu imali pribežište koje danas ljudi imaju širom sveta, u bilo kom gradu: da zatraže zajedništvo u virtualnoj stvarnosti. Dok koronavirus tinja u našem digitalnom dobu, on donosi sa sobom živahni novi filter za Kamijevu akutnu viziju emotivne pozadine zaraze.

Danas, otuđenje i izolacija Kuge 2.0 zauzimaju svoje pozicije, dobijaju svoje sopstvene karakteristike, dajući nove boje Kamijevoj slici. Dok hodamo našim ulicama, idemo u nabavku, mi promišljeno prihvatamo sve mere predostrožnosti koje nam društvene mreže preporučuju: peremo ruke, menjamo neotesane, srdačne zagrljaje rukovanjima ; i praktikujemo "društveno distanciranje". Možemo da radimo na daljinu da bismo izbegli da zarazimo nekoga ili budemo zaraženi; možemo da izbegnemo zabave, koncerte i restorane, i da naručimo dostavu hrane. Ali koliko dugo to može da potraje? Kami je znao odgovor: nemamo pojma.

Poput ljudi koji su živeli u vreme velikog poremećaja od pre gotovo jednog veka, koje je Kami opisao u književnom delu da bi oslikao jednu temu koju je nemoguće iskoreniti, sve što možemo znati je da ovaj poremećaj neće trajati zauvek. Otići će nepreimetno, kad bude hteo. A onda će jednog dana doći neki novi.

Ovaj roman nas je upozorio odavno da se moramo postarati da ispravno razumemo zabrinjavajuće predznake. “Bilo je mnogo zaraza i ratova u istoriji,” piše Kami. “Ipak, zaraze i ratovi nas uvek zateknu nespremne.”

NE PROPUSTITE

NOVA KOLEKCIJA MUŠKE OBUĆE OD 100 ODSTO PRIRODNE KOŽE: Za svačiji ukus i džep!

Bonus video:

Prevod sa engleskog: Vladimir Marković

espreso.co.rs/lithub.com