Milica Ostojić – Mica Trofrtaljka: NEPONOVLJIVA

Kako živimo u doba ponajpre vizuelnog, prva asocijacija mlađih i nešto mlađih na ovu istinsku divu neporecivo srpskog kova neizostavno bivaju njene ikonične pojave i uloge u hit-filmovima scenariste i reditelja Srđana Dragojevića. Krenulo je sa nenadmašnom cameo-pojavom u salonu venčanica u Mi nismo anđeli, a ta nit je prirodno nastavljena i u ostvarenjima Mi nismo anđeli 2 i A3 – Rock’n’roll uzvraća udarac. U sredini su bili kratka (i gle čuda, izvrsna) pojava u izvrsnim Ranama, a, povrh svega, maestralna epizoda u Dragojevićevom remek-delu, filmu Lepa sela lepo gore, gde je Milica Ostojić – Mica Trofrtaljka pokazala začuđujuće-očaravajuću svest o nemalim potencijalima za brzu reakciju i glumačku bravuru na omeđenom prostoru. Pre toga je vladala dubinom ili „kosinom“ kadra i u Karanovićevom filmu Miris poljskog cveća, gde je svojom iznimno zanimljivom pojavom i tim nenametljivim a neospornim magnetizmom brzo i lako upadala u oči (a ubrzo potom i duše) iole usresređenijih i dobronamernijih gledalaca, a ponajpre iskrenih i strastvenih filmofila i srčanih konzumenata popularne kulture u svoj toj njenoj neretko i ne sasvim vidljivoj širini. Naprosto, ono što su znali poštovaoci njenog muzičkog rada i opusa brzo je postajalo posve jasno i filmskoj publici – Milica Ostojić je bila rođena i Bogom dana zabavljačica vrhunske klase i najunikatnije fele, a godine i promene društvene i pop-kulturne klime su samo dodatno proširivale područje njene istrajne i krajnje osobene borbe, učinivši je vidljivijom i, nimalo iznanađujuće, veoma dragom i novopridošlima i mlađima.

A teško je naći iole ubedljiv i srodan ekvivavalent na ovim i tzv. regionalnim prostorima i kada je o njenom muzičkom delovanju reč; a conto zvanično proganjanog (i, naravno, potpuno arbitratrnog dijagnostifikovanog) šunda, ona je bila jedan od zaista retkih žestoko i surovo oporezivanih estradnih delatnika, a povod (ili bolje reći formalni i isfabrikovani izgovor) bio je njen višedecenijski i, reklo bi se, životni ciklus koji bi se dao sažeti pod slikovitu sintagmu Super šaljive pesme za razbribrigu, kako je i glasio naziv jedne od recentnijih kompilacija njenih najvećih hitova i najneodolljivijih i najšarmantnijih sprdnji na, nazovimo to tako, društvenu zbilju. Istina je, pesme Mice Trofrtaljke nisu za svačiju dušu i svačije uši, to je ponajpre ukus nestašnih, onih koji su kadri da pojme zaumnost, značaj i emancipatorski potencijal treš-kulture. Oni su znali da prepoznaju i da cene ono što je Mica Trofrtaljka odvažno i prkosno poručivala svih tih godina i decenija, kada je, na primer, pod upitnik stavljala proklamovanu monetarnu stabilnost SFRJ sna i prateće mu uranilovke (u stihovima Drž’ se, kćeri, tvrdog kursa, kaže majka stara, drž’ se, kćeri, tvrdog kursa, drž’ se marki i dolara), kada je, naravno, u šiframa preispitivala dogmu o ekonomskim podvizima otadžbine (Praznik ide, ja haljinu nemam), kada je pretila SIDI, tada u punom zamahu (Beži, Sido, Bog te vid’o), kada je ukazivala na nužnost realistično postavljenih ciljeva (Drugi jesu ali gde su, samo on je pravi, nema loših, sve se troši, i labavi ume da zabavi) ili kada je briljirala na temu evroskepticizma koji tada nije bio ni na vidiku, a ni u povojima (I to mi je neko muško i građanin sveta, na mom siru i kajmaku da mu dlaka smeta. Rđavom kupcu i dlake smetaju, ne podnosim one sto zanovetaju, kome smeta jedna dlaka, neka beži od kajmaka)...

Zapravo, kada se razgrne ta teška i neizbežna fenomenološka magla novotarija, može se bez mnogo premišljanja ustvrditi da je Milica Ostojić-Mica Trofrtaljka bila preteča i lučonoša ovdašnjeg poimanja odrešitijeg i radikalnijeg viđenja stand-up komike. To se, između ostalog, potvrdilo i na beogradskoj premijeri dokumentarnog filma Mica i okolne priče u režiji Milana Nikodijevića (na Festivalu dokumentarnog filma Beldocs 2011.), kada je, uz pratnju unuka na harmonici, izvodila i pojašnjavala tu semantičku višeznačnost, zbog koje je ponela taj šund-žig sitnih i tada već davno bivših vlastodržaca. To je bilo vrhunski i briljantan ad-hoc stand-up nastup, koji je samo još jednom potcrtao taj aksiom – u slučaju Mice Trofrtaljke (i Milice Ostojić, naravno) oduvek se ponajpre radilo o nepatvorenoj autentičnosti. Koju, kao takvi, dosegnu tek malobrojni i zaslužni. A ona je do te kote stigla rano i svojim ritmom kretanja i svojim krivudavim i neravnim putem. Kao prava herpina, što i jeste bila. Na tome i na mnogo još čemu – HVALA JOJ.

Bonus video: