Vladimir Manigoda odgovorio na optužbe Muharema Bazdulja: Ne tražim pomilovanje

Vladimir Manigoda odgovorio je na tekst Muharema Bazdulja "Vinaveri iz Klaoničke ulice"

Prisustvujući raspravi u Senatu, Marko Aurelije rezignirano nije zaključio: Cena ispravljene greške nikada nije previsoka.

Obraćam se javnosti ovim pismom u želji da prokomentarišem napad na mene i izdavačku kuću čiji sam osnivač i urednik, a koji je objavljen u prošlonedeljnom izdanju Politike.

Autor pomenutog članka (Muharem Bazdulj, prim. red.) na našu adresu je uputio razne optužbe, od kojih bih se ovom prilikom koncentrisao na one koje su zapravo istinite. Dakle, Kontrast izdavaštvo i ja kao njegov glavni i odgovorni urednik moralno smo se i materijalno ogrešili o Vladimira Roksandića, prevodioca dela Životinjska farma autora Džordža Orvela, kao i Kamijevog prevodioca Ivu Hergešića. Ovom prilikom prihvatam punu moralnu i materijalnu odgovornost za grešku koju smo počinili. Takođe, želim da se izvinim javnosti na očiglednoj grešci, a autoru teksta da se zahvalim na činjenici da je uočio tu grešku. Pomenuti prevod smo objavili bez prethodnog ugovora sa prevodiocem, što je česta praksa u izdavaštvu kad su u pitanju decenijama stari prevodi: da kada ne možete doći do prevodioca, potpišete knjigu njegovim imenom i objavite to u COBISS evidenciji Narodne biblioteke Srbije. Nekada je bila praksa da se u nekim od dnevnih novina objavi javni poziv prevodiocu da se javi povodom regulisanja prava, što više predstavlja simbolički potez. Tu opciju nismo nikada razmatrali iz prostog razloga što je cena novinskog stupca višestruko veća od cene samog prevoda i autorskih prava zajedno.

Imali smo u prethodnim godinama dva slučaja u kojima su nam se prevodioci javljali i sa kojima smo se uz razumevanje dogovarali o naknadi za prevod i prethodno prodate primerke. To je, dakle, stvar poslovne prakse o koju smo se mi, kao i o autora, u potpunosti ogrešili navodeći kao ime prevodioca jedan od dva pseudonima koja smo koristili prilikom prevoda koje smo sami radili ili koje su za nas radili nedovoljno umešni prevodioci koji ni sami nisu bili sigurni u kvalitet prevoda.

Ta dva pseudonima korišćena su i za knjige koje nikada nisu prevođene na prostoru Balkana, kao i za prevode koje smo Danilo Lučić i ja sami radili, te je i sama mogućnost da se bilo šta ekavizuje izlišna. Tu se pre svega radilo o knjigama iz oblasti popularne psihologije. Prosto je došlo do administrativne greške, svakako sa naše strane, koju nismo do objavljivanja teksta u prošlonedeljnom izdanju uočili. Takođe, želim da iskoristim ovu priliku koja nam je pružena i da pozovem prevodioce ili njihove naslednike da nam se jave kako bismo regulisali naše obaveze i obeštetili ih. To se svakako može dogoditi i na sudu, što bi se završilo na prvom ročištu u moje dve reči: kriv sam. Dakle, jasno je, ono za šta nas optužuju i stavljaju na stub srama jeste nešto što se reši tokom desetominutnog sastanka i što predstavlja poslovnu grešku administrativne prirode koja će u narednim danima biti ispravljena. Ovakve greške se događaju na svim stranama, ali mi od toga nikada nismo pravili skandal jer smo uvek bili svesni one stare izreke da ko radi, taj i greši.

Dovoljno je da napomenem da je naš prvi tiraž prve knjige pre sad već sedam godina kataloški bio zaveden pod izdavačem Zavod za udžbenike. Sa takvim CIP-om smo odštampali tiraž da bi smo tek po pristizanju knjiga uočili propust. Na našu pritužbu CIP službi dobili smo jednostavan odgovor: tužite nas. Takođe, usled gnusnih optužbi bili smo primorani da prelistamo celokupan katalog naših dosadašnjih CIP zapisa u sistemu COBISS i naišli smo na veoma zanimljive podatke. Naime, kao prevodilac dela Tajna u njihovim očima naveden je takođe jedan od dva pseudonima koja smo tokom godina koristili, iako je tu knjigu prevela Jelena Došen, za taj prevod uredno plaćena, a u mejl potvrdi o CIP-u koju smo u to vreme dobili od odeljenja za CIP stoji upravo njeno ime. Kako je došlo do takve zamene podataka, nije nam jasno, ali ovim samo želimo da ilustrujemo kako je kod administrativnih stvari lako pogrešiti. Kako bi ljubitelji bibliotečkih zapisa Kontrast izdavaštva mogli mirno da spavaju, u narednim danima ćemo detaljno pretresti sve naše CIP zapise, dok ćemo pseudonime koje smo koristili za svoje prevode takođe zameniti imenima stvarnih prevodilaca. Želeo bih da dodatno ilustrujem nastalu situaciju i da pomenem da je problem nastao na pet do šest izdanja od preko 140 kataloških zapisa koje smo dosad objavili.

Kontrast izdavaštvo je u prethodnim godinama sarađivalo sa velikim brojem naših vrhunskih prevodilaca i prevoditeljki, od kojih bih pomenuo samo imena kao što su Jelena Novaković, Zoran Paunović, Igor Cvijanović, Vladimir Bošković, Milena Podolšak, Đorđe Tomić, Nikola Matić, Slobodan Damnjanović, Mladen Jakovljević, Nikola Jordanov, Silvija Monros Stojaković, Marija Cindori Šinković, Ilenana Ursu Nenadić, Vesna Cakeljić, Vuk Šećerović, Randolph Major, Darko Tuševljaković, kao i mnogi drugi. Ukupno preko 30 prevodilaca i prevoditeljki. Imena navodim jer su neka od njih pečat kvaliteta u prevodilačkom svetu. Sa nekima od njih smo preveli neke od klasika moderne književnosti koji su se prvi put pojavili na prostoru regiona. Tu bih pre svega istakao Estetiku otpora autora Petera Vajsa, zbirku poezije Odiseja Elitisa i prvi deo trilogije Obredi prelaza Vilijama Goldinga, dok smo nedavno počeli sa prevodom kapitalnog dela svetske književnosti koje je obeležilo dvadeseti vek. Govorim o romanu Dejvida Fostera Volasa pod originalnim imenom Infinite Jest, čija vrednost prevoda usled nezabeležene obimnosti desetostruko prevazilazi vrednost pomenutih prevoda.

Šta je autor teksta želeo ovim da pokaže? Da Kontrast izdavaštvo nije bezgrešna organizacija. To bi imalo smisla da smo mi pokušavali da ostavimo takav utisak i da smo se trudili da budemo moralni kompas društva, ali takva tvrdnja autora u tekstu prosto nije utemeljena u istini. Kontrast izdavaštvo se, od samog osnivanja 2012. godine, nikada nije bavilo bilo kakvom vrstom kritike, već isključivo promovisanjem pozitivnih vrednosti i pozitivnom diskriminacijom onih pojava u društvu koje smo smatrali bitnim. To ćemo svakako nastaviti i u narednom periodu da radimo.

Ako se osvrnemo na prošlonedeljni tekst kao celinu i malo pažljivije pročitamo, lako se može videti da sama namera teksta ne leži u želji da se zaštiti srpsko prevodilaštvo, već da se diskredituje kolega Danilo Lučić, potpisnik ovih redova i celokupan naš sada već skoro decenijski trud. Lako se primećuju konstantno omalovažavanje, isticanje našeg celokupnog rada i želja da se on svede na nekoliko nesumnjivo učinjenih grešaka. Dakle, ovde se pre svega vrši napad na socijalni kapital koji je Kontrast izdavaštvo sticalo godinama neumornim radom. O svim pozitivnim dostignućima Kontrast izdavaštva neću pisati ovom prilikom s obzirom na to da se svaki čitalac ovog teksta može vrlo lako informisati internet pretragom.

Postoji takođe jedan veoma uznemirujući momenat u prošlonedeljnom tekstu, kada autor ističe da nas je sve vreme posmatrao iz prikrajka. Zla namera i neskrivena mržnja očigledni su u tekstu. Ne znam šta da mislim o svemu tome. Da je autor želeo da se zaista bavi prevodima, ne bi bilo nikakve potrebe za deset hiljada karaktera koje je potrošio, ali ovde to očigledno nije ni bila namera. Autor je pokušao da malicioznim tumačenjima formira narativ o nama, što se jasno može videti u količini karaktera koje je potrošio na opis Kontrast izdavaštva i našeg rada, a koji je daleko veći od samog opisa problema. Ovo je zapravo bio neuspeo pokušaj, jer su upravo ton i pomenuta disproporcija otkrili njegovu nameru.

Uvek sam se trudio da se intimno razračunavam kako sa ličnim, tako i sa kolektivnim paranojama, a da razloge za neka dešavanja tražim u pojedincima, a ne u grupama i organizovanim akcijama. Jedna stvar mi, međutim, nije promakla i vrlo je simptomatična. Činjenica je da je dobio naslovnu stranu Kulturnog dodatka, a da se samo uredništvo Kulturnog dodatka u najgrubljem smislu ogrešilo o novinarsku etiku jer nas nije pozvalo da u istom broju prokomentarišemo sporne navode. Takva praksa uređivanja naših najdugovečnijih novina dovela je, nažalost, do potpune marginalizacije pomenute kuće.

Zašto se ovo dogodilo? Kolega Danilo Lučić je na neoprezan način, nakon dodele i bojkota Ninove nagrade, napisao kritički tekst za portal Before/After, sa čijim se navodima u potpunosti slažem. Usled neuspelog bojkota, neki od potpisnika tražili su način da produže raspravu i našli su ga u nedeljnom Kulturnom dodatku lista Politika. U javnim nastupima se mi iz Kontrast izdavaštva nikada nismo bavili moralisanjem, kritikovanjem negativnih društvenih pojava, niti bilo kakvim pokušajem dijaloga sa onima koji ne čuju. Takođe, sve vreme smo se držali podalje od domaće književne scene iz razloga što nikada nismo bili spremni da se valjamo u kaljuzi koja se stvarala decenijama. Autor je to dobro primetio u prošlonedeljnom tekstu, navodeći da smo objavljivali nove autore, sarkastično ih označavajući kao naše prijatelje.

Ovo je moj prvi i poslednji odgovor jer je ovo njihova igra koju niti znam, niti želim da igram. Za mene je književnost polje slobode i nemam nameru da dozvolim bilo kome da tu slobodu naruši ili na tom polju toliko zagadi vazduh svojom toksičnošću da i samo disanje počne da predstavlja napor. Ubuduće, svako ko se na bilo koji način ogreši o Kontrast izdavaštvo putem društvenih i tradicionalnih medija, biće sudski gonjen. Dakle, ići ćemo na sud zbog svakog posta na Fejsbuku, slike na Instagramu, tvita, kao i novinskog članka ili televizijske, odnosno radijske izjave, ukoliko su neistinite.

Na kraju, s obzirom na to da autor teksta citira Krležu, želeo bih da mu uputim iste one reči koje je Crnjanski uputio dotičnom nakon jedne rasprave. Ko ne zna šta mu je Crnjanski rekao, predlažem da odgovor potraži u bibliotečkom zapisu Kontrastovih knjiga.

Bonus video: