Jojo Rabbit: otkačeniji blizanac filma Tito i ja

Jojo Rabbit je film koji podseća na mnoge filmove, ali najviše od svih, do granice plagijata, na film Gorana Markovića "Tito i ja". Dečak koji je tek krenuo u školu živi u totalitarnom režimu sa veoma jakim kultom ličnosti vladara (Tita, odnosno Hitlera), član je militantne organizacije za ideološku indoktrinaciju i predvojničku obuku dece, koja nameće nošenje delova vojničke uniforme (partizanske kape sa crvenom petokrakom i crvene marame Titovih pionira, odnosno uniforme Hitler Jugenda) i ima imaginarnog prijatelja - upravo tog velikog vođu koji mu se povremeno ukazuje i savetuje ga (Tito, odnosno Hitler).

Upravo srazmerno tome koliko je Hitlerov režim bio invazivniji i totalitarniji od Titovog, toliko je i Hitler češće i intenzivnije prisutan u životu malog Jojoa (Roman Griffin Davis), nego Tito u životu malog Zorana (Dimitrije Vojnov).

"Jojo Rabit" ima otkačeniji, neobuzdaniji humor nego "Tito i ja". Kao zajednički proizvod mašte jednog dečaka i nacističke propagande filtrirane kroz nevini um jednog deteta, Jojov najbolji drug Adolf Hitler (Taika Vaititi, koji je ujedno i režiser filma) je blagonaklon, gotovo pa šarmantan - zapravo, najvećim delom projekcija figure oca. Stvarni, biološki otac je negde daleko, zvanično na italijanskom frontu, a zapravo je dezerter i siva je eminencija u ovom filmu, pojavljuje se jedino kao autor pisama koje mama Rozi (Skarlet Johansen) dobija iz Italije koja je zapravo Švajcarska.

Najvredniji sastojak filma Jojo Rabbit ponovo je veoma sličan najvrednijem sastojku filma "Tito i ja": proces otrežnjenja. Oba dečaka bore se da racionalizuju i u kalupe logike udenu sumanutu stvarnost koja ih okružuje i nameće im pravila koja se kose sa zdravim razumom, a roditelji im u tom procesu nisu od gotovo nikakve pomoći, jer "za dobro deteta" kriju od njega svoje pravo mišljenje i pravu istinu.

Oba filma su komedije smešane sa dramom, a oba dečaka, iako su komični junaci u svom liku sadrže i važan konstitutivni element tragičnog junaka: neugasivu želju za istinom po svaku cenu. Nisu mediokriteti koji pristaju da žive u serviranoj verziji "istine", već istražuju, pitaju se i zaključke donose na osnovu sopstvenih iskustava. Ko istinu traži, istina ga pronađe - kako na filmu tako i u stvarnom životu.

Srazmerno dozi istine koju mali Jojo saznaje i prihvata, on se preobražava iz komičnog u tragičnog junaka, kao i celi film iz komedije u tragediju. Istina boli i jezivo puno košta - cena je mamin život. Mama Rozi nije dobila onako dobro osmišljenu i efektnu herojsku smrt kakvu je zaslužila, a ni motivacioni niz koji je doveo do njene smrti ne deluje uverljivo - više kao odsustvo ideje scenariste da smisli i razradi neki bolji zaplet. Skarlet Johansen je ovu ulogu zaista maestralno odigrala.

Iluzija se raspršila i mali Jojo, baš kao i mali Zoran, raskida svoje imaginarno prijateljstvo sa diktatorom i isteruje ga iz svog života kroz prozor, kuda je i ušao. Stvarnost u kojoj nakon toga treba živeti nije nimalo prijatna ni privlačna: Jojo se zatiče u okupiranoj i razrušenoj otadžbini, saznaje da je i stvarni Hitler, ta moćna očinska figura, mrtav. I mama je mrtva, a tata je ko zna gde i pitanje je da li će ga ikada naći.

Istina je hrana za hrabre, a mali i neugledni Jojo, manji rastom i neugledniji od većine svojih vršnjaka, koji nije imao "hrabrosti" ili bolje rečeno, društveno odobrene surovosti da ubije zeku kada mu je starešina Hitler Jugenda to naredio, jedan je od najhrabrijih filmskih junaka koje smo u novijoj kinematografiji sreli.

Ocena: 3.5/5

Bonus video: