GLUMCI, PA REDITELJI: Jedna sve realnija priča

U bioskope je koliko juče, u četvrtak, 14. novembra, stigla Realna priča, rediteljski prvenac Gordana Kičića na polju celovečernjeg igranog filma, što može da bude sasvim ubedljiv okidač za ovo podsećanje na skorije uspešne primere slične prakse, kojom se srpski film, između ostalog, koliko-toliko približava mitskom holivudskom uzoru.

U žiži su samo recentniji primeri i filmovi koji su dobacili do redovne bioskopske distribucije, naravno, uz dužan nakon velikom Branku Pleši koji je u svom opusu imao i niz iznimno zanimljivih i vrednih rediteljskih radova ali mahom u domenu televizije.

Dragan Bjelogrlić

Negde opšti utisak jeda je po tom pitanju najviše toga i sa najzanimljivijim rezultatima postigao Dragan Bjelogrlić; mnoge je (dakako, prijatno) iznenadio svojim lako uočljivim razumevanjem uzusa repertoarskog filma neskrivenih pretenzija podtipa crowd-pleaser-a (filma koji nastoji da dopre do što šire publike) u slučaju sada već čuvenom diptiha Montevideo..., u kome je vešto sjednio društvenu hroniku, sportsku dramu, mentalitetsku povest i retro-šik.

U doglednoj budućnosti trebalo bi da uslede filmovi Čuvari formule i Toma, a u međuvremenu Bejelogrlić se istakao i na planu serijskih sadržaja, gde najviše pohvala zavređuju prevratničke i ambiociozne Senke nad Balkanom, čija je druga sezona po više osnova aktuelna ovih dana.

Ljubiša Samardžić

Najbogatiji rediteljski opus među ovdašnjim glumačkim veličinama svakako ima znameniti Ljubiša Samardžić, veoma aktivan na tom polju u prvih deset i kusur godina ovog milenijuma. Bilo je tu dosta toga možda i oprečnog, ali na pomen Samardžićevih rediteljskih postignuća većini na um svakako prvo pada Nebeska udica, sentimentalnošću obilato garnirana drama o danima NATO bombardovanja Srbije, koja je te godine imala svetsku premijeru u takmičarskom programu neupitno prestižnog Berlinskog filmskog festivala.

Mirjana Karanović

U bliskoj budućnosti možemo da računamo i na film Majka Mara, a u pitanju je druga filmska dugometražna režija Mirjane Karanović. Mirjana Karanović se preporučila režijom prvenca joj, filma Dobra žena, koji je doneo dovoljno zaokruženu ličnu dramu o ženi koja posve nenadano neumitno stupa u sudar sa surovom stvarnošću – vlastitom bolešću i spoznajom o ratnom zločinu u kome je učesdtvovao i jnjen voljeni suprug. Dobra žena je evidentno glumački film, u dobrom meri je saglasan sa tropama i stilemama filmova koje su s one strane Atlantika režirale tamošnje preduzetnije glumačke veličine, te ni ne čuudi da je svetsku premijeru imao upravo na najpodesenijem mu festivalu – Festivalu nezavisnog filma Sandens, definitivno jednoj od najprestižnijih dugovečnih filmskih fešti upravo tog soja.

Nikola Kojo

Iako se praktično do prve klape baratalo podatkom da će taj film režirati Goran Gajić (Kako je propao rokenrol, Vratiće se rode, Dug moru) ostvarenje nazvano Stado, komediju naravi, pobune i zabune iz glumačkih života, ipak je (kao sdvoj debi po toj ossnovi) režirao Nikola Kojo, koji u narečenom filmu igra i glavnu ulogu. Film je bio krupan bioskopski hit, a sa druge strane ostavio je utisak ne preterano upečatljive i nadahnute varijacije na ono što pamtimo iz filmova Srđana Dragojevića.

BONUS VIDEO:

NAMEĆU NAM DA SE OSEĆAMO BEZVREDNO I NEPRIVLAČNO: RECEPT ZA SREĆU Mire Bobić Mojsilović, a RECITUJE i svoje PESME