Dragoljub Raša Todosijević: Kulturni lift u Srbiji je prespor

Beogradski umetnik Dragoljub Raša Todosijević, koji aktivno izlaže širom sveta na prestižnim izložbama, a nedavno mu je Tejt muzej u Londonu otkupio deo radova iz čuvene serije Nulla dies sine linea, govori u intervjuu za SEEcult.org o avangardnim 70-im godinama, odnosu različitih režima u proteklih pola veka na ovim prostorima prema savremenoj umetnosti, posebno konceptualnoj, kao i o aktuelnim prilikama na umetničkoj sceni, uključujući sada već višegodišnji problem rada bez ateljea...

- Vaša generacija umetnika, okupljena početkom 70-ih u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, ostvarila je preloman uticaj u istoriji savremene umetnosti na ovim prostorima, ali se i posle 50 godina pokazuje da taj raskid sa dotadašnjom umetnošću ne samo da nije na pravi način vrednovan, već je ostao i neshvaćen. Nedavno su iznete javno čak i ocene da je konceptualna umetnost “u najvećoj meri bazirana na tankom talentu, i zanatskom amaterizmu”. Sličnih reakcija bilo je i u vreme avangardnih 70-ih u SKC-u, ali kako je danas moguće da se isto dešava?

Raša Todosijević: Budite uvereni da oko sebe u Srbiji nisam nalazio, niti video kulturno uporište koje bi bilo moja inspiracija ili odskočna daska ka velikom istorijskom obrtu koji je predstojio posle 1968. godine. U Beogradu i dan danas kraj mene promiču beznačajni promoteri ovog ili onog režima, ideologija i sl. Zatekao sam, a to je važno naglasiti, primere tzv. eklektičnog socijalističkog modernizma koji je mislio da je zaseo na usahlim korenima Pariske škole ukrštene sa skamenjenim mitom o Vizantiji. U isto vreme manje obrazovani ljudi su obožavali Medijalu koja je vonjala na nacionalizam i balkanski prostakluk. Moji profesori na Likovnoj akademiji su bili nedaroviti ljudi koji nisu videli dalje od svojih šmrkavih noseva; zapravo behu to lokalne perjanice na relaciji Kalemegdan - Slavija. Ta se slika ni dan danas nije promenila. Danas imamo mlađu generaciju neverovatnih ulizica, zapravo decu džeparoša i udbaša.

- Izgradili ste međunarodno relevantan opus, izlagali u nekim od najvećih muzeja i galerija u svetu, dobili prestižne domaće i internacionalne nagrade, a s druge strane, ostali ste pre četiri i po godine bez ateljea na Starom sajmištu, jer niste prihvatili ponuđenu neadekvatnu zamenu za prostor koji ste koristili. O tome ste i javno govorili, podsećali na društvenim mrežama… Nikakvih reakcija nadležnih nije bilo u međuvremenu? Da li ste ih uopšte očekivali?

Raša Todosijević: Izbacili su me baš na moj sedamdeseti rođendan. Sekretarijat za kulturu Beograda je po nalogu ko zna koga ustupio pravnu tehničku nadležnost nad ateljeima ustanovi zvanoj Poslovni prostor. Taj isti Poslovni prostor sklapa ugovore sa umetnicima uz klauzulu da svaka od strana u ugovoru može kada god zaželi da raskine taj ugovor. Recimo, umetnici mogu da se bez problema odreknu svog ateljea, a Poslovni prostor može da im bez pravnih posledica otme atelje po zakonu zemlje Srbije. Ko bi rekao? Reč je o nasilnoj otimačini. A što se tiče reakcije umetnika na moje nevolje, pa zar ste vi zaista toliko naivni? Verovatno se više njih radovalo mojoj nevolji, nego što su se zgražavali nad nepravdom. Stigma slobodoumlja nikad nije bila osobina balkanskog sveta kulture. Pravi, emancipatorski individualizam je za tamo neki daleki i magloviti svet Atlantide. Tamo gde sam ja studirao, tamo u srcu Beograda, nismo imali ni jednog jedinog profesora sa međunarodnim ugledom. Međunarodni ugled se ne stiče umišljenim paradiranjem, muvanjem po čaršiji i javnim podilaženjem ovdašnjim političkim koterijama, već slobodoumljem i kvalitetnom umetnošću.

- Kako se snalazite sada što se tiče rada i smeštaja radova?

Raša Todosijević: Nikako se ne snalazim. Bez novca i radnog prostora šunjam se od nemila do nedraga. Sve nalik moskovskom piscu iz Staljinovog komšiluka.

- Edinburškom izjavom ste konstatovali 1975. godine da od umetnosti profitiraju svi, osim samih umetnika. Ipak, napomenuli ste da je i taj rad napisan da bi umetnik profitirao nekako od dobrog i zlog u umetnosti. Šta je tada bilo, a šta je danas dobro, a šta zlo u umetnosti?

Raša Todosijević: Ne baš tako. Neko je davno formulisao zamisao o “bazi i nadgradnji”, a drugi su to iskoristili da kulturu u socijalizmu, i ne samo u socijalizmu, proglase parazitskom delatnošću, a umetnike dangubama koje su zasele na grbači poštenog radnog naroda. Vlast ima svoje favorite i ni makac dalje od toga. No, iako je Edinburška izjava napisana daleke 1975. godine, ona se i dan danas, takva kakva je, nedirnuta, kao izjava jednog umetnika, prevodi po svetu i možda je to najprevođenija izjava o umetnosti napisana na srpskom jeziku.

- Retrospektiva Marine Abramović, i pored kontroverznih reakcija, bila je ipak prilika da zainteresovani, ma koliko bili malobrojni, steknu određeni uvid i iznova istraže umetničku scenu 70-ih. Svedočenja i sećanja tadašnjih aktera ne poklapaju se potpuno, dokumentacije nema mnogo, pa uz nipodaštavanja, ima i mistifikovanja tadašnjih događaja. Kako biste Vi ukratko opisali 70-te u SKC-u, počev od izložbe “Drangularijum” na kojoj ste izložili Marinelu, preko događaja u kojima su učestvovali Akile Bonito Oliva, Janis Kunelis, Mimo Đermana, Mikelanđelo Pistoleto, Katrin Mile, Jozef Bojs, Sol LeVit, kolege iz regiona?

Raša Todosijević: Bez obzira na to koliko smo se mi, svako pojedinačno, među sobom razlikovali, a jesmo dabome, mi smo znali da zajedno, ovako ili onako, stvaramo novu umetnost, nov i snažan kulturni, ali i društveni amalgam, istorijski obrt, suprotnost zatečenim klišeima i umišljenoj provincijskoj hijerarhiji. Kulturni lift u Jugoslaviji, a potom u Srbiji, bio je prespor mehanizam i vladalo je mišljenje da smo mi nezrela mlađarija koja radi koješta i da će ona za godinu-dve ponovo zasesti na proverene tradicionalne grane provincijskih vampira. Svi su se grdno prevarili. Zajedno sa prijateljima iz Novog Sada, Zagreba i Ljubljane,

na periferiji glavnih i prihvatljivih socijalističkih merila, stvorili smo umetnike koji su postali ravropravni deo međunarodne umetničke elite. Palanka je pljuvala, potcenjivala i kočila naše poduhvate, ali im to nije pomoglo. Oni to rade i dan danas, ali bih ja rekao: nedarovitom umetniku ni lakejska uniforma mnogo ne pomaže.

- Grupa šestoro, u kojoj su, uz Vas, bili i Marina Abramović, Zoran Popović, Era Milivojević, Neša Paripović i Gergelj Urkom, bila je neformalna i nije bila zasnovana na nekom zajedničkom manifestu ili programu. Kako je vi doživljavate?

Raša Todosijević: To zaista beše neformalna grupa mladih prijatelja od 1963. godine ili iz vremena studiranja. O umetnosti smo razgovarali od jutra do sutra. Ti naši zajednički razgovori i naša putovanja po Evropi polako su modelovali svest o umetničkim slobodama, svest o avangardi i novom pristupu umetnosti. Ključna ili prelomna izložba je uistinu bila Drangularijum, održana u Studentskom kulturnom centru. Prezirali smo ulizice i lokalne karijeriste, a studentski revolt 1968. u Evropi i Beogradu svakako da je na nas ostavio dubokog traga. Na kraju, provincijski ološ je u Beogradu, prevaren Titovim marifetlucima, zaigrao nekakvo kolo, kolo vlastite podlosti kod onovremene Savezne skupštine. Na svu sreću, ja sam to zaludno ulizištvo gledao iz Londona na njihovoj televiziji.

- Mnogi od Vaših radova, poput “Majka na prodaju” na 50. Oktobarskom salonu, snažne su definicije stvarnosti u kojoj je novac glavno merilo vrednosti. I na Fejsbuku često objavljujete oštre komentare današnjice, opisujući je kao posledicu provincijalizma, neobrazovanosti, nedarovitosti, zlobe… Koliko Vam je značajan taj prostor društvenih mreža i da li mislite da ga je, u nedostatku interesovanja medija za savremenu umetnost, moguće iskoristiti za neki konstruktivan dijalog ili je to zapravo monolog?

Raša Todosijević: Novi mediji, u svom kapilarnom ili grandioznom delovanju, deo su poodavno formiranog novog javnog mišljenja. I internet i novi oblici štampe lasno nas obaveštavaju šta se događa u ovom ili onom delu sveta. Lokalni gradski foliranti se na sve to ježe, jer im je uskraćeno otvoreno laganje. Sve se može proveriti. Zato na sve te medije, sebe radi, bacaju drvlje i kamenje. Novi mediji iz političkog aspekta jesu ovovekovni produžetak Hladnog rata. Svi lažu.

*U PRILOGU: Video intervju o položaju na umetničkoj sceni, kao i o umetničkoj sceni u Srbiji i u svetu - deo serijala "3 x ?" portala SEEcult.org, u okviru kojeg objavljujemo stavove umetnika različitih generacija, počev od 70-ih do danas.

Bonus video:

espreso.co.rs/seecult.org