Sem Firstenberg: Pripovedanje mi je u krvi (2. deo intervjua)

Evo i drugog dela našeg razgovora sa majstorom akcionog filma osamdesetih godina prošlog veka iz dana samog vrhunca dominacije VHS-a (režirao je filmove: Osveta nindže, Nindža III, Brejkdens 2, Američki nindža, Osvetnička sila, Američki nindža 2, Riverbend, Američki samuraj...) i nedavnim gostom Beograda – Semom Firstenbergom. Bilo još dosta toga za pokriti i prupitati.

• Da li ste bili u prilici da birate glumce za svoje filmove? Dudikof, Stiv Džejms, Mark Dakaskos, Dejvida Bredlija... Da li ste ih Vi lično izabrali?

Dudikofa i Džejmsa sam lično pronašao na kastinzima. Došli su, bilo je tu nekoliko stotina prijavljenih, svideli su mi se i bili su najbolji, ja sam ih lično odabrao. Doduše, morao sam malo da se borim sa Menahemom Golanom, jer je Dudikof tražio nešto više novca, ali na kraju se saglasio, ubedio sam ga. Što se Dejvida Bredlija tiče, njega su mi predstavili u prostorijama Cannon Film-a, a Dakaskosa smo našli na kastingu. Trebao nam je neko za ulogu negativca, i čim sam ga video, to je bilo to – dobro je izgledao, imao je pojavu, poznavao je borilačke veštine, a sa Bredlijem sam se i sprijateljio. Vodio sam ga sa sobom u druge projekte; nakon Američkog samuraja, poveo sam Bredlija da bude deo ekipe filmova Kiborg-policajac i Kiborg-policajac 2, u Indoneziji smo snimili film Blood Warrior. Uz izuzetak Dejvida Bredlija, ne sećam se nijedne druge situacije u kojima su mi glumci naprosto nametnuti, ali je ipak moguće da se i to događalo.

• Da li vam je žao što neko od pomenutih glumaca na kraju nije u potpunosti ispunio svoje potencijale, neko ko je možda mogao da postigne i više?

Sa tačke gledišta njihove glume? Glumci, akcioni glumci sa kojima sam radio bili su veoma dobri u akcionim segmentima, što ne znači da su nužno posedovali i najviše moguće glumačke veštine. Na primer, godinama nakon toga snimio sam film sa Erikom Robertsom, koji, uprkos tome što je snimio brojne akcione filmove, ipak nije prvenstveno akcioni glumac, ali on je sjajan glumac. Snimio sam film sa Šon Jang (Sean Young, glavna ženska uloga u filmu Blade Runner, film o kom je reč je Motel Blue iz 1997, prim. ur.), ona je fantastična glumica... Da, neki od njih nisu postigli taj ogroman korak napred u svet „ozbiljnije“ , karakterne glume, Van Damu to nije pošlo za rukom, pa ni Švarcenegeru, oni nisu dobacili do sinematskih visina jednog Toma Henksa. Eto, Mark Dakaskos je glumio u Džonu Viku, ali je takođe bio i zvezda vlastite kulinarske emisije. Ipak, mora se imati u vidu da i on dolazi iz sveta borilačkih veština.

• Recite nam nešto o erotskim trilerima koje ste radili tokom devedesetih godina prošlog veka; da li ste time pokušavali da proširite područje vlastite borbe ili ste naprosto radili ono što vam je nuđeno i davano?

Kao reditelj, imao sam sreće, čak se može reći i da sam bio razmažen, jer nisam razvijao nijedan projekat filmova koje sam režirao, uz izuzetak prvog – to nisu bile moje zamisli, nisu to bili moji scenariji, nisam tragao za finansijerima, nisam tragao za producentima. Osim prvog filma, One More Chance, u svim ostalim slučajevima sam bivao pozivan da režiram te filmove, ljudi bi me pozvali ili bi mi sreli i pozvali me da ih režiram. Tu i tamo bi me pozvali da razvijam scenario, kao na primer u slučaju filma Blood Warrior, razvijao sam ga sa prijateljem, kao i, mislim, Kiborg-policajac 2, ali to ipak nisu bili filmovi nastali po mojim idejama. I tako, iz nekog razloga, ne vlastitim izborom, možda je to samo tržište diktiralo, prebačen sam iz akcionih filmova u svet erotskih trilera.

• Da li ste ikada razmatrali da se zbog režije filmove vratite u Izrael?

U Izraelu sam snimao samo tri filma i seriju Tropska vrelina (serija koja je u Srbiji devedesetih stekla neočekivanu popularnost, naročito njen glavni junak Nik Sloter). Danas ne razmišljam o režiji filmova u Izraelu. Da biste kao reditelj radili u Izraelu, neophodna vam je finansijska podrška države, a mene tamo ne smatraju izraelskim rediteljem. Za mene tamo, u tamošnjim komisijama, kažu da sam Izraelac koji je postao američki reditelj i koji je emigrirao u SAD.

• Možete li da vidite sebe kako režirate film, recimo, u Srbiji?

Što se tiče toga kako vidim sebe, mogao bih da režiram bilo kakav ili bilo koji film, mada možda ne bih režirao komediju, to ipak nije moja oblast, a nisam lud ni za hororima. Ali ne vidim sebe kako režiram neki baš niskobudžetski akcioni film. Voleo bih da režiram film, možda i dramu, bilo u Srbiji ili Izraelu, nije važno, samo ako mi se scenario učini dovoljno zanimljivim.

• Pa, da li Vam se i dalje obraćaju sa scenarijima i ponudama?

Da vam kažem – veoma je uzbudljivo praviti filmove. Pripovedanje mi je u krvi, ali u ovom trenutku ja sam, da se našalim, u poslu zvanom filmska nostalgija. Idem na festivale, ovo mi je već sedmi festival na koji sam pozvan, i volim sve to – to je veoma dobro za moj ego. Kao prvo, susrećem i upoznajem ljude koji vole moje filmove, vole žanrovske filmove, pa sam srećen jer upoznajem fanove i poštovatelje, ljude koji vole fiilmove koje sam stvorio. I iznenađen sam, uvek se iznenadim, jer uvek bude puno obožavatelja tih filmova, posebno Američkog nindže....I iznenadim se kada upoznam ljude koji znaju i druge filmove koje sam režirao, ljudi su mi pričali koliko i zašto vole Američkog samuraja. Volim sve ove odlaske na festivale. A tu je i zadovoljstvo što imam priliku da gledam te filmove na velikim platnima. Danas ljudi gledaju filmove na TV ekranima, računarima, čak i na mobilnim telefonima, a ja idem na festival, pogledam svoj film na velikom platnu, i uživam da gledam ljude, njihove reakcije, jer to su laki i zabavni filmovi, znam da nisam pravio mrtvoozbiljne filmove, pa gledam ljude, oni se smeju, viču, vrište. Nedavno sam, recimo, bio u Sloveniji, i oni su na ogromnom platnu na gradskom trgu prikazali Osvetničku silu. Pritom me raduje to što te filmove gledam okružen ljudima, pošto očigledno ne sedim u svojoj kući i gledam svoje filmove, mada to možda i ne mora da bude očigledna stvar – možda neki reditelji i to rade, ali ja nemam tu naviku i tu potrebu.

Bonus video: