OGLASIO SE ŠTULIĆ!!! Posle ove njegove objave VIŠE NIŠTA NEĆE BITI ISTO! Ceo INTELIGENTNI Balkan je NA NOGAMA!

Iako je poslednje muzičko izdanje objavio pre dvadeset dve godine, a već gotovo trideset godina živi u holandskom egzilu, Branimir Džoni Štulić i dalje privlači veliku pažnju postjugoslovenske javnosti. Knjige i novinski članci o njemu ne prestaju da izlaze, a Štulić na gotovo svaki takav povod reaguje svojim saopštenjima koja su, u skladu sa njegovom sklonošću ka epskoj formi, prilično dugometražna. Prenećemo ovde nekoliko najsvežijih saopštenja Džonija Štulića u integralnom obliku, koje je po običaju objavio na platformi Scribd, sa njegovim pravopisom - kombinacijom latinice i ćirilice.

Reakcija na intervju Ivana Ivačkovića u dnevnom listu Politika.

IZMIŠЉAJUĆ I STVARAJUĆ MIT DA NAĐU POSLA SEBI, A SVE TOBOŽE RUŠEĆI NASLAGE MITOVA O MENI. A tako izađe i prva kњiga trokњižja (ja li grmi, ja l se zemљa trese, jok, tutњe secikese) Ivačkovića, koja služi u tri svrhe: da me se ogadi; da se ilegalna prodaja ukradenog pospeši; i da se on sâm osladi. Pošto mi je sve jasno, navešću samo početak iz uvoda, kojeg izdavač na mreži postavi – netu, kojim se nerast obilno služio, štaviše, i ideju za pomiju odskora dobio (jer od Stonsa se ne može živeti), čitajući po zadatku pomene za moj rođendan dve hiљade šesnaeste – a onda na њ odgovoriti. ... Kredit i pravo na pokušaj da se o Džoniju Štuliću i onome što je uradio napravi realna, verna slika nisam tražio u svojoj profesionalnoj biografiji. To pravo pronašao sam, brzo i lako, u činjenici da pripadam generaciji bez koje on nikada ne bi stekao ime, slavu i novac. Reč je o generaciji koja mu se na prelasku sedamdesetih u osamdesete predala bez ostatka i kasnije veoma teško podnela njegovo napuštanje zajedničke zemlje. Ali u tim uspomenama odavno nema ljutnje, gorčine ili razočaranosti. Otud toga nema ni u mom pisanju o Džoniju... Najveći dosadašњi Ivačkovićev uspeh je naslov: Kako smo propevali, mada on nikada ne zine, niti ijedan svoj glazbeni rad predočiti ume. Takvo mu je i svojataњe generacije, koju zacelo nije oplodio, a kamoli me još i napravio, upravo obratno (kako se samo u oba slučaja u tuđe ugradio), bez mene bi na Stonsima ostao, pa bi sad ove reči đavo odneo. Viseći oko boљih poput visibabe zove profesionalnom biografijom. A što se tiče napuštaњa zajedničke zemљe, on sad ima srpsku putovnicu i državљanstvo za razliku od mene, kome, ostavši bez zemљe i državљanstva, na ličnoj karti piše nacionalnost Jugoslaviše (što se toga tiče, Juga beše većini poligon za pљačku, dok meni za stvaraњe, ako je i trebasmo, nastranu љubav, beše to iz protivrečnih pobuda). Ko je koga, dakle, barem na ovom deliću dokaza izdao, kad sam posledњi Jugosloven, i shodno stranac, otkako svi drugi promeniše strane, a ja bejah primoran na odlazak (između ostalog) i da bih ostao to što jesam. I sad on meni pridikuje o zajedništvu dvadesetogodišњim vapajima (kojima, uguzujući se, napravi karijeru) da neko dovede Stonse u zemљu, pri čemu nikad i ne pomisli na me, a kamoli da mu to još teško padne. Nadaљe, ime i slava su mi neosporni, ali novce nikad nisam stekao, ne samo zato što sam se za lovorov venac nadmetao, nego i zato što sam svoj rad sâm plaćao, inače ga ne bi bilo. I premda okrenuh sa jednim centom nekoliko desetina miliona evra, ništa od toga ne viđeh, jerbo to ode (čistom otimačinom) u ruke onih koji њega tim mrvicama sa moje trpeze plaćaju da me ocrni i ogadi u slučaju da se pitaњe odštete (o kojoj će i buduća pokoleњa imati šta da kažu) jednom postavi. ...Štulić je dakle, plašeći se „mračnih sila“ i brinući za svoju sudbinu, jako preuveličavao stvari. Ispostavilo se da mu je baš odatle pretila jedina prava opasnost – paranoja. Doduše, osim što je u ozbiljnoj meri uticala na njegovu odluku da ode iz Jugoslavije, ona mu je bila izvor inspiracije i podsticala ga na rad. Ali je razumljivo što je pokušao da je se otrese ili da je bar ublaži. U svakom slučaju, napustio je tlo koje ga je nadahnjivalo. „Sin sam ove Jugosla- vije od glave do pete“, objavljivao je u osvit osamdesetih. Verovatno je tada zaista i bio takav. Utoliko je veća šteta što nije našao snage da ostane. Time je razočarao mnoge koji su ga podržavali. Beogradski rok kritičar Dragan Kremer, jedan od najboljih i najpopularnijih u Jugoslaviji, bio je veliki Azrin zaštitnik sve do albuma Kad fazani lete. Posle Džonijevog odlaska pisao je ovako: „Udaljio se u udobnu zavetrinu, gde njegova ubeđenja ništa ne mogu da promene i ne nose ni ozbiljnu odgovornost ili posledice. Na tu rupu iscurio je značaj ključnih Azrinih pesama.“ Stoji da sam preuveličavao stvari, jer lûk ili lastiku natezah da bi se videlo gde će prvo prsnuti, da bi se dotično moglo preduprediti. Ipak „mračne sile“ me dobrano opovrgnu, nije li? Kremer opet brzo shvati da smo ko nebo i zemљa, videć me ovlaš u Zagrebu baš uoči Fazana. U svakom slučaju, na meni je ime napravio, a ne suprotno, otuda њegovu zaštitu nisam potrebovao, međutim, Ivačković sudi po sebi, naravno. Kremer pak brzo promeni ploču i stade nesmiљeno udarati, kao Maksim po diviziji. Devedesete je – kad se dadoh na zadњe pokušaje neumitne događaje odagnati (inače se tih par nastupa na televiziji ni u ludilu ne bi zbili), po mom pojavљivaњu na beogradskom Trećem TV kanalu – pisao u novosadskom Stavu: ...da li je moguće da je on toliko lud–ozbiљan, ili je, pak, svoje sagovornike ložio ko koњe. Elem, odbijajući da se povuče, suštinski nepromeњen (samo pogoršan) od novog talasa naovamo, (a trebao bi biti pametniji, čak mudriji) BJŠ nastavљa da hiperaktivno bulazni, odavno bez pokrića i bez čvrste, dovoљno široke podloge u sopstvenoj profesiji, kao i svi balkanski politikanti. Kad ta demagogična štetočina najzad izda novi LP... da bi to sledećeg leta i jače ponovio, mislim, da se povučem (što mi sad њegov štićenik, praveći se mutav, prebacuje), otkako im remetih planove (koji behu od sredine osamdesetih poznati), objasnivši: da se petopozivci vuku sa komorom, a ne sa udarnim jedinicama (koje su bile predviđene za predstojeću raspodelu karata, ne bi li se time došlo do postojećeg ishoda). Generacija koja je u Džoniju videla svog glasnogovornika osećala se nasamarenom. Tim pre što je otišao upravo onda kada su počinjala ozbiljno da se lome koplja između onih koji su želeli kulturnu, društvenu i političku emancipaciju Jugoslavije i onih koji su se spremali da je odvedu u ambis. Smatran „prorokom“ i „vizionarom“, uvek spreman da predvidi nesreću, Štulić je zaključio kako je jugoslovenski avion uperio nos ka zemlji i kako će se srušiti. Međutim, to ga više nije nagonilo ni na kakvu akciju. Smatrao je da u svojim pesmama već predugo zvoni na uzbunu. Pritisnuo je dugme za izbacivanje sedišta i iskočio. Postupio je kao što će kasnije učiniti i mnogi drugi, ali njemu je zamerano zbog nedoslednosti. Jer, ispod stihova „Ako želiš da mijenjaš ljude ne odmeći se“ stoji njegov potpis. Kako su godine prolazile, sve više – i sve patetičnije – govorilo se da je Džoni bio „izdat“. S druge strane, njegov manjak odgovornosti prilikom napuštanja poprišta u čijem stvaranju je svojski učestvovao odavno se ne pominje. I inače će mu mnogi svaku grešku i glupost oprostiti. On se međutim nikada neće tako poneti ni prema kome. Naprotiv, obrušavaće se i na ljude koji to ničim nisu zaslužili. Ja otiđoh u osvit osamdeset četvrte, a Juga spavaše do osamdeset osme. Odlazak mi niko nije primetio, a kamoli da se nasamarenim osetio, pošto se i dan–danas misli i piše da sam zemљu sa početkom ratnih zbivaњa napustio. Time me lakše uzmognu proglasiti dezerterom i izdajnikom, iako vidimo da sam ostao ono što sam i bio u strogoj suprotnosti sa svim drugim izdajnicima (maltene svi do jednoga) koji uzeše bog te pita čije pasoše, ako već svi i ne dezertiraše. Dakle, od osamdeset sedme, kad sam se posle tri i po godine vratio, pa sve do početka rata, devedeset prve (osamdeset devete sam izbivao), dadoh se iz petnih žila da ga sprečim, na svoj trošak, dakako. I osim sebe ne znam za nikog drugog. To je što se tiče akcije. Zapravo, jedina razlika između Tita i mene bejaše u tome da je Tito sve imao, premda nikad ništa nije zaradio, dok sam ja ko Onazis zarađivao, a ništa nisam imao. Kad stadoše pucati, više se ništa nije moglo učiniti; komunistički pioniri maleni se nagledaše partizanskih filmova, ne posumњavši da su to samo filmovi, kao što ni komunizam tako lako iz њih ne iščili. A devedeset pete dođoh ne bi li bombardovaњe osiromašenim uranijumom u Bosni prestalo (koje je za divno čudo za mog boravka i stalo, pa sam otišao), za koje nisam znao koliko će potrajati, te uložih svoj rad (da ne bih zureći u zid vreme provodio), koji Komuna, protivno usmenom dogovoru, prisvoji; kao što i Siti Rekords sva izdaњa do Srastaњa u dilu sa Krorekom objavi (koji je imao jedino šestomesečno pravo iskorištavaњa); Hi–Fi sa Blaseom (prekliњuć da me vide), pa zatim na tragu tê uspešne prevare i kompilacijama I nikom nije lepše neg je nam, I i II; onda Muzički magazin sa Azra hitovima; a bude tu i Šareni dućan na diskovima i kasetama; Plato sa četrnaestokњižjem (bez ugovora, sve do današњih dana); da ne pomiњemo SOKOJ, kojeg napustih osamdeset prve, da bi me devedeset četvrte službeno odjavili ZAMPU (dotle ubiruć sve prihode na moje ime). O tome se ne piše, budući Ivačković i Horvat služe u tê svrhe, bacajući kerovima na slepi kolosek koske i gurajući mi pod nos maњak odgovornosti, jer њihovim gazdama ne duvam nabrekle nežnike (obrušavajući se na љude koji to ničim nisu zaslužili, ma srce mi puca, sve blagovesnici). Da li sam jasan? Radi se o mojoj opљačkanoj i otetoj imovini, koja se bezočno krmči i iskorištava, pa bezmalo četrdeset godina, bez ikakvih ugovora, a radi se o ogromnim iznosima. To je razlog Ivačkovićevog trokњižja, koji to ukradeno ovim kњigama ladno pere i ozvaničava, skrećući pažњu na ono sporedno, na primer, da sam nezahvalan, jer me drugi napraviše (zacelo ne u Srbiji gde nikad nisam živeo), kad je upravo suprotno – ja sam sve њih napravio – o čemu on pojma nema, jer nije živeo gde i ja. Međutim, on ne velecepidlači zato što ne zna, već zbog gorenavedenih razloga – drž te lopova! A kad se taj povik začuje, svako hvata prvog do sebe, znajući da neće pogrešiti, budući su svi šahtovi pokradeni koje veliki lopovi milosrdno ostave sitnoj boraniji, nije li? I to je takođe jedan od razloga trokњižja, jer i mi koњa za trku imamo – lopčugo lopuška! Ali svejedno, ništa vam zbog toga neće biti ni lakše ni boљe, i mnogi će još propištati bivstvo svoje. Zaboravih pomenuti da se i gromada poput Dejana Cukića u Mokre ulice još bezočnije ugradila, ako je uopšte moguće bezočniji od svih ovih navedenih primera biti. Pa kakvi ste vi to љudi i zašto se čudite da vam je tako kako je, to jest bit će još gore, sve dok ne uvidite da se proždirete u lopovštini svojoj, dabome. Međutim, puj pike, ne važi, vam ide od ruke, tu ste bez bruke, što je najverovatnije posledica Lazarove kletve. No vraćam se nastavku priče svoje. I tako on svoj uradak nazove Između krajnosti, sa podnaslovom Vodič kroz albume Azre i Џonija Štulića – obračun sa mnom pun izvrtaњa i mračnog podmetaњa, sudeći po intervjuima kojim ga najavљuje, ako sam, uostalom, od osamdeset šeste doprineo povećanom prostačeњu društva. Lepo. Ali ni to ga ne napravi Pauzanijom, dapače, boљe bi prošao da je farmu sviњa u Pančevu otvorio, kad je ionako od takvog loja sazdan, ako ne i zadrigao. No vrnut mi se na ono bitno. Titova Juga mi beše poљana, odnosno igralište, na kojem sam, kao amater, igrao najboљe što sam mogao, ne za raju ili ikog drugog, već zato što sam to voleo, niti me iko plaćao, dapače, sam sâm troškove snosio i nikad sa nikim ugovor nisam imao (izuzev pripravničkog šestomesečnog prava Jugotona na iskorištavaњe mojih dela), koji, kao i svi sporazumi, traju neko vreme, ali zasigurno ne doživotno, sem ako to nije tako utanačeno. Stoga, prvo, ne spadam u kanone, pošto je moja igra moja osobna svojina (koju niko nije kupio niti sam je ikom prodao) o kojoj se može razgovarati, kao verovali ili ne (mit je neverovatna priča), ali nije prćija (ne preudah se). Otud je Vodič promašena tema – i ne samo zato što on jasno deli moje tekstove od Azrine muzike, premda sam skladateљ (on, naravno, ne deli Kanta od kante, pa u kompozitoru vidi kompu, odnosno društvo), tekstopisac, aranžer, pevač, svirač, producent, finansijer, ktome tata, mama i sveti duh (kad me već Gospod neće za svog blagajnika). Bez њih dvojice on nikada ne bi nastao, niti bi ikada tako velik i važan bio, reče misleći na Lajnera i Hrњaka. Recimo da Hendriks nikad ne bi nastao, niti tako velik i važan bio, da nije Ekspiriens ritam sekcije (Reding/Mičel) bilo, niti bi Stonsi bez Brajana Џonsa uspeli, bez obzira što potoњi nikad pesmu ne napravi, sve da im je ime i dao (Џegeru i Ričardsu uspe pet pesama, kao i Bregi). A tek Bitlsi, bez menaџera, producenta i Џona Kenedija, te busa punog ženskiњa iz Bronksa, da ne pomiњemo tetku Mimi, i Pita Besta koji imade mamu sa prostorom za svirku, a tome bi mogli nadodati i Arsenove klempave uši, jer ko bi ga bez њih ikad primetio? Nek mi oproste seni junaka ako sam u samoobrani što reći propustio. Drugo, Juge više nema, upravo zato što je naše tumačeno kao moje, dok je tvoje i moje i tvoje, niti iko na њu pravo polaže (niti ja spadam u razdeobe), jerbo inače ne bih bio, kao Jugosloven (državљanstvom, a ne politički), stranac. Treće, ja nikad ne autorizovah nijedan novinski natpis u kojem bi me obično Kominterna unakazila do neprepoznavaњa, zato navodit glupa pitaњa i još glupљe odgovore šoubiza izvan vremenskih okvira kao obavezujuće je MSP (maloumno, sramotno, ponižavajuće), koliko god se to uklapalo i u ondašњu, a pogotovo sadašњu medijsku tabloidnu stvarnost, gde sve pršti od šokantnosti da bi se zatupila oštrica stvarnosti. Velim Kominterna, pošto ona beše najgorči neprijateљ prve Jugoslavije (Tito joj se nije dao, kao ni ja, no svejedno). Pa i tako bude uspešnih i poučnih delova istine pomešanih sa smejurijom, ali takvim načinom da se nije znalo šta je šta, zavisno od toga gde bi se stavila zapeta, što je neodeљiv deo proroštva i vizionarstva, jer batina ima dva kraja, pa se moraš potruditi, želiš li debљi izbeći, jer ako se na tacni sve gotovo posluži (što Zevs ne voli), ishodi budu potpuno suprotni. Četvrto, udobna zavetrina nije stvaralački znamen (stvaralačko breme je osnov mira, otkako pozemљari ne mogu ne koristiti oči i uši, se razbira, a na što da ih bace ako toga nema), nego kritičarski (rešetareњe ih ništa ne košta, dapače, žive od tuđeg pregalaštva kao bubreg od loja), a tako se i značaj kљučnih pesama ne meri ubeđeњima, već popevkama i tekstovima, inače put do pakla ne bi bio popločen najboљim namerama. Stoga im je značaj toliko iscureo (mojim pesmama) da nesumњivo potrebuju, posle trideset i o–ho–ho godina nakon tog Kremerovog (i ne samo њegovog) iznesenog mišљeњa, stručno praseće trokњižje ravno zapleni imovine i oduzimaњu sredstava – na tragu svojih gazda – ili Imperija uzvraća udarac (premda nesmiљeno ratujemo već trideset šest godina, i moguće sam zbog toga tako velik i postao, jer očito niko drugi sa bandom niti ratuje niti se prepire, kako onda, tako ni sada, ma puše nežnik svima odreda, i њima i helotima), jer ako je kičma Sjediњenih Država vojno–industrijski kompleks, tad je kičma srpskohrvatskih banana banditsko–lopovski (kompleks nije samo zbir ili skup, već i splet duševnih poremećaja koji nisu od juče, pa bili oni posledica međudejstva proizvodnih odnosa i proizvodnih snaga, ili nasleđe iz gorњe zemљe iza Himalaja, što je pošten i stvaran prikaz, vala). Dakle, ništa od ovog gorenavedenog nema ni kod њega ni kod drugih (a bilo ih je i bit će) ča pišu o onom o čemu pojma nemaju, budući se nikad iz ameba u višestanične sklopove ili nakupnine protegnuli nisu. Ali to neumorno nadomeštaju balavim izlučevinama iz prsta isisanim, secirajuć mene, a misleć na sebe, izmišљajuć i stvarajuć mit da nađu posla sebi, a sve tobože rušeći naslage mitova o meni: kao dečak, kad na morskoj obali peščane kule u svojoj detiњariji gradi, a potom ih opet ruši, nogama i rukama, zabave radi, da time sebe nagradi, Homer će, eto tako mi draga, znaj, izgledaš ti, dok sa smiješkom promatraš svijet, Drago Mlinarec će. Zapravo, osta neprimećeno što se Škarici iz usta omaklo – da mu je uz mene hobi posao postao – utoliko da pokupi za životno delo premnoge nagrade i to kao najvažniji roker (zbiљa, pušio je, ali otkad se to nagrađuje?), i ne samo on, već i Ivačković za nepevaњe, mislim, za Kako smo propevali (kao doušnici, moguće, jer samo se podoban kadar nagrađuje), dapače, pobednici dele imovinu poraženih, što znači da sam ne samo u samom startu izgubio (a to sam davno negde i rekao, međutim, kao i mnogo toga što se dušmanima ne uklapa u kombinaciju ili sastavnicu, to ne navode pišući mi životopisne čituљe), nego da su i Škarice i Ivačkovići, i svi u prethodnim pasusima navedeni šrafovi, takvi kakvi su, Jugi i došli glâve (postavљajući lokatore za tačnije bombardovaњe, od čega posedeše), pa mi sada od kože sapun prave i na prodaji dodatno zarađuje; kapoi u konc–logoru (toga Jugi ne nedostaje, ako samo zato što se po novom regija zove, odnosno privikne se svaka raga na svog gospodara, a onda krene krkavela...). No ima još nešto. Moje greške i gluposti nemaju nikakve veze sa bilo čime ili kime, osim sa mnom, stoga, nikog se ne tiču, pošto su moje, i ja ih plaćam, ali Ivačković se i tu ugrađuje da bi došlo do razmene, budući u zemљi lopova svak svakog drži na uzici, pa se tako ne samo meni na mojem jednakim gradi, kao antena ili ticalo lopovskog kompleksa, kojeg svojim roktaњem zastupa, nego me želi i sa њime izjednačiti. A potom se već, dakako, lakše kroči. Otuda i pisaњe o meni, iako mi je karijera iz bivše Juge, koje više nema niti će je biti, a ktome sam, kao apatrid, i stranac, pošto tako presude sve tri sudske instance u Srbiji, kao i Krorek još devedeset osme. Čemu, dakle, sve to podgrijavaњe hladne supe, kanda se ništa desilo nije? Službeno je ko ti jebe mater, a neslužbeno deri dokle možeš, sine. I da li se kod vas tako postupa sa strancima ili samo sa domaćima? Jasno, što se nešto više meњa, više ostaje isto, na primer (a ništa se promenilo nije – kad se već poremetilo što je prethodno bilo, pa se drugim sredstvima nastavљa započeto, jer svetski prevrat, to jest revolucija mora da traje – sem posložavaњa ili ponovnog vraćaњa na staro, što se prevodi resetovaњe), u moje vreme stare Juge, isti prostori za svirku, iste cene ulaznica, ista poseta, ali kao domaći imam pravo samo na dnevnicu, dok strance plaćaju po tržišnoj ceni i u čvrstoj valuti – i to se komunizmom zvalo, muda pod bubrege, nije li? „Konobar! Otkad su dva i dva pet?” „Ma dva i dva su četiri, gospodine, ali od nečeg mora da se živi.” Što je čemu podobno i biva, Њegoš će. I tako me sviњski papak hvata u nedoslednosti, jer osamdesete rekoh da je psovaњe vulgarno, a sad psujem do iznemoglosti.

_____________________________________________________________

Reakcija Džonija Štulića 20.11.2019. na intervju fotografa Jasmina Krpana u Jutarnjem listu:

BOGOVE KRIVIMO KAD SE U NADAMA IZNEVERIMO, ALI U SUPROTNOM SVE ZASLUGE SEBI PRIPISUJEMO

PRVI ALBUM FAZANI PLAKAT

A tako i Jasmin Krpan prisvaja fotku iz Saluna koju Kruno Martinčević (Martin Krun) uslika. Sa tim Krpanom bude potpuno isto kao i sa Kamenkom; obletao je oko mene da usnimi slikopise za omot prvog albuma, no on je samo okidao po mojem nameštaњu (laže da mi je ideje za dizajn odbio, kad sam ja њega zaposlio, a ne obratno). Ja probrah fotografije i dadoh naputke za dizajn toga albuma, što je sasvim razumљivo, jer radilo se o meni i to beše moja prilika, zato se Krpan i nudio (naslovna je u boji sa nastupa u Lapidariju, kao i poleđina iz vremena miksaњa albuma – oko Studentskog Centra, dok su unutrašњe crno–bele sličice, sem dve, iz tog poziraњa oko Studentskog Centra, odnosno iz Jadran filma sa miksaњa albuma, što, mislim, bude urađeno istog dana; jedna od tê dve sličice je Hrњak na Rickenbacker basu sa jednog od čestih blic pojavљivaњa na plesnim večerima u Studentskom Centru, kad bih preko razglasa tražio ritam sekciju; a druga, moja silueta, koju okine Kruno u Salunu pred proleće osamdesete i koju priložih, budući sam po њoj radio i plakate ča su najbliži izvorniku, jer negativ je bio kod mene), a Krpanu to ostavih sprovesti u delo, kad već za tim izrazi tako silno hteњe, niti on bude zadњi u tome, jer paparaci me saletahu kao mušice balegu, uostalom, na albumu iz nekog razloga piše photo, a ne photos, otkako postoji razlika između jednine i množine. Međutim, on neznano meni ubaci malu sličicu sebe sa nejakim sinom u naručju, našto popizdeh, jer to shvatih kao nepotizam, ali beše prekasno, gotov čin (kao i Avari pod dalmatinskim stijegom u Saloni). Posle toga ga više nisam video. Jasno se vidi u tom članku Jutarњeg lista da tâ grafika nije sa negativa (a i kako bi kad ga nikad nije imao),već je preslika sa Fazana, boљe rečeno negativ fazanskog negativa, i њu koristi za potvrdu svog najvećeg uspeha. Stvar je u tome da su Jugotonova birokracija i to vreme učinili svoje, pa je, na primer, Ivan Ivezić pripremu za štampaњe plakata potpisao kao svoj dizajn (isto kao i na Ravno do dna, gde je sve bilo po mojim uputama), a istim je načinom i Krpan automatski uleteo kao fotograf na toj slici, otkako je tako naveden na ploči. Jugoton je tê poslove vodio, a ne ja, niti sam to primetio onda, budući sam bio zaokupљen daleko važnijim stvarima, a još više jer sam znao šta je šta, pa sam tim maњe obraćao pažњu na svakodnevna govna. Na primer, tek pre koju godinu videh da mi je u izvođačkim papirima naveden Mato Došen kao saradnik na Slobodi – kako je to upalo u papire, ne znam, jedino, moguće, da je sekretarica prilikom tipkaњa nešto pobrkala, pošto Došena nisam video sve od gimnazijskih dana, desetleće pre toga. No sigurno znam da to nije Krpanova fotografija, jer se Krpan nikad od negativa odelio ne bi, niti bi ga meni dao, toliko bliski nismo bili, a ja sam po tom negativu radio plakate, što beše Jugotonov deo posla, њihovo tiskaњe, znači priprema i sve ostalo, otud zavrzlama, pošto nisam lično nadgledao šta ko piše, dok ti plakati behu potrošna roba i reklama, rečju, Kruna je trebalo navesti pod tom slikom na albumu, ali Krpan namerno preko toga pređe, kao što i sebe sa sinom podmetne, stavivši me pred svršen čin, koliko i da je prva ploča rađena po mojim nacrtima (jer kakav bih ja to egomanijak bio kad to ne bi tako bilo), i da je on mene molio da sudeluje, a ne ja њega, budući ga uopšte nisam trebao. Uspeh mi pesme omogućiše i ništa drugo, a fotografa je bilo ko kusih pasa.

No odaju ga avarske crte lica, ča su neznatno od Vesovićevih dahijsko–hunskih podnošљivije.

Taj negativ imadoh do devedesete, onda mi se – misleći izdati kњigu pred rat – sa drugim fotkama iz karijere i pesmama pogubi na brdovitom Balkanu, od kojeg imah samo nemerљivu štetu.

A do tê zabune ovako dođe. Krpan je nosio pripremu rešeњa u Jugoton, bez mene, po svome, ja to nisam nadgledao. Omoti za ploču, vaњski i unutrašњi se van Hrvatske, ili u Srbiji ili Sloveniji štampahu; na њih se u pravilu najduže čekalo, otprilike četrdesetak dana, otkako se ploče po dolasku omota štancahu u Jugotonu. Taj album je izašao na međi juna i jula. U međuvremenu, Jugoton pristupi svojoj obavezi tiskaњa plakata i taj posao iđaše preko firme. Ja idejno dizajnirah svoj plakat, kao i album, ali grafička priprema je išla preko Jugotona, tako se Ivezić, koji je radio za firmu, potpisao kao dizajner, što ja nisam znao, niti sam, iskreno, do ovih dana to primetio, a u istom tonu su naveli i Krpana kao autora fotografije, jer su sledili podatke sa omota na kojem se Martin Krun nalazio samo kao autor loga, budući ispod tê navedene fotografije nije pisalo da je њegova, kao što je trebalo. Siguran sam da sam o tome vodio računa, ali kako je do toga došlo, ne sećam se, no otkako ubaci sebe sa sinom, koliko uđe toliko i izađe, pogotovo jer mu samoљubљe nalagaše, koliko i urođena podmuklost, uklaњaњe bilo koga ili čega, osim samog њega, ili barem, ako već drugo mora biti, prisvajaњe tuđeg perja, što mu je samo po sebi razumљivo. Dakle, nisam znao podatke koji iđahu uz štampaњe plakata sve do nedavno, doslovce, otkako su plakati stigli po izlaska ploče u julu ili avgustu, niti primetih da na њima išta piše (jer to nisam ni očekivao), sem Azre i Jugotona. Što se ploče tiče, zadovoљih se time da je pisalo photo, a ne photos, jer to beše naznaka da su i drugi sudelovali sa fotografijama; daleko veći šok mi je predstavљao zvuk tog albuma (od čega se do danas nisam oporavio); omoti i slike mi bejahu nešto sporedno. Nadaљe, ti su plakati bili toliko dobri da sam ih jedva koristio, rađe bi ih poklaњao, da bi sad posle četrdeset godina Krpan iz rupe izronio. Nije nego.

Ukratko, ili imaš odobreњe da fotografiraš, ili nemaš; ako imaš, negativ je tvoj, ali slika na kojoj sam ja (ako nije pismeno drugačije utanačeno) je moja; ako nemaš, sve je moje (jer slikaњe za dokumente ne nosi tantijeme). Inače, svak vas može usnimiti, bez pitaњa i privole, kad god mu se prohte, za vreme i velike i male nužde, kao i pri svemu ostalome, što je obrazac silovaњa iz koristoљubљa, dabome.

No ima još nešto, veliki posao sa mojim likom na majicama, što nije ništa maњi kriminal od Krorekovih i inih diskografskih izdaњa, i to je razlog da se Krpan polakomio za delom od toga, premda se radi o iskorištavaњu popularnosti dela moga, kao da će mi biti imalo boљe promeni li se vlasnička struktura guљeњa. Rekoh, na svoj lik imam pravo samo ja, budući mi niko nije platio da sa њime raspolaže, inače će otimaњe organa od svakog slučajnog prolaznika biti legalno i moguće. To se fotografa tiče, premda to uopšte nije prava reč za paparace, koji sa fotoaparatom otvoreno špijuniraju za gazde, tobože glumeć umetničke pretenzije.

No tâ druga fotka isto objavљena u tom članku, sa koncerta u Studentskom Centru (koju, usput, okine bez odobreњa), ipak jasno pokazuje da sam imao môre publike pre ikakvog Jugotona, štaviše, samo mušku publiku, otkako su žene počele dolaziti na koncerte tek po uspehu Novog vala – nije iz osamdesete, kako na њoj sâm napisa, već tačno godinu dana ranije – iz sedamdeset devete. Nadodao bih da mi to vreme oko prvog albuma beše traumatično, mart/april; Tito je umirao, te me usred posla pozovu u rezervu, gde proboravih ne više od dva tjedna, nečasno se otpustivši, jerbo imadoh proviđeњe šta će se naskoro zbiti, što se prosto nametalo iz bolesne nesposobnosti i neodgovornosti pripadnog љudstva – isto kao i sada. Zato potom tako manijakalno i radih. Usled tog post traumatskog stresa mi neke stvari promaknu, Jugotonova administracija, meni tada nova, i sâm Krpan sa svršenim činom, a nesposobnosti i neodgovornosti bude i u civilstvu – uz lagaњe i podmuklost – na svakom koraku. I ko bi se sa svim tim nosio junak bi se zvao. Zato je Tito sa punim pravom zaradio ordene trostrukog narodnog heroja, premda su ga trojica igrala, jer nema toga smrtnika koji bi takve podneo. Meni je uspelo trideset godina i to bez dvojnika, što mi je čisto dovoљno. Tu sam se, mislim, čovek pokazao. Stoga, red je da mi siđu sa nežnika i da leče svoje divљaštvo na sebi. Ali neće oni poslušati, i koga će onda za to kriviti? Jer kad se u nadama izneverimo, Tukidid će, bogove krivimo, ali u suprotnom sve zasluge sebi pripisujemo. Neka mi seni junaka oproste ovo zastraњivaњe, budući se zakљučak sâm nameće, primoran, kao što sam, skrenuti sa teme. Gde smo ono stali, da, Krpan, velim, nije slučajno iz rupe isplazio, jer to se uklapa u celu odskorašњu hajku na mene i u Srbiji i u Hrvatskoj, kao da je devedeset prva, jer ponovo leče svoje komplekse na meni, oštija.

_____________________________________________________________

Polemika o pesmi Flash sa albuma Krivo srastanje, reakcija na komentar ove pesme koju je objavila osoba koju Štulić u ovoj reakciji zove "Sraćković"

(Pesmu možete čuti na 34:54)

NEKE PODERANE ULICE, BLESAK MOKRIH TRAGOVA, PRVA TROLA PREKO VRAČARA, SJAJ U TVOJIM OČIMA

Mnoge љude susrećem po nastupima svojim, i čujem joj ime tu i tamo, dok iz grada u grad plovim, kaza Cimerman u Vidiš li je, pozdravi je, mogla bi biti u Tangiru, pa tako i ja tu i tamo nalećem na izvode Sraćkovićeve pomije – ovaj mi je za oko zapao, pa ću ga kušati na pravu meru svesti, osobito stoga što mu isto takvi odaju priznaњe za mnoge navedene čiњenice o meni (lično sam u grdnom čudu što bi to moglo biti), jer i sad, kao i pre tridesetak i kusur godina, najveći izazov piskaralima svih vrsta beše kako mi sabiti rogove, što me čak u ono doba ponukalo odgovoriti da se na me maљevima jurišalo. A to me prati od početka karijere bezmalo, što je sa duševnim staњima neraskidivo povezano, više њihovim nego mojim, naravno.

“Flash” je Džonijeva najosobnija, stoga možda i ključna pesma. Jedna strofa je bolnija od svih drugih, istovremeno najiskrenija koju je uopšte napisao: “Ako ikad dospijem tamo gdje prestaje strah, bit ću spreman da zaboravim. Neke poderane ulice, bljesak mokrih tračnica, prvi tramvaj preko Trešnjevke, sjaj u tvojim očima”. Taj sjaj zračio je iz očiju Snježane Banović. Rastanak od nje i Zagreba, načet u ‘Nebu iznad Trnskog’, ovde je dovršen i konačan. Štulića nisu oteli agenti koje je poslala Centrala. Ali on se toga panično bojao, pa je rešio da sam ode… Napuštanjem svoje zemlje, grada i žene, Štulić je želeo da se otme strahu i paranoji koja je kod njega u tom gradu i zemlji proklijala, postavši neraskidivo povezana sa njima”.

Bre! Ja sam imao više svojih “Lejla”, znate tu pesmu Erika Kleptona, međutim, Fleš, kao takova, nema veze sa ijednom od њih, mislim, žena, već najviše sa onim što se desilo osam godina potom, od devedeset prve do pete, a još i više sa ovim što je danas, ne samo u regiji nego i na celom svetu, se razbira, to jest zošto si me majko rodila, dok Nebo iznad Trnskog beše u društvu druge deklice, pre Banovićke, ili moguće i nije, ali ja sam radio po svome i onda i sada (što je moja trajna orijentacija), a rastanak od Zagreba, ako tako mogu reći, beše mi spas u zadњi čas, ne zbog Centrale, za ime božje (jerbo ni Oliver Dragojević nije živeo sa galebovima), već isto što i vožњa avionom po Americi, kad sam boga molio da se ne sruši, jer će me inače sa glumcima sahraniti, ako shvaćate šta hoću time reći. Strah je bio pesnička figura (kome i sâm Likurg podiže hram ili barem zavešta dar), odnosno љubav, strah ili bes ča su nepromeњive vrednosti љudskog bitisaњa. Tâ mi je pesma uspela upravo zbog toga, a ne mene samog ili takvog kakav sam, budući posedujem inačicu gde radњu smeštam u Beograd, pevajući: ...blesak mokrih tragova, prva trola preko Vračara raste u mojim očima... gde trola nije samo trolejbus, već i pandur (u tom slučaju prvi trola), kapiraš, debilčino frojdovska! I prestani koristiti ono što si pronašao u Smijurijadi i to sebi pripisivati, kao, na primer, da sam Ravno do dna radio po Krležinim Deset krvavih godina (uz dodatak Buњuela), ili na velika zvona udarati, kao novi podatak, ono što se nalazi u dokumentarcu o meni od pre punih četrnaest godina, i to navoditi kao dokaz moje lažnosti, jer ko bi pretio prvom rock disidentu koji je hodao sa kćerkom visokog funkcionera, kad se takvo što na prelazu sedamdeset osme na devetu nije ni teoretski postavљalo, budući tada još ne beh primadona. Moje paranoje behu iskљučivo poslovne prirode – kad vam otmu imovinu i pride naplate veći porez od zarade. Stoga ti i daљe glumi skojevca, možda dobiješ, poput Mladenovića, nagradu Sedam sekretara SKOJA, ili barem koju uličicu, kad te već takvog podљudskog tresnula roda.

_____________________________________________________________

NE BIH PONAVЉAO ONO ŠTO VEĆ RAZGOVETNO KAZAH

Otuda i moje poistovećivaњe sa Danilom Kišom (kad već nemam ništa sa Cimermanom). Idi bre. Vidi se otkud vetar duva. Što se tiče Danila, pročitao sam Grobnicu i pamtim da me dojmila, utoliko ga i upotrebih, rekavši u pesmi grobnica za Borisa – i to je sve, doista. Znam za polemiku koja se razvila krajem sedamdesetih i nisam bio za Jeremića, kao što nisam ni za Sraćkovića, jer za skladateљe su donekle stručni skladateљi, a za pisce pisci, donekle, naravno, ako su na istoj ravni, pošto imade svakakvih skladateљa i pisaca, koliko i umetnost po sebi dopušta izjednačavaњe Mikelanđela i Marine Abramović. Zlato je zlato, bez obzira na čiste i prљave ruke, i niko ga zacelo ne odbacuje zato što je krvnom neprijateљu pripadalo, dapače, time je umnogome slađe. Ali zadržaću se samo na sebi. Sraćković je (unajmљen od banditsko–lopovskog kompleksa kojem služi) za razliku od Jeremića podmukao (koji nije bio podmukao, pošto se iskreno svojih nazora držao, bili oni pravi ili krivi), budući sa lažnom setom navodi ono što se ne može poreći – da bi time stekao verodostojnost udariti po žeљi, pobijajući mi zauzvrat (meni se na mojem jednakim gradeći) svaku verodostojnost kad prosvedujem protiv otimaњa i zloupotrebe moga (jer nisam pošten), što je u skladu sa Škaričinim stavom, rečju, ne slušajte ga što priča, jer možda je genije, ali nije sasvim svoj (a to obično ide uz genija), stoga je Sraćković, rekavši da bi me trebalo rehabilitirati kao gitaristu (a ne kao vlasnika sveg otetog), mislio na neku ustanovu zatvorenog tipa. I kakve veze ima pamet sa otimaњem, pљačkom i banditizmom, niko da ga upita – prenoseć od gazda što im se servira. Pa tako i da u pesmi Odlazak u noć to nije bio vlak, nego pandurski auto ča nas je pratio. Što se babi htilo, to joj se i snilo. Moje vreme je bilo potpuno drugačije od sadašњeg, barem što se tiče trostrukih prstenova osiguraњa, koje je Tito imao, i jedino on, budući članovi porodice nisu u to spadali, dok je sad takvo što banditima uobičajeno (štiteć sve svoje), strahujući ne samo od banditske konkurencije, već i od naroda, dabome. Istina, ne ustavismo auto na pruzi (to je pesnička dosetka), ali zasigurno ne trebasmo voajere, niti bi u noć odlazili uz pratњu, jer čemu trud, boљe se onda jebati usred dana u NAMI*, tako se, uostalom, i stiže na naslovne strane, mada tabloidi tada nisu bili toliko popularni, sve da su auti i postojali. Ja sam jedan jedini put video pandura pred nekim stanom devedesete, stigavši na neku večerinku, dotle da nekog čuvaju nikad, ni u civilu ni u uniformi, doduše, ja se nisam družio sa visokim društvom, pa sam, moguće, što i propustio, ali svoj odlazak u noć sigurno nisam, ma koliko sad to drugi boљe od mene znali, gradeći svoje karijere (i lečeći komplekse) na meni. I onda Splačković veli da stoji iza celokupnog devedeset devet posto napisanog, i da je na tome tri godine znoj prolevao, kad je naruџbu za pamflet dobio tek posle objave mog razgovora za Balkan info (koji odbijem, ali me usnime i bez moga znaњa na Jutjubu objave) u novembru, da bi odmah prvih dana januara ove godine već osvanuo na televiziji sa reklamom za њ, otkako mu je za to trebalo uvrh glave šest meseci, znaj. Takvo što napraviti je čas posla, treba samo hteti zavrtati Џoniju uši uz reči: mater ti jebem, sad ćeš ti videti.

*Narodni Magazin, robna kuća na Trgu republike.