SMEH IZ PRIKRAJKA U DOMAĆEM FILMU: Mogućih zlatnih 5-6 (VIDEO)

Kako žiteljima srpske prestonice dani pred nama (od 26. do 28. decembra s početkom u 21 čas u Dvorani Kulturnog centra Beograda) donose novu priliku da se upoznaju i da uživaju u ovojesenjoj (sad i ovozimskoj) senzaciji, filmu „Moj jutarnji smeh“ Marka Đorđevića, podsetimo se još nekih domaćih filmova koji podno prvog, ozbiljnog sloja nose i zaraznu duhovitost i obilje povoda i izgovora za glasan smeh.

Moj jutarnji smeh (2019)

Kao što je već jasno sugerisano u uvodnom pasusu ovog brzinskog pregleda, Moj jutarnji smeh, debitantski dugometražni igrani film Marka Đorđevića, može se posmatrati i kao sočna i sasvim uspela komedija naravi, ali i komedija okolnosti.

Prvi sloj priče nam donosi priči o nesnađenom Dekiju, tridesetikusurgodišnjaku, nastavniku istorije na zameni, edipovcu, poprilično neprijatnom prema bližnjima, nesporno nezrelom i nespretnom u komunikaciji, na sve to i s teretom seksualne nevinosti. Jedan od istinskih podviga, uz majstorsko baratanje mikro-budžetom, ovog vrsnog ostvarenja što gledaoce zasipa i neusiljenom duhovitošću koja svako malo navodi malo na grlen smeh. Zato su, naravno, dobrim delom zaslužni i izvanredni glumci (Filip Đurić, Ivana Vuković, Jasna Đuričić, Stefan Trifunović...).

Majstori, majstori (1980)

U ovom remek-delu jugoslovenske/domaće/srpske kinematografije sve je sasvim na svom mestu, savršeno usklađeno i utonirano, kako to i inače nužno mora da bude u slučaju vanserijskih filmova, koji plene filmskom učinkovitošću, zrelošću i artuikulisanošću izraza, te inteligentnim i brižljivim pristupom priči, likovima i samoj filmskoj izradi.

Zaplet je fokusiran na potrese koji izbiju u prestižnoj beogradskoj osnovnoj školi usled, naoko, rutinske posete nespretnog i isprepadanog mlađeg inspektora iz ministarstva, ali sukobi, zavisti, trzavice ubrzo implodiraju u diskretno urnebesnu hroniku ovdašnjih naravi u, na prvi pogled, posve uobičajenim okolnostima. Kao i u slučaju ostalih filmova, u ovom izboru (naravno, tek jednom od mogućih na ovu ili srodne teme) gledaoci brzo postaju svesni neumitnosti i izvesne nelagode koju sa sobom nose preispitivanja u pravcu šta je to čemu se i zašto se tako srčano upravo tome smejemo.

Marble Ass (1995)

Želimir Žilnik je maestralno poentirao na temu usložnjenih i sukobljenijh identiteta u grotlu srpskih, navodno, mirnodopskih devedesetih godina prošlog veka, u ovoj sirovoj, naglašeno naturalistuički postavljenoj drami, u kojoj je, mudro i sasvim ispravno, značajan deo toga podređen idelji-vodilji, ali i magnetizmu ličnosti i pojave Vjerana Miladinovića-Merlinke.

Sličan sud se da izreći i u slučajevima takođe odličnih, a docnijih Žilnikovih filmova iz ove DIY (do-it-yourself ) faze – Kenedi se ženi i Stara škola kapitalizma. Žilnik u njima problematizuje mučna pitanja, ali u isti mah i majstorski i strasno prepušta da priča skrene i u smeru sasvim primerene i prirodne joj duhovitosti. Naravno, vidno zahtevnijeg i neuobičajenijeg tipa.

Dečak iz Junkovca (1995)

Žilnikovske dokufikcije, ali osnažene i potrcrtane i motivom filmofilije, ima i u ovom vrlo dobrom filmu iz rane faze Dejana Zečevića. I ovde je dosta toga postavljeno u odnosu na ključni lik priče (lik sineaste i književnika naivskog usmerenja, Radomira Belaćevića), i to jeste jedan od ključnih aduta ovog izrazito zanimljivog i zabavnog filma koji preispituje i šire shvaćenu baštinu cinema verite-a, ali, uz sve pomenutio, biva i zaista smešna komedija koja će ponajpre i ponajviše prijati i novopridošlim ljubiteljima treš-estetike.

Nešto slično je važan sastojak i prethodnih sedmica na Espreso Kulturi pohvaljenih ostvarenja iz opusa Srđana Karanovića – Društvena igra i Za sada bez dobrog naslova.

I još: Ljubitelji smeha i trapavog humora koji proističu iz nenamernog treša i diletantske izrade (mada je to posve druga tema od ove kojom se bavi ovaj odabir), pak, mogu da se siti ismeju gledajući i ovdašnje beslovesne izgovore za mrtvoozbioljne akcione filmove: Rođeni sjutra, Rođen kao ratnik, Srpski ožiljci...

Bonus video: