Verner Hercog: Kao stršljen koji juri i ubada

Berlin – Za pola veka profesionalne karijere više od sedamdeset filmova. Ovako intenzivan, energičan i dinamičan filmski život možda bi značio previše za nekog drugog, ali ne i za legendarnog nemačkog filmskog, pozorišnog i operskog reditelja, scenaristu i glumca, pesnika i pisca Vernera Hercoga Stipetića (rođen u Minhenu 1942. godine, od oca Ditriha Hercoga i majke Elizabete Stipetić), koji je sa 16 godina režirao svoj prvi film, još 1962. osnovao i sopstvenu producentsku kuću, snimio do sada više od 70 filmova i ženio tri puta.

Na svečanoj ceremoniji dodele „evropskih oskara”, sinoć u Berlinu, Hercogu je uručena nagrada za životno delo od strane Evropske akademije za film, za koju on kaže da „laska, ali ga je istovremeno odvukla od losanđeleskog montažnog stola za kojim se montira njegov poslednji film”.

U razgovoru za „Politiku” u hotelu „Sofitel” na Kudamu, Hercog – koji je svetsku filmsku kinematografiju zadužio delima poput „Tajna Kaspera Hauzera”, „Vojcek”, „Fickaraldo”, „Nosferatu”, „Krik kamena”... – otkriva zašto ima privilegiju da snima filmove onakve kakve želi, zagovara „film razmišljanja”, čitanje knjiga, zašto kao glumac igra „zlikovce” i zašto nikada od filma neće odustati...

Nedavno ste rekli da je u ulozi Džokera najbolji bio Hit Leddžer? I vi ste u više navrata glumili negativca, poput Klijenta u seriji „The Mandalorian”?

Nisam gledao ovog novog „Džokera”, ali Hit Leddžer je bio veoma snažan u tom liku, misteriozan. Niko nema pravi odgovor na to šta tačno plaši ljude dok gledaju takav neki lik na velikom platnu. Moj lik u toj seriji bio je veoma izdašan i izazovan za performans.

Iz filma „Porodična romansa” koji je Hercog snimio u Japanu (Foto 32. EFA)

ada su me pozvali da igram zlikovca u filmu „Džek Ričer”, s Tomom Kruzom, očekivali su od mene da budem što zastrašujući za publiku. I bio sam. I to toliko da su posle probne projekcije filma isekli dve scene, jer je za publiku to bilo previše iako u tim scenama nije bilo ni seksa, ni nasilja, niti psovki. Jednostavno, moj lik je u tim scenama bio zaista grozan. Veoma mračan lik.

Kako gledate na ovu striming eru u koju smo ušli bez da su nas mnogo pitali? Znači li to i skorašnju smrt bioskopa?

Prikazivanje filmova na tim različitim platformama je nama došlo kao neminovnost i ja sam nekako to tako i prihvatio. Više od pedeset mojih filmova vi danas možete da gledate na tim raznim internetskim strimovima i, ono što je interesantno, dobijam reakcije svojih mladih gledalaca na filmove koje sam radio pre više decenija kada ni njihovi roditelji još nisu bili rođeni. Pišu šta im se sviđa, diskutuju i vode međusobno polemike kroz te svoje četove i odjednom imate potpuno novi i drugačiji život svog filmskog dela. Naravno da volim bioskop, on je majka svih mojih filmskih bitaka, ali nisam nostalgičan i prihvatam stvarnost.

Mislite da ne treba učiti mlade da poštuju instituciju bioskopa i tako i instituciju filmskih tvoraca?

Kao odgovor ispričaću vam razgovor koji sam nedavno vodio sa četrnaestogodišnjom ćerkom jedne moje glumice. Pitao sam je koliko je majčinih filmova gledala u bioskopu, a ona mi je prvo rekla kako joj je neprijatno da gleda mamu kao glumicu, kao neku drugu i drugačiju ženu, te ju je tako gledala samo dva puta. Ponovio sam pitanje koliko puta si je gledala u bioskopu? I znate šta je bio odgovor? Nijednom, jer ni ona niti njeno društvo ne idu u bioskop. Zašto? Citiraću vam njen odgovor: „Zato što je tamo previše mračno i oko nas sede meni nepoznati ljudi.” Ona ima 14 godina i filmove gleda na malim ekranima isključivo sa svojim društvom. Neznanci joj nisu potrebni.

Kakav ste joj savet dali?

Onaj koji dajem uvek i svojim studentima. Čitaj, čitaj, čitaj. Što više knjiga u životu.

Vi čitate i na latinskom i na starogrčkom?

Tačno, ja sam te jezike učio kao veoma mlad jer sam osećao da su oni deo moje kulture, mojih korena i onog što sam ja i što sam želeo biti.

Vi ste jedan od retkih reditelja koji istrajno podjednaku pažnju posvećuje dokumentarnom filmu. Da li možete da kažete da oni zaista reflektuju realnost, istinu?

Bilo bi divno kada bi filmski autori mogli da budu nevidljivi ljudi ili poput muve na zidu koja posmatra sve oko sebe, a da nju niko ne primećuje. Međutim, to je nemoguće. Čak i ako je filmski reditelj sam, bez ekipe ili pomagača, ma koliko se trudio da bude diskretan, njegovo prisustvo i prisustvo njegove kamere u sredini koju snima vidljivo je i samim tim ne bez uticaja na realnost i istinu datog trenutka u datom okruženju.

Vi i ne želite da budete nevidljivi?

Ne želim, ja sam kreator, hoću da budem stršljen koji juri i ubada, ja hoću da postavljam scenu, ja sam reditelj a ne osmatračka kamera. Kao filmski stvaralac smatram da treba da budem uključen, da treba da se mešam, da prodirem u najdublje slojeve istine što ne znači uvek i potpuno zasnivanje na činjenicama. Jer greška je smatrati da činjenice uvek znače i apsolutnu istinu. Istina je slojevita.

Sličan princip vodi vas i u igranim filmovima. I u njima na ovakav način tragate za istinom?

To je princip „filma razmišljanja”, ali vas podsećam da se igrani filmovi rađaju iz predivne iluzije. Neki od najboljih filmova sveta upravo su se rodili iz takve iluzije, poput filmova Freda Astera koje obožavam zato što su fascinantno jednostavni. Priznajem da su oni imali najvećeg uticaja na mene i da su najzaslužniji što sam pre više od četiri decenije počeo da se bavim filmom. Fred Aster koji pleše sa sopstvenom „živom” senkom u filmu „Vreme svinga” gledao sam kao momčić i još tada bio fasciniran sledećim: u ovom jednostavnom kadru, pred statičnom kamerom gledate senku kojoj je udahnut život i jasno sagledavate suštinu filma i svu njegovu magiju.

Predivne iluzije, magija filma, a vi ste za ovih pet decenija koliko ste u filmu i s filmom često vodili borbe s vetrenjačama?

Jesam se borio s vetrenjačama, ali nikada sebe nisam video kao Don Kihota. Njegova sudbina je tragična, a ja sam još među vama. Tokom ovih godinu dana uradio sam tri nova filma, montažu jednog sam prekinuo da bih došao u Berlin i primio ovu nagradu od strane mojih kolega, stvaralaca. Uvek sam bio intenzivan u svom radu. Veliki sam radnik i volim kada oko sebe imam radne ljude, velike profesionalce.

U njih ubrajate i glumce poput Nikol Kidman ili Nikolasa Kejdža s kojima ste sarađivali?

Da, i Nikol i Nikolas su veliki profesionalci, posvećenici onome što rade. Oni ne bi ni bili na tom rangu na kojem jesu da nisu takvi. Veliki i strpljivi radnici i veoma talentovani ljudi.

Za sve ovo stvaralačko vreme otkrili ste gotovo sve filmske tajne, proputovali planetom, stigli do vasione. Šta li vas još to tako čvrsto drži vezanim za film?

To što razumem svoju sudbinu i što je prihvatam, a film jeste moja sudbina. S njim sam od dečačkih dana i od tada, pa do danas, nisam uspeo da pronađem bolji način da se potpuno izrazim. Mnogi veruju da sam samo melanholični nemački reditelj, ali to nije istina. Možda nisam poput Edija Marfija, kako to često volim da kažem, ali imam smisao za humor. Više ličim na Bastera Kitona koji je koristio humor da prevaziđe surovost sveta. Tačno je da pišem knjige i poeziju, ali mislim da ću film raditi i kada jednog dana budem u invalidskim kolicima...

Espreso.co.rs/politika.rs

Bonus video: