HIGH FIDELITY: U tajnoj službi Njenog veličanstva

Nova ekranizacija romana High Fidelity engleskog pisca Nika Hornbija, 14. februara je premijerno objavljena na platformi Hulu i to cela prva sezona istovremeno. Iako se Hornbijev roman zbiva u Londonu, još uvek nije dobio svoju britansku ekranizaciju. Filmska verzija iz 2000. u režiji Stivena Frirsa, zbivala se u Čikagu dok se radnja ove serije događa u Bruklinu. Ipak, najveća je promena to što je glavni protagonista, zaljubljivi vlasnik prodavnice ploča po imenu Robin, scenaristički pretvoren u istoimeni ženski lik u tumačenju Zoe Kravic.

Za neupućene, High Fidelity je romantična komedija o melomaniji - strastvenoj ljubavi prema muzici. Često neshvaćena i neuzvraćena, ta strast je ometana društvenim preprekama koje ponekad pogrešno zovemo - ljubavnim problemima. Ova serija bavi se onim emocijama koje su čulno neodvojive od polja materijalnog statusa, kategorije poslovnog talenta i sfere radnog vremena.

Pomenuta vlasnica prodavnice i DJ, zajedno sa svojim saradnicima, čini grupu fanatika popularne muzike, kojima je glavna obaveza u životu pravljenje muzičkih kompilacija i top lista. Nezgoda je u tome što će ova njena poslovna deformacija postati društveni fetiš manje prihvatljive kategorije, pa će se u drugim oblastima komunikacije, ona lošije snalaziti nego u ovoj igri muzičkih slagalica.

Poređenjem javnog i privatnog, materijalnog i spiritualnog, radnog i slobodnog vremena ova serija je, na nivou značenja, analiza angloameričkih institucija u sklopu javnih politika liberalno-demokratskih država. I kao u predviktorijanskoj tradiciji po dramskom receptu Džejn Ostin, neobične društvene kategorije poput samoće i dokolice tokom vremena će se pokazati unosnijim od opšte prihvaćenih efekata tipične radne svakodnevice.

Dokoličarska fascinacija rok zvezdama ovde je shvaćena kao profesionalno isplativa investicija. Kao kategorija prvo masovno potcenjena, potom jeftino otkupljena a onda mešetarski obrnuta, ona će se pokazati tržišno profitabilnom, onda kada se baterije najglasnijih generacijskih ulaganja vremenom isprazne i pokažu ekonomski nevažnim. Glavna junakinja na prvi pogled deluje nespretno u svojim socijalnim namerama ali tokom serije uviđamo da njen životni poziv čeka odloženu društvenu nagradu. Istovremeno uviđamo da bez poznavanja porekla posla, i tumačenja njegovog smisla, afirmacija takozvanih uglednih zanimanja predstavlja težak radni napor u kome efekat samog rada ispada manje važan od društvenog utiska koji se tim radom ostvaruje.

Amateri i autori

U ovom prikazu bavićemo se društvenom analizom fenomena muzičke publike, stoga ćemo ovu publiku podeliti na dve vrste: na kategoriju amatera (većine) i na kategoriju autora (manjine). Pošto mogu pripadati i jednoj i drugoj grupi, muzičke izvođače ćemo kao i ova serija, delimično ostaviti po strani. Nas ovde ne zanima kultura stvaranja, već praćenja muzike, način na koji posebne vrste umetničke recepcije mogu odrediti javnu svest cele generacije.

Uzmimo situaciju u kojoj se dvoje ljudi upozna na nekom koncertu, pa u naletu muzičkog oduševljenja ostvari uzajamnu vezu, prijateljske kontakte a možda i potomke; da li će oni naknadno plaćati tantijeme izvođaču koji je toliko uticao na kreiranje generacija? Drugim rečima, kada pratimo nekog muzičara ili muzičku zvezdu, dal smo svesni koliko je ona uticala na svakodnevni život zajednice? Naravno da ne.

Da li u trenucima romantičnog zavođenja pamtimo koja je pesma išla na radiju, koja je slika visila u galeriji, koji se film davao u bioskopu ili je zavođenje samo jednokratna, privremena motivacija onih ljudi koji su se veštije prilagodili vladajućim trendovima? Napokon, da li znamo gde i kad se pojavila svaka fraza koju koristimo u našem svakodnevnom govoru? (Na primer, No way Hose je američka fraza koja datira iz 1960-tih, iz časopisa Village Voice). Nalik numeričkim operacijama u evropskom alhemijskom misticizmu, kao i delovanju jevrejskih migranata onih koji su spiritualne tehnike razumeli bolje od ratničkih manevara, miroljubivi junaci High Fidelity dobro poznaju poreklo muzičkih brojeva i frekvencija koje ih okružuju; oni osluškuju i registruju koja se to ploča vrti sa najdaljeg prozora, koja pesma se čuje iz najštrokavijeg autobusa, iz koje godine je album, koje izdanje, koja je verzija i koja tehnologija.

Oni time, na simbolički način, izmiruju dugove kulturnog kapitala svoje generacije. Njih ćemo zato nazvati - mladim autorima. Sa manjkom straha od poniženja i viškom rizika od usamljenosti, njihov osećaj za vreme izraženiji je od njihove prostorne orijentacije. Telepatska komunikativnost, razumevanje javnih tajni, prećutni dogovori i čitanje između redova, nisu njihove discipline. Oni ne spadaju u aristokratske duhove koji muziku slušaju u samoljubivom transu jer ne znaju, niti ih zanima ko je autor pesme.

Sa suprotne strane od mladih autora, pomenute samoljubive slučajeve nazvaćemo - mladim amaterima. Njih odlikuje istančan osećaj za društvenu atmosferu, pa su za razliku od nespretnih autora, u mogućnosti da muzičare isprate spontanim, prirodnim konformističkim prostiranjem. I u muzici i van nje, njihovi afiniteti nalaze se u domenu većinski prihvaćenog kvaliteta, posle čega, sudeći po Hornbiju, takva mediokritetska većina (barem na zapadu) obično dolazi do zaključka o pogrešno donetim životnim izborima.

Ono što je nekome hobi, za drugog može biti profesionalni izbor, tako da sa vremenom spontana ulaganja jednih često postaju prodavnice ploča ovih drugih. A pošto se kao amaterska većina u društvenim odnosima prirodno dobro osećamo, mnogi od nas potcenjuju manjinske kolekcionarske radnje poput pravljenja svaštarskih lista sa spomenarskim pečatom, razmene suvenira sa autorizovanom posvetom i kompulzivne trgovine materijalima sa naizgled trivijalnim berzanskim indeksom.

Ogledi o poslovima

Kada biramo profesiju da li znamo koliko je ona stara, odnosno koliko je zapravo nova u istoriji građanske reformacije? Uglavnom ne, a kada bi proučili istoriju svakog zanimanja, saznali bi da je u razvojnom periodu svako zanimanje bilo potcenjeno, uključujući poslove u privredi, medicini i industriji, što je detaljno opisao još jedan britanski pisac, Danijel Defo u knjizi Ogledi o poslovima (kada je reč o Srbiji, nešto vrlo slično u knjizi Kaldrma i asfalt opisuje istoričarka Dubravka Stojanović).

Autor se postaje tokom vremena, dok se amater postaje odmah, bez čekanja. Neprofesionalni obožavaoci ranije sazrevaju, pa na prvi pogled poseduju veću omladinsku moć i deluju kao da se naizgled slučajno, svetska muzička scena prilagodila atmosferi njihovog habitata. Ovi vladari prostora su u fizičkoj prednosti nad vlasnicima autorskih prava, pa im je lako da prisvoje tuđ kulturni kapital tako što će ga proglasiti zajedničkim dobrom, odnosno kolektivnom prirodom slučaja.

Po Hornbiju, principom harizmatskog utiska, većina amatera krade simbolička autorska prava čim stupi u odnose koje smatra neutralnim. Obožavajući prirodu života po sebi, ta većina svoje poštovanje prema muzičarima pogrešno poistovećuje sa mistifikacijom sopstvene prirode. Taj efekat se u Jungovoj teoriji povezuje sa ritualom žrtvovanja, kada poštovanjem devičanskog kulta odnosno prinošenjem simboličke sveže krvi, zajednica tako održava tradicionalno mišljenje o samoj sebi.

Samo pogledajmo masovnu histeriju na turnejama Bitlsa, o čemu je Ron Hauard snimio dokumentarac Eight Days A Week. Videćemo da nasilje drevnih zajednica nije prastari običaj već elementarni kulturni obrazac koji je Frojd najbolje objasnio frazom Nelagodnost u kulturi. Takvim zanesenim ritualima pripada i savremeni generacijski prostor, ali dramsko vreme Hornbijeve knjige pokazuje da su ovi izvorni obožavaoci pomešali pojam vrednosti sa cenom javnog utiska. U početku, oni će afektacionim zasenjivanjem i oponašanjem tuđih emocija, mistifikovati svoj sevdah i tako slučajnim autoritetom deklasirati identitet mladih autora. Ni sami amateri neće znati da li su u centru pažnje zbog visoke igre slučaja, ili zbog toga što žive bliže centru gradskog zbivanja, sa domaćinskim privilegijama i demografskim uslovima možda iznad onih u kojima boravi i sam profesionalni muzičar.

Šta se u međuvremenu događa sa mladim autorima? Pošto je učestalost njihove investicije (frekvencije) dugoročnija od privremenog amaterskog uloga, njihova istorijska posvećenost, naknadnim opozivom javne memorije, delovaće uglednije od statusa ostalih generacijskih saputnika.

Kada mitologija mladalačke prošlosti potone u terepiju srednjih godina, a onaj mistifikovani čulni utisak postane monotona biološka rutina, takozvana štreberska memorija naknadno će se pokazati kao validna radna evidencija, pa će pomoću nje od naizgled skromnih poslovnih akcija, mladi autori formirati politiku nezavisnih agencija. I to je ono što zovemo liberalnom društvenom reformacijom, dejstvo perifernih pokreta u kojima je poruka kritičke manjine određena civilnim gradjanskim jezikom.

Sa srcem izraženim u hercima, ovi hroničari audiofilskih talasa, urednici virtualnih kataloga, slobodni zidari akustičnih prostora, trgovci orfejskih zvukova i prodavci zvezdane prašine, znaju da su svakom programskom sezonom bliži zvezdama i da uprkos stavu feudalne prošlosti, ne okreće se sunce oko zemlje već se cela zemlja okreće oko svoje najpoznatije zvezde. I dok sezonski sateliti rade za primitivnu zajednicu, ovi špijuni visoke vernosti rade za tagovanu re-publiku, za svoju topografsku legendu, za polisu autorskog osiguranja i za osvetu šmokljana u tajnoj službi Njenog veličanstva. High fidelity.

Bonus video: