Premijera domaćeg filma Ajvar u Kombank dvorani 11.12.

Premijera filma "AJVAR" rediteljke Ane Marije Rossi biće održana u Beogradu, u sredu 11. decembra u čak dva bioskopa, Kombank Dvorani (sa početkom u 20:30 časova) i bioskopu Cineplexx Ušće Shopping Center (sa početkom u 19:30 časova)! Domaća publika koja nije pogledala film na festivalima, a pročitala je fantastične kritike, sa velikim nestrpljenjem očekuje premijerno veče kao i sam početak bioskopske distribucije filma.

Nataša Ninković, Sergej Trifunović, Vesna Čipčić, Miodrag Krstović, Gordan Kičić, Aleksandra Janković, Branka Petrić, Paulina Manov, ostali glumci i autori filma kao i brojni gosti iz javnog života prodefilovaće crvenim tepihom u Kombank Dvorani već od 20 časova.

REČ AUTORA

Ana Maria Rossi, rediteljka i scenaristkinja Ajvara, autorka je brojnih televizijskih emisija, dokumentarnih filmova i srpske priče u omnibusa Neke druge priče. Ovaj film je prikazan na četrdesetak festivala i osvojio je šest nagrada. Za svoj dugometražni igrani prvenac kaže: “Ajvar je melodrama, priča o ljubavi izmedju dvoje ljudi u četrdesetim godinama koji su dugo zajedno, nemaju decu, odselili su se iz Srbije, pristojno žive u Stokholmu i nalaze se na najvećoj životnoj prekretnici do sada. Bavila sam se onim delom odnosa kada je teško, kada ne znaš kuda ćeš, kada nema lakih rešenja, i kada smo ogoljeni. Odgovor na pitanje zašto ta priča i šta mi je bila inspiracija spada u domen privatnog. Ali ono što se vidi u filmu vrlo je prepoznatljivo, lako čitljivo i gledaoce, bar sudeći po dosadašnjim reakcijama, veoma dotiče.

Bilo mi je važno da se bavim svetom koji poznajem i temom koja me dotiče. Da budem još preciznija, čini mi se da uvek prepoznam reditelja koji snima nešto o čemu ne zna previše. To mi je i neki reper po kojem razlikujem zanatlije od autora, pri čemu ovo drugo ne isključuje prvo. Tako sam se u “Ajvaru” bavila svojim mukama, iz ugla moje generacije, iz perspektive sveta koji je meni blizak. Ova moja generacija, kojom se u filmu bavim, ima štofa za nekoliko života. Zakačile su je promene država, političkog sistema, sistema vrednosti, ratovi, tranzicije, devastacije svake vrste, promenila je prebivalište, stala na noge, stigla u srednje godine i sa svim tim iskustvom suočila se sa nekim novim, tananijim a jednako ozbiljnim problemima. Našla se na klizavom terenu gde je pogubila ravnotežu, onu životnu, ljulja joj se tlo pod nogama, i to je trenutak u kojem ih gledalac zatiče na početku filma. S jedne strane sam zahvalna što sam imala deo života, onaj formativni, u jednoj velikoj i pristojnoj zemlji koju sam volela i iskreno osećala pripadnost tom bogatom i raznolikom nasleđu. Onda sam se naglo suočila sa potpunom devastacijom vrednosti koje su me oblikovale i poništavanjem svega što bi se moglo zvati jugoslovenskim identitetom, i saterivanjem u neke male i ksenofobične torove. Mislim da tu, u tom dabogda imao pa nemao ključu, leži i sva nesreća ove moje generacije koja je zakačila ponešto od oba sveta. Zato mislim da je to film o ljudima koji suštinski ne pripadaju nigde. Trudila sam se da branim svoje junake i njihove živote. Nisam ih stavila u crno-belu prizmu. Nema pozitivnih i negativnih likova, kako bi se to kolokvijalno reklo. Želela sam neku drugu vrstu katarze, onu koja te stiže naknadno, pošto se već isplačeš i skineš s duše neki teret. Možda nisam gledaoce poštedela bola, ali mislim da sam im pružila onu vrstu pročišćenja posle koje izađeš iz bioskopa i manje te je strah da svoj problem nazoveš pravim imenom. Sa Natašom Ninković i Sergejem Trifunovićem sam snimala pre devet godina omnibus “Neke druge priče”. Dobro ih poznajem, znala sam šta mogu od njih da dobijem, to je sigurno lakše nego kad s nekim radite prvi put. Meni je, pored toga što su svi glumci u “Ajvaru” moj izbor, i samim tim mislim da su odlični, jedan od vežnijih krierijuma bio da su to ljudi koji su spremni da se tim likovima bave dugo i temeljno, da su spremni da probaju, da traže, da kopaju, preispituju se, sumnjaju, predlažu…”

Nataša Ninković je posle pedesetak filmskih i televizijskih ostvarenja, još jednom odigrala ulogu koja je pisana za nju. Za svoju maestralnu interpretaciju ove filmske junakinje, Nataša je na ovogodišnjem Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu nagrađena Caricom Teodorom, a još na četiri festivala ove godine proglašena je za najbolju glumicu. Po principu da joj je svaka poslednja uloga najdraža, Nataša kaže da je to sada Vida, pametna savremena žena, prevodilac, koja pokušava da se sabere u svom životu i u svojoj ljubavi sa mužem Banetom: “U pitanju je naizgled obična priča, kakva se retko priča na ovom turbulentnom prostoru gde živimo. Jer, zatrpani smo takvim krajnostima u realnosti, korupcijama, lažima, ubistvima, pa emotivna priča deluje kao ništa, kao priča ni o čemu! Međutim, pokazalo se da su ljudi željni, da ne kažem gladni, upravo takvih tema i ličnih priča o njima samima. U površnom, materijalnom svetu instant zadovoljstava u kojem žive, odjednom se suočavaju sa nečim ličnim, gde se prepoznaju. To je ujedno i film o svim ljudima koji su otišli iz svoje zemlje i koji nisu uključeni u novo društvo, a prevazišli su ono iz kog su pobegli. Moja Vida je pomalo opsesivno kompulsivna osoba koja svoje probleme prevazilazi potiskivanjem. Imala je matricu još u roditeljskoj kući gledajući majku koja nosi urnu svog pokojnog muža sa sobom i ne priznaje da je on mrtav. Ona doduše reaguje na taj problem kada je u pitanju majka, a kod sebe to naziva drugačijim imenima…Uloga je jako zanimljiva za igranje, jer je čitav jedan svet zaključan u njoj, o kojem ona uporno ćuti i nosi ga svuda sa sobom do kraja filma. Film je postavljen iz ženske vizure, a donekle se i dotiče teme materinstva. Samim tim, kroz prizmu filma može se savršeno konstruisati položaj žena i ustaljenih patrijarhalnih normi najpre na Balkanu, a onda i u ostatku sveta. Prisutna su očekivanja sredine, roditelja, prijatelja…Kod nas se još uvek ne poštuju nečija intima i sopstveni izbor. Kod nas se ne smatra nevaspitanim da ti neko priđe i pita što nemaš decu, koliko zarađuješ, da te ocenjuje po sopstvenim aršinima da li si uspeo ili nisi, pogotovo kad su u pitanju ljudi koji napuste svoju rodnu zemlju. Njima se ne prašta neuspeh, jer ubrzo sledi pitanje ‘pa što si uopšte odlazio’?! Ne bih rekla da je to samo ženski problem, to nema rodnu pripadnost. To je naš problem ovde u ovom delu sveta.”

Sergej Trifunović, glumac, za 25 godina igre snimio je sedamdesetak filmskih i televizijiskih uloga. Na ovogodišnjem Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu, za ulogu Baneta dobio je Cara Konstantina kao najbolji glumac, : “Ajvar je melodrama, žanr koji iz nekog razloga nije zaživeo u jugoslovenskoj kinematografiji. Možda to govori o našem odnosu prema ljubavi. Ajvar je film o umiranju ljubavi. Verovatno jednom od najužasnijih događaja u životu čoveka. A opet, nema nikog od nas, ko se nije sudario sa ovim, u ovoj ili onoj dobi, na ovom ili onom nivou. Tu nije reč o braku, ponajmanje o braku. Reč je o onom svetom razlogu iz koga se stupa u brak. Šta se dešava u životu dvoje ljudi koji se istinski vole, svesni da gube onu nevidljivu vezu koja ih je spajala u večnost, gledaju kako im klizi kao pesak niz prste, nemoćni da bilo šta urade. Ajvar je jedan od tri najbolja filma koja sam snimio. Ajvar je moja, glumački svakako najzrelija uloga, što możda znači i ponajbolja. Hvala Ana Mariji što je imala dovoljno hrabrosti da na papir baci jedan deo intime svog żivota. Da se rediteljski suoči sa intimnom pričom, transponujući je na jedan viši, filmski plan. Hvala što je tačno znala šta hoće, a šta neće. Hvala joj što nije pristajala ni na najmanje kompromise. Hvala joj što mi je napisala ovako divnu ulogu i dovela mi za partnera moju klasnu sestru, Natašu Ninković. Film Ajvar nudi par antologijskih scena, usudiću se reći u srpskom filmu. Film Ajvar je pravi bioskopski film. Intiman, koliko i za široke narodne mase. Hvala ovim divnim ljudima što su mi omogućili da budem deo ovog projekta. Hvala mojoj majci, čiji je ajvar igrao u filmu i što mi je omogućila da izgovorim repliku: Moja majka pravi najbolji ajvar na svetu. A Rossi ovaj filmski. Dobrodošli nazad u bioskope. Tamo je sve počelo.” Maja Todorović, scenaristkinja Ajvara, kao pisac je potpisala nekoliko drama, kao dramaturg nekoliko predstava, a kao scenarista šest kratkih igranih fimova. Na poziv Ane Marije, pridružila joj se da zajedno uglačaju priču o junacima Ajvara za koje kaže da su joj sasvim bliski i da ih dobro razume: ”Ja znam i Vidu i Baneta i njihove roditelje i prijatelje, znam do srži sve te ljude. Znam od toga šta su im najveći strahovi, preko toga šta žele, i o čemu su sanjali, do toga šta vole da jedu. To je milje kome i sama pripadam, to su problemi koji muče i mene i meni bliske ljude. Raskidi, rastanci, porodični pritisci, sve to postoji i kad imaš 27 i kad imaš 37, 47... samo je pitanje šta te kada najviše boli. Da li ostati ili otići? Iz ovog grada, iz svoje zemlje, iz veze u kojoj si po navici... da li da nastaviš da trpiš stvari koje te nerviraju, ali bi trebalo radi, reda, familije, običaja? Kako prevazići strah od samoće, od napuštenosti, odbačenosti? Verujte mi, sva ova pitanja muče i moju generaciju - i ovu kojoj po godinama pripadam i ovu kojoj mentalno pripadam kao i generacije između mene i mojih roditelja... jer to su sve pitanja, strahovi i sumnje koji su naša svakodnevnica, od kojih možemo da bežimo, da se preselimo na drugi kraj planete, ali oni će nas pratiti i mučiti. Samo je pitanje ko kad krene sa njima da se suočava. Verujem da smo napravili emotivan film koji nas se tiče. Nismo pravili film koji ce da podilazi ukusima, niti da se uklapa u aktuelne festivalske teme. Bavili smo se pitanjima koja se tiču i ljudi oko nas koliko i nas.” Mateja Rackov, montažer, radio je sa Ana Marijim tokom studija, a zajedno sa Andrijom Zafranovićem montirao je njenu srpsku priču u omibusu Neke druge priče: “Rad na Ajvaru bio je zanimljiv, na momente naporan, ali svakako izazovan i poučan. Činjenica da se Ana i ja dugo znamo i da smo radili zajedno, pomogla nam je da lakše rešimo moguće probleme. Montaža Ajvara nije bila samo tehnička stvar obrade snimljenog materijala, ređanje kadrova i scena po redosledu iz knjige snimanja, već je u pravom smislu reči bila je to produžena ruka dramaturgije. Menjajući redosled sekvenci u odnosu na redosled u scenariju, napravili smo bolju gradaciju odnosa između likova, a filmu smo dali drugačiji ritam i siguran sam, unapredili razvoj priče. Odlična gluma je Ana Mariji i meni omogućila da ne budemo ograničeni na jedno rešenje u pravljenju scena, već smo imali razne mogućnosti i načine, kako da vodimo priču i gradimo odnose između likova. Tako smo dobili najveću vrednost ovog filma, a to su odnosi izgrađeni uz pomoć neverbalnih sredstava, kao što su pogledi, dramske pauze i glumačke ekspresije, koje u Ajvaru govore koliko i same replike.” Vesna Čipčić, glumica, je u novembru 2019. imala uspešnu turneju sa filmom Ajvar u okviru 19. Srpskog filmskog festivala u Australiji, gde je publika veoma dobro primila ovaj film. Popularna glumica je za svoju ulogu Sneže u Ajvaru dobila nagradu za najbolju epizodu ovogodišnjem 54. Festivalu glumačkih ostvarenja u Nišu: “Ova uloga je bila za mene poslastica, ta moja Sneža, moja doktorka, ne mogu opisati koliko sam je zavolela. Hvala Ani Mariji na ovakvoj ulozi. Nisam još imala priliku da se sretnem sa takvom rolom. Sneža je meni draga, jer nosi tugu samoće i usamljenosti, ali ima način da se izbori sa tim, i dalje korača kroz život čvrsto, sa voljom i željom da živi. Sneža ima poletnost i radost, bez obzira na okolnosti u kojima je. Do te mere sam zavolela ovaj lik da tokom rada nisam bila sigurna gde prestajem ja, a gde počinje Sneža.”

Miodrag Miki Krstović u svom bogatom filmskom opusu ima i veliki broj debitantskih filmova, ali ovo je prvi u kome je uloga oca, domaćina porodice pisana za njega: „Jedna je situacija kada vam neko ponudi scenario koji čitate i razmišljate o ulozi koja vam se nudi. Druga je priča kada dobijete scenario i kada vam rediteljka i scenaristkinja kaže da je ta uloga pisana za vas. To znači, mislila je na mene dok je pisala. Sa tim osećanjem zadovoljstva što igram lik koji je pisan za mene, proveo sam dane snimanja Ajvara. I osećao sam se veoma dobro dok smo radili. U ovom filmu, inače, postoje dve uloge, a svi mi smo u funkciji da se ta priča bazirana na odnosu dvoje glavnih junaka što bolje ispriča. Za mene je posebno iskustvo iz ovog filma, rekao bih najvažnije, što je Ana Maria organizovala probe mesec dana pre početka snimanja, a to je na granici nezamislivog u domaćoj kinematografiji. Ona nas je u prostoriji producentske kuće Biberche postavila za sto onako kako ćemo sedeti u kadru, na objektu. I tako smo probali. Kada smo počeli snimanje, sve nam je bilo jasno, svi smo tačno znali šta radimo. Bio sam veoma srećan kada sam video gotov film jer sam osetio zadovoljstvo što smo uspeli da napravimo film kakav smo želeli. Kako sam se dobro osećao na snimanju, tako sam se dobro osećao dok sam gledao film. Uveren sam da će gledoci i to osetiti.” Branka Petrić igra majku glavnog junaka Baneta koja sprema čudesni ajvar, pakuje u tegle i šalje ga u sinu i snahi u Švedsku. A povodom premijere Ajvara, ova glumica tananog filmskog izraza, kaže : „Svaka premijera, pozorišna ili filmska, za mene je nešto posebno. Od tog momenta, to delo počinju da živi svoj život. To je kao voz koji odlazi na svoj put noseći u sebi sve naše napore, nade, neprospavane noći, očekivanja. Svako od nas je uložio deo sebe u taj projekart. Kada sam pročitala u kojoj sceni treba da učestvujem, pitala sam se kako će to biti snimano i kako će naša rediteljka uspeti to da dovede do kraja. Naišla sam na Ana Mariju koja je stvarala sjajnu atmosferu, koja je u svakom momentu tačno znala šta hoće, kojoj ništa nije bilo teško pa smo se na snimanju zaista sjajno osećali. Od publike zavisi da li će želeti da uskače u taj naš voz i da gleda jedan poseban film sa izuzetnim glumačkim ostvarenjima. Ovaj film ostaje deo kulturne baštine ovog vremena. Gledalac iz budućnosti videće kako smo izgledali, kako smo se voleli, šta smo jeli, kako smo se oblačili gde smo bili i kuda idemo. To mi je uvek uzbudljivo.“

Bojan Zulfikarpašić, kompozitor muzike u ovom filmu, svetski je poznati i priznati džez pijanista koji se nekoliko puta ogledao i kao vrstan autor primenjene muzike za pozorišne predstave i filmove. Na poziv Ane Marie Rossi, pogledao je nemontiran materijal i prihvatio da Ajvar oboji svojom muzikom: “Problem je bio što nisam imao vremena da sednem i radim muziku sa slikom. Tako sam pisao muziku na osnovu impresije koju sam imao nakon gledanja filma. I na to sam prilično ponosan. Bio sam na jednoj turneji i posle koncerta sam zamolio da me ostave samog i da ne diraju klavir. Ostao sam za klavirom i tokom 15 minuta sam, u jednom potezu, odsvirao završnu temu muzike za film koja je, kad sam je montirao na sliku, pala tačno u sekundu na ono što sam imao. Naravno, pisao sam muziku i za druge delove filma, ali ovu udarnu muziku za kraj filma sam napisao i odsvirao u jednom potezu. Na to sam baš ponosan jer odgovara onome čime se inače bavim u životu, a to je imrovizacija i džez. I odgovara onome kako ja radim. Stalno se pripremam, a onda iz mene u jednom potezu izađe to za šta sam se pripremao celog života. Tako je bilo i u slučaju Ajvara.”

Maja Radošević, direktorka fotografije, snimila je nekoliko kratkih dokumentarnih i igranih filmova, za koje je dobila brojne nagrade. Širokoj publici najpoznatiji su igrani filmovi Pored mene Stevana Filipovića i Vlažnost Nikole Ljuce u kojima je bila direktorka fotografije. Ali, rad na Ajvaru je za nju bio veoma specifičan: “Rad na filmu Ajvar je bio ujedno izazovan, naporan i inspirativan: kako jednu malu, ljudsku, intimnu priču o kraju ljubavi preneti na film. Iza te obične ljubavne drame otvaraju se mnoga pitanja. Pokušala sam da stilski pristup i vizuelni aspekt filma proizilazi iz priče i likova. Pročišćena centralna kompozicija, objektivna distance kamere, hladan kolorit i svedena scenografija u odnosu na poetku filma, dok u drugom delu ulazimo u intimu likova, u njihove živote, emocije, te je kompozicija napetija i kolorit pojačan. Zahvalna sam na divnoj saradnji kolegama i produkciji Biberche.

Ksenija Terzović Đorđević, kostimografkinja, radila je kostime za prvi film Ane Marije Rossi, omnibus Neke druge priče, kao i za film Uroša Stojanovića Čarlston za Ognjenku. Kao posebnu zanimljivost saopštava podatak da je Ajvar u izvesnom smislu i ženski film: “Producentkinja, rediteljka, scenaristkinje, direktorka fotografije, kostimografkinja, scenografkinja…sve su žene. U ovoj savremenoj ljubavnoj priči imala sam priliku da neke komade odeće i sama dizajniram, a ne da samo koristim već gotove modele. Bilo mi je važno da kostim prati lik, da prati psihologiju lika, i mislim da smo u tome uspeli. Kada sam pogledala film, shvatila sam da me je odmah emotivno ščepao, što nisam očekivala. Uverena sam da će tako emotivno pogoditi i gledaoce.”

Gordan Kičić, glumac, bio je veoma zadovoljan kada je pročitao scenario Ajvara i objašnjava zbog čega mu je zanimljiv lik koji tumači: “Tu vrstu karaktera, takav lik sam mogao da prepoznam u svom okruženju. To je ona vrsta ljudi koji su, zbog oklnosti u kojima žive, odabrali, rekao bih, možda lakši put do dobrog statusnog i materijalnog položaja koji njima u ovom društvu, u ovom trenuku, veoma znači. To je jedini način da takav lik sebi obezbedi sebi život za kojim čezne. A jasno je o kakvom poslu i o kakvim ljudima je reč. Bilo mi je veliko zadovoljstvo što smo sarađivai, pre svega sa Ana Mariom, jer je ona bila spremna na ovaj film i tačno je znala šta radi i zbog čega to radi.”

Ivana Šćepanović, glumica, trenutno na repertoaru ima četiri predstave u svom matičnom, Narodnom pozorištu. Publika je pamti iz tinejdžerske televizijske serije Moja generacija (RTS), a kaže da je najponosnija što je u filmu Ajvar bila deo glumačke ekipe: “Uloga Milice, Banetove sestre iz Užica, u filmu Ajvar za mene je više od uloge . U filmu Ajvar nema malih uloga, ni viška reči, nema raznih aditiva i nepotrebnosti.. Savršen recept za naš Ajvar je apsolutno tačan odmer svih sastojaka, najpažljivije, najpromišljenije odabranih, upotrebljenih, začinjenih, skuvanih i pečenih, savršeno upakovanih. Zato naš Ajvar ostavlja dugo tako snažan ukus. To je jednostavan i jasan film koji na najpažljiviji način govori o najkomplikovanijim stvarima u životu. O onome što nas ne uče ni kod kuće ni u školi, o onome što svako mora kao iskustvo da doživi sam. I da krene dalje ili da ostane tu gde jeste. Biti deo te veličanstvene ekipe za mene je zaista bila velika čast i veliko zadovoljstvo da svojim učinkom doprinesem atmosferi ovog filma i da ostavim svoj glumački pečat. Moja uloga u Ajvaru tome svedoči i ja se neizmerno radujem uspehu koji je film već postigao na festivalima i jedva čekam da publika pohrli sa velikim interesovanjem, kao do sada, u bioskope. Ajvar je za mene porodica, prijateljstvo, ljubav , poštovanje i priznanje koji u ovom poslu neizmerno znače. Hvala svima koji su doprineli da se ovaj film dogodi!”

Pavle Pekić, glumac Beogradskog dramskog pozorišta, znao da je uloga brata glavnog junaka pisana za njega: “Upravo tu sreću imao sam sa ulogom Nenada u filmu Ajvar. Bez obzira na veličinu, ova uloga baš kao i ostale u ovom filmu više je bila bazirana na neizgovorenom, onom što lik misli i oseća a neizriče odmah, direktno. Bio je pravi praznik probati a potom i snimati takve zadatke sa ovakvom glumačkom ekipom predvođenom rediteljkom Anom Mariom Rossi.”

Aleksandra Janković, glumica, posebno je srećna što je bila deo ovog filma i Ana Marijinog prvenca: “Živeći savremen žuvot, predajući mu se do poslednje ćelije, potrošnjom sopstvenih bića zarad boljih uslova življenja, gubimo život sam, samog sebe pa i važne osobe oko sebe. Iz tog vrtloga nužno izlazimo oguljene kože sa samo jednim pitanjem: kako se nađoh ovde? Dirljiv, topao, smislen film, i moja sreća što sma bila deo te veličanstvene glumačke ekipe.

Igor Borojević, glumac, prvak Narodnog pozorišta u Užicu koji nosi repertoar u ovom teatru, u Ajvaru ima epizodnu ulogu koja mu najviše znači zbog iskustva koje je stekao radeći sa ekipom filma: “Uživao sam radeći sa rediteljkom i sa kolegama jer to zaista bio timski rad u kome je svako znao šta radi. Posebno mi je dragoceno iskustvo što smo pre snimanja imali probe, što je na filmu retkost i što je velikim delom doprinelo ovako dobrom rezultatu i uspehu filma.”

REČ PRODUKCIJE

Nikolina Vučetić Zečević, producent filma, posvećena inter/nacionalnom radu sa novim talentima kao i priznatim rediteljima u okviru svoje filmske kuće BIBERCHE. Ajvar je njen deseti film: „Ajvar je autorski film van očekivanog balkanskog obrasca, nema korupcije, kriminala, politike ni preispitivanja teritorijalnih razgraničenja. Ništa od toga. Ajvar je savremena priča o ljubavi. Melodrama koja od „domaćih specijaliteta“ nudi neočekivano – samo naslov. Film je podržao Filmski centar Srbije, Ministarstvo Kulture i informisanja republike Srbije, Ministarstvo kulture Crne gore, i snimanje je počelo 19. oktobra 2017. godine, trajalo je pet nedelja, na lokacijama u Beogradu, Užicu i Stokholmu. U montaži i postprodukciji tona smo proveli narednu godinu da bi smo ove godine film prikazali premijerno na Festivalu evropskog filma i odneli prvu od mnogobrojnih nagrada, koje do ovog trenutka broje slovima petnaest, a nismo ni na pola puta. Jedna od anegdota, meni mnogo draga a koja govori mnogo o odnosu Autori-Ajvar-Publika i u krug, baš nakon festivalske premijere na Paliću, koju provodimo iza scene u kafiću jer u publici nema više mesta ni za stajanje na jednoj nozi: pitam Ana Mariju kakva je reakcija, šta kažu, a ona sa najvećim osmehom od kada je poznajem odgovara preko svih tih glava „ Divno je. Svi plaču“. Znači imamo film.

Bonus video: