Gijom Klosa: Srbija treba da sanja Srbiju sutrašnjice

Gijom Klosa, francuski esejista i intelektualac, ali i bivši visoki funkcioner EU doputovao je u Srbiju na poziv svog ovdašnjeg izdavača, Gojka Božovića i izdavačke kuće Arhipelag. Na konferenciji za štampu održanoj 23. januara u Srpskom pen centru, koji je ujedno sedište izdavačke kuće Arhipelag, koja je objavila knjigu gospodina Klose "Jedna evropska mladost", na prvom od niza razgovora i predavanja koje će održati u Srbiji, postavili smo mu nekoliko pitanja koja se tiču budućnosti Evrope, Srbije i Evropske Unije.

Pre naših pitanja, gospodin Klosa je u svom uvodnom izlaganju govorio između ostalog o potrebi da se političari približe narodu, ali da ne zna tačno kako bi to moglo da se sprovede u delo. Na našu opasku da treba političare naterati da se voze biciklima umesto u limuzinama, pa će tako biti bliže svom narodu, Klosa je odgovorio da je bicikl i inače budućnost Evrope, te da bi bilo zanimljivo da Predsednik Srbije i gradonačelnik Beograda provedu nekoliko dana na biciklima da bi tako videli šta su pravi problemi života u Beogradu i Srbiji.

- Gospodine Klosa, šta se dešava sa idejom socijalne države u Evropi? Jednog trenutka izgledalo je da je to nekakav zajednički, panevropski projekat i da svi, pa i mi koji nismo u Evropskoj Uniji težimo tome, ali sada već izleda da je to u priličnoj meri napušteno ili pak prepušteno svakoj državi da se o tome brine onako kako može. Kao da to više nije panevropska stvar.

- Prioritet Evrope nakon 2. svetskog rata bio je da razvije socijalnu ekonomiju tržišta koja omogućuje jednakost u okviru odgovornog kapitalizma i ostvarivanje ličnosti radnika, sa značajnom preraspodelom bogatstava koje ostvaruju preduzeća. Kada je Ujedinjeno Kraljevstvo ušlo u Evropsku Uniju, smatralo je da Evropa nije bila dovoljno liberalna i da je trebalo ostaviti mesta jednoj vrsti ekonomskog hiperliberalizma. Nakon pada (Berlinskog) zida, uspeh hiperliberalnog modela kontaminirao je sve velike Zapadne ekonomije. 31. januare Ujedinjeno Kraljevstvo izlazi iz Evropske Unije i Evropa opet može da u srce svog modela stavi tu socijalnu dimenziju. Znajući da Evropska Unija ostaje jedno mesto u svetu gde su ekonomske nejednakosti najmanje, mnogo manje ih ima nego u Rusiji, Kini ili Americi. 50% svetskih ulaganja u zdravstveno i penziono osiguranje dešava se u Evropskoj Uniji, a poređenja radi, stanovništvo Evropske Unije čini samo 5% svetske populacije. Nova Evropska komisija ojačala je svoje socijalne prioritete i prvi put ovog meseca komisija je predstavila predlog za jednaku minimalnu platu na celoj teritoriji Evropske Unije. To ne bi bilo moguće da je Velika Britanija ostala u Evropskoj Uniji.

- Da parafraziramo Orvela: da li su u Evropi neke životinje više jednake od drugih životinja? Mi trenutno bogate zemlje Evropske Unije doživljavamo kao svojevrsne usisivače i pomalo smo ljuti, na primer kada odemo kod lekara, kod nas lekara već nema dovoljno jer su otišli u bogate zemlje Evrope. Tamo su bolje plaćeni. Da li je to moralno? Naravno, to pitanje treba postaviti najpre lekarima, ali takođe i našim prijateljima iz Evrope: da li je u redu da u Nemačkoj imaju mnogo više lekara nego što im je realno potrebno, dok u Istočnoj Evropi počinje da manjka ta najosnovnija zaštita?

- To je problem koji me zaista dira. O tome sam govorio sa novim komesarom za društvena pitanja, Nikolom Šmitom, i rekao sam mu da treba odmah da se povedu razgovori i razmišljanja o tom problemu preuzimanja ljudskih resursa nekih zemalja u korist drugih bez poštovanja principa kompenzacije i odgovornosti. To nije nešto novo, neka nova tema. To je tema stara koliko i čovečanstvo. Grčki i rimski svet je imao isti taj problem. Ni Amerika nije mogla da se razvije kao sila da nije tako crpla ljudske resurse iz čitave Evrope. Ona je masivno profitirala od egzila intelektualnih i naučnih elita, da bi tako stvorila svoje tehnološko vođstvo i prednost. Rusija je takođe u sovjetsko vreme profitirala na taj način. Razlika je u tom što od trenutka kada ste vi u Evropskoj Uniji, Evropska Unija ima jedan princip solidarnosti, ustvari jedan princip solidarnosti bi trebalo da funkcioniše u okviru Evropske Unije. Ne možemo da sprečimo ljude da odlaze čak i kada bismo definisali pravila. Oni mogu uvek, i kada ima pravila, da odu. Ali nasuprot tome mogu se uraditi dve stvari: s jedne strane mislim da treba da se napravi jedan Maršalov plan koji će osnažiti obrazovanje tokom čitavog života, da se razviju univerziteti i centri istraživanja za zemlje koje gube populaciju zbog tih profesionalnih migracija i takođe mislim da treba više finansijske solidarnosti nekih zemalja, među kojima i Nemačke i Velike Britanije, koje profitiraju od tog egzodusa. Ali verujem duboko da je značajno da svi oni koji su u Evropskoj Uniji imaju jednak status egaliteta i ravnopravnosti među građanima. I zbog toga mislim da zemlje Zapadnog Balkana i Srbija treba da ubrzaju svoju integraciju u Evropsku Uniju.

- Da li verujete da je transnacionalna demokratija moguća? Imamo sada situaciju da ljudi glasaju širom Evropske Unije za svoje poslanike u Evropskom Parlamentu, koji tamo glasaju za neke stvari, ali se ipak odluke donose na nekom drugom mestu, bez ikakvog uticaja naroda i tih izabranih poslanika.

- Moje lično iskustvo je da je za jednog građanina lakše da ima uticaj na jedan evropski projekat nego uticaj na svoju nacionalnu politiku. Možda to zvuči paradoksalno ali često evropski parlamentarci tražeći jaču legitimnost, a takođe i upravnici komisija, mnogo češće su spremni da slušaju i otvoreni za dijalog nego neke nacionalne vođe. Konsultacija "We, Europeans" koju smo mi organizovali sa brojnim političkim ličnostima i intelektualcima pokazala je da evropski građani imaju želju da se angažuju na jednoj zaista transnacionalnoj demokratiji. Treba doći do toga da se prevaziđu jezičke barijere. Živimo u revoluciji veštačke inteligencije koja će omogućiti građanima da se razumeju govoreći svako na svom jeziku. Kada govorimo o evropskoj kreativnosti, pitanje je da li smo sposobni da izvučemo ono pozitivno iz svih tih tehnoloških promena i da izmislimo nove forme demokratije i jedan poseban prostor za transnacionalnu demokratiju, koja se posle artikuliše kroz nacionalne javne prostore. To je jedan izazov za nas i ne znam da li ćemo uspeti, ali po prvi put to je konceptualno moguće.

Bonus video: