LJUBAV I MODA (1960): O čarima zauzdanog eskapizma

Preminuo je (ovih kada, kada slične vesti o smrti zaslužnih veterana stižu kao sa pokretne trake) i Ljubomir Radičević (1927), reditelj neprolaznog klasika jugoslovenskog repertoarskog / komunikativnog filma – „Ljubav i moda“. Kako će, kanda, još zadugo ime ovog istrajnog sineaste i filmskog radnika na polju filmske režije, uz „Cipelice na asfaltu“ na sigurnom drugom mestu, ponajpre povezivati sa „Ljubavlju i modom“, mogli bismo ovim tužnim povodom da se hitro u pet stavki podsetimo nekih od ključnih čari te voljene i raspevane ekstravagance i zasluženog bisera jugoslovenske i srpske kinematografije.

Fina mešavina zauzdanog eskapizma i umerene propagande

Ako ćemo pošteno, po pitanju kvalitativnih dometa, Ljubav i moda je prilično problematičan film – naivan do tačke parkosizma, trivijalan, narativno i dramaturški razbarušen do krajnjih granica, fragmentaran, sa podosta grubih prelaza iz žanra u žanr, iz jednog u drugi uz izraz... Naravno, ništa od pomenutog (možda čak naprotiv!) mu ne oduzima na polaznim čarima i suštinskoj privlačnosti, a čini se da je udarni adut bila ta fina i neagresivna mešavina zauzdanog eskapizma i fine propagande, dva na prvi pogled oprečna pola, koja se u stvari u većini slučajeva skladno nadopunjuju. Upravo tako – eskapizam koji pleni iz gotovo svakog kadra ovog filma, a koji je osmišljen kao jednostavan niz razglednica iz izmaštanog raja, u isti mah i u dobroj meri je i primer šarenoike državne propagande o društvu pesama i koordinaranog plesa koje nas čeka možda već iza ugla. Sledeće godine bićemo sanjari sa debelim razlogom!

Živopisan dizajn

Nedavna digitalna restauracija ponvo je u žižu vratila ono dobro znano, a nakon sijaset prikazivanja u isprano-izgrebanim izdanjima, pomalo smetnuto s (kolektivnog) uma – Ljubav i moda je čedo tehnikolor neumerenosti, neodoljiva i neodoljivo šarmantna saharinska poslastica u kojoj sve pršti od naglašenih boja. A tu je (sa ove tačke gledišta i uz ovo puno naknadne pameti) i izobilje hiperstilizovanog soc-realističkog šika... kao sa najambicioznije odrađenih razglednica.

Muzika i hitovi

Potpuno nekritički, bez obzira na tok radnje i njen ciljani ritam, junaci Ljubavi i modi su vazda spremni da zapevaju (naravno,kako uostalom i red dolikuje) uz pratnju čitavog simfonijskog orkestra i studijski šum pride; to jeste bila još jedna od najznačajnjih čari ovog neodoljivog filma – iluzija da po ceni bioskopske ulaznice zapravo dobijate i paradu budućih iliu postojećih hitova. A da se podsetimo i toga – ovaj film pesmom su ukrasili i Vlastimir Đuza Stojiljković, Ansambl Predraga Ivanovića, Ivo Robić... Za muziku su bile zadužene i dve autorske gromade i dve do dana današnjeg sjajne legende – Darko Kraljić i Bojan Adamič.

Holivud po naški

Ljubav i moda je na prvom mestu izrazito raspevana slikovnica nepobitno lahorastog tona, koja je, uz sve drugo, poslužila, da u eri ubrzane a u stvari nikada ozvaničene vesteernizacije jugoslovenskih prostora, pokaže da ovdašnji filmski radnici i naše filmske radne zajednice i OUR-i mogu da stvore nešto što bi publika mogla da pojmi i prihvati kao naš odgovor Holivudu. I ta iluzija je uspela, Ljubav i moda je ubrzo po prvim mu prikazivanjima postao film koji jeste bio primljen kao ovdašnja reakcija na srodne holivudske ekstravagance, nimalo čudno, popularne i u ovim našim krajevima.

Beba Lončar!

Naravno, u metaforičkom smislu počesto i stoji znak jednakosti (Desanke) Bebe Lončar i Ljubavi modi, čak i ako taj film posmatramo kao celinu. Njena fražilna lepota i iskreni mladalački polet u značajnoj meri su obojili, odredili i nosili ovu budalastu priču o naporima dobrohotnih omladinaca da putem modne revije spasu svoj letački klub. Beba Lončar je4već samo na konto ove uloge izborila sigurno mesto u opštem pamćenju na ovim prostoru, svakako postavši i jedna od najikoničnijih pojava SFRJ popularne kulture unutar tog nikada do kraja dosanjanog jugoslovenskog sna o raju u skladu sa potrebama i (širim) mogućnostima.

Bonus video: