DOBRA SETVA, DOBRA ŽETVA: O nekim od ispitnih filmova studenata treće godine filmske režije FDU

Prošloga četvrtka u (malo je reći) krcatoj sali 1 beogradske Kombank dvorane priređena je zbirna projekcija ispitnih filmova studenata treće godine filmske režije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Krajnji utisak je prilično povoljan – imalo se šta videti, kao i memorisati za (nadajmo se) ponovni susret u bliskoj budućnosti. Srpski film (barem na polju mladih naraštaja i kratkog metra) može da odahne, jer se nalazi u dovoljno veštim i brižnim rukama. Ovo je osvrt na četiri favorita.

Nikola Stojanović: "Sve kako treba"

Najcelovitiji utisak potpune zakruženosti, temeljne artikulisanosti kako na planu sadržaja tako i na planu izraza, pokazao je Nikola Stojanović filmom Sve kako treba. Ovaj njegov novi film nedvosmisleno se oslanja na poetiku koju je mladi Stojanović (zajedno sa scenaristkinjom, Nađom Petrović) pokazao u slučaju dva višestruko nagrađivana studentska filma, naravno, takođe, kratkog metra, Mi smo videli leto i Šerbet. Sve kako treba nanovo donosi stilizaciju do koje i kakve Stojanović očito veoma drži, ali je vidan napredak učinjen u aspektu sadržaja – ovaj film je upadljivo bogatiji po pitanju i motiva i tema (eksplicitno ili implicitno datih). Valja istaći i odličnu glumačku kreaciju Jelene Stupljanin, koja ovaj Stojanovićev film prevodi u vode filma koji se obraća i nešto zrelijoj publici.

Svakako treba pohvaliti i koloritno raznovrstan snimateljski doprinos Mladena Teofilovića, te znalačku glumačku epizodu Zlatana Vidovića. Biće zanimljivo videti kako će se Nađa Petrović i Nikola Stojanović snaći kada se odluče za nešto raznorodnije gradske/prigradske toponime i pejaže. Za takav iskorak put drugačijeg su svakako već sada stasali.

Siniša Cvetić: "Izvršenje"

Odličan utisak je ostavio i film Izvršenje scenariste Davida Jakovljevića i reditelja Siniše Cvetića, koji su u ovom kratkometražnom i mladom delu uspeli nešto zaista zahtevno – da skladno spoje i u vidno istančanu ravnotežu dovedu dve izrazite krajnosti: društvenu angažovanost (kroz temu sve aktuelnijeg i zahuktalijeg izvršiteljskog zuluma) i logorejičnu i dinamičnu komediju iz porodičnog života kakvu znamo iz scenarističkih radova Siniše Pavića (to se ponajpre odnosi na TV seriju Bolji život i film Tesna koža). Posledica tog isprva začudnog spoja je film koji je u isto vreme društveno relevantan i duhovit/zabavan. Aplauz ide i na račun direktora fotografije Milana Petkovića, koji je uspeo da razigra postavku i da ujednači prelaze iz jedne u drugu dimenziju ove zaniljive i značajne priče o životu danas i ovde. Uz malu ogradu, koja je nužna kod tako sveobuhvatnih ocena, reklo bi se da su Nikola Stojanović i Siniša Cvetić već možda spremni i za duži metar u sasvim doglednoj budućnosti.

Branko Andrić: "Influenser"

Dobro se pokazao i Branko Andrić filmom Influenser, svakako najzabavnijim i najpoletnijim filmom prikazanim te večeri u Kombank dvorani. Reč je o jetkoj satiri čiji autor ne beži od zauzimanja i obelodanjivanja jasnog ideološkog stava u odnosu na temu kojom se bavi. Izabrana rediteljska rešenja već sada plene zrelošću i promišljenošću. Jovan Jovanović je iznedrio vrhunsku glumačku i komičarsku kreaciju, a jedina krupnija zamerka tiče se odveć lake i upadljive poente koju Influenser cilja. S druge strane, taj upitni autorski izbor da se lako oprostiti upravo zbog spomenute gotovo viralne duhovitosti i poleta kojim je ta priča izneta.

Nina Ognjanović: "Plaču"

Pohvale zavređuje i scenaristkinja i rediteljka filma Plaču, Nina Ognjanović. Ona se na tom omeđenom prostoru hrabro drznula da se pozabavi tako krupnom temu kakva je muška prokrastinacija u našem društvu, na današnjem uzorku. Njen pripovedački i autorski pristup je određen i dobronamernim ali efektnim humorom, iskrenom empatijom i evidentnom rešenošću da se pojmi ono što se na prvi pogled čini lako razumljivim, a to zapravo nikako nije. Aleksandar Kecman je odličan u glavnoj ulozi sobom opčinjenog nezrelog zgubidana. Nina Ognjanović se svojski potrudila da, uprkos svim budžetskim, produkcionim i metražnim ograničenjima (zapravo, u samo 13 minuta trajanja), naraciju oneobiči i učini veoma živopisnom. U pitanju je najpitkiji i najšarmantniji film koji je bio na programu te večeri, da ponovimo i naglasimo, uprkos suštinski čemer-gorkoj udarnoj temi.

Opšti utisak je, da zabune ne bude, veoma pozitivan. Svih sedam prikazanih filmova zaslužuju vreme i pažnju gledalaca, uz zdravorazumsku ogradu da je uvek mudro kratke filmove načiniti zaista kratkim i što ekonomičnije postavljenim. Mimo snažnih ličnih prefrenci, treba međusobno usaglasiti i glumačke podele, sa ciljem da se izbegnu ponavljanja i delimičan utisak klaustrofobičnosti u tom aspektu kada se filmovi publici predoče ovako – zbirno, kao ubedljivo homogena celina.

Bonus video: