Vazareli - umetnik večitog sutra

„Umetnost sutrašnjice biće zajedničko blago svih, ili uopšte neće biti umetnost.“ (Viktor Vazareli 1953.)

Kao i sve drugo čime se bavio, i ova misao Viktora Vazarelija bila je ispred svog vremena i ispred mogućnosti i datosti: kao i svaki umetnik u kapitalističkom poretku, morao je da prodaje svoje radove privatnim kolekcionarima da bi imao od čega da živi - što je značilo da svoju umetnost ograničava na to da bude privatno blago u kom može da uživa vrlo ograničen broj konzumenata. Drugačiji izbor, da se te 1953 vratio u rodnu Mađarsku, primorao bi ga da svoju umetnost stavi u službu diktature proletarijata i da posmatra kako sovjetski tenkovi guše krik za slobodom njegovog naroda. Umetnost je u zemljama „realnog“ socijalizma bila dostupnija narodu nego u kapitalističkim zemljama, ali dok je u prvom slučaju ideologizovani centar moći filtrirao sadržaj i karakter umetničkih dela u nastanku, kod onih drugih, iza kulisa demokratije, umetničko delo i njegovu publiku uslovljavala je i još uvek uslovljava ekonomska (ne)moć.

Paradoksalno, najdostupnije i celom ljudskom rodu najpoznatije delo Viktora Vazarelija nastalo je za potrebe jedne velike kapitalističke korporacije. Godine 1967, na poziv automobilske kompanije Reno (Renault), Vazareli zajedno sa svojim sinom i umetničkim epigonom Ivaralom (Yvaral) oblikuje novi i još uvek aktuelni logo kompanije Reno.

Ništa neobično za avagardne umetnike 20. veka, reći će neko i ukazati na logo lilihipa Chupa Chups koji je kreirao Salvador Dali, ili na radove Endija Vorhola - dizajn ambalaže supe Campbell. Da je danas živ i da tek započinje umetničku karijeru, pitanje je da li bi Vazareli radije bio ultimativni šaman neoliberalnog sveta - industrijski dizajner, programer virtualne stvarnosti ili bi stvarao street art, kao formu najbližu slobodarskom duhu iskaza sa početka ovog eseja. Ili bi njegov genije pronašao neki samo njemu svojstven kanal gde bi se izrazio.

Viktor Vazareli (Victor Vasarely), ili kako se na njegovom maternjem, mađarskom, pravilnije izgovara njegovo ime – Vašarej, rodio se u mađarskom gradu Pečuju 1906. U Pečuju i Budimpešti nalaze se dva Vazareli muzeja, gde je moguće videti neka od njegovih najznačajnijih dela. Sedamdesetih godina 20. veka, u svojoj sedmoj i osmoj deceniji života, Vazareli je bio na vrhuncu svojih kreativnih dometa i prava globalna umetnička zvezda. A takav status sa sobom donosi i ogroman rizik od preuprošćavanja u tumačenju. Popularnost je omogućila to da reprodukcije njegovih dela sa lakoćom možemo pronaći na internetu. Ipak, jedino fizički susret sa originalnim radovima, u njihovoj stvarnoj veličini, tehnici i snazi može da pruži potpuni doživljaj stvaralačke sile i mašte koje je Vazareli utisnuo u svoje tvorevine. Svaki udžbenik umetnosti 20. veka spominje Viktora Vazarelija kao tvorca op-arta i pokazuje jednu do dve reprodukcije njegovih najpoznatijih radova. Ali šta je uopšte op-art, zašto postoji i – da li uopšte postoji izvan pojmovnog inventara istoričara likovne umetnosti, kojima je neophodno da imaju poštapalice za razvrstavanje umetnika? Drugim rečima, da li je Vazareli smislio „žvaku“, umetnički šablon koji služi za zavaravanje ljudskih očiju geometrijskim začkoljicama, koji se može do beskraja eksploatisati i uvek izgledati privlačno i moderno? Bezbrojni sledbenici koji stvaraju sajber art pomoću kompjutera samo delimično potvrđuju ovu suštinski pogrešnu tezu.

Otprilike istovremeno kada Vazareli stiče globalnu slavu, sedamdesetih godina 20. veka, sva turbulentna dešavanja u avangardnoj elektronskoj muzici od Džona Kejdža, Štokhauzena, Pendereckog do kraut rokera poput Can ili Neu! kao svoj dragulj u kruni izbacuju grupu Kraftwerk, i njihove revolucionarne albume „Autobahn“, „Radio Activity“, „Trans-Europe Express“ i „Man Machine“, koji su stekli svetski uspeh i nebrojene sledbenike koji do danas neumorno recikliraju Kraftwerk „žvaku“, daleko manje talentovano, harmonski i produkcijski kompleksno nego Ralf Huter i Florijan Šnajder.

Vazareli je verovatno bio estetski srodnik Kraftwerka u oblasti likovne umetnosti na način kako je grupa Velvet Underground bila muzički glasogovornik Vorholove estetike, mada se to može odnositi na manje važan sloj Vazarelijevog stvaralaštva. Podjednako inovativan, harizmatičan i minimalistički orijentisan kao Huter i Šnajder, Vazareli je poput prethodne dvojice "ni iz čega" stvorio potpuno nov, autentičan i zarazan futuristički umetnički izraz koji ima i crtu instant dopadljivosti koja se obraća dečijoj intuiciji u svakom čoveku. Upotreba geometrije i geometrijske apstrakcije kao izražajnog sredstva nije ništa novo ni neobično u istoriji umetnosti. Islamska umetnost vekovima pre Vazarelija koristila je apstraktne geometrijske oblike, kako floralne tako i oštre, optički omamljujuće forme. Podovi avganistanskih džamija iz 7. i 8. veka izgledaju kao da je Vazareli otputovao vremeplovom više od milenijuma unazad i stvorio svoje magične crno-bele lavirinte na neočekivanom mestu, u sakralnim objektima jedne tada nove i jeretičke religije.

Kada razmišljamo o procesu nastanka Vazarelijevih dela, čini se da u sebi neophodno sadrže dozu transa, koja transcenduje suvoparnost geometrijskih oblika. Kao da se neki derviš zaigrao po crno-belim podovima, a onda izmenjenom svešću reprodukovao svoje vizije na platno.

Geometrija koju Vazareli pokušava da „prevari“ i potčini svojoj stvaralačkoj volji predstavlja odlazak u najdublje korene oblika. Na površini vidljivog nalaze se prirodni oblici kojima se bavi figuralna umetnost. Kada se sa njih skine pokrov kože, ulazimo u svet predoblika nalik na unutrašnje organe vasione, koji predstavljaju nivo apstrakcije kojim se bave Kandinski i njegovi sledbenici. Kada se zaroni još dublje, pomoću mikroskopa ulazimo u strukturu sveta koji prikazuje Vazareli, gde je geometrija surovi gospodar koji po svom nahođenju raspoređuje ešalone poslušnih ćelija. Vazareli je svojeglavi anarhista koji udarcem pesnice o sto preraspoređuje ćelije mikrosveta po svojoj estetskoj volji, stvarajući neočekivana ispupčenja, udubljenja, nelogičnosti i zbunjenja. To su sve elementi koji Vazarelijeva dela čine zapanjujuće živim i energičnim, kao što čovekovom voljom izazvano komešanje elektrona proizvodi opasnu energiju.

Kao ključ za svoj stvaralački postupak, Vazareli nam je ostavio svoje Zebre, temu kojoj se više puta u životu vraćao, sa sve većom dozom apstrakcije, na kojim se videlo kako se figuralni oblici i linije postepeno preobražavaju u sve dublji predoblik. Zebre tako postaju začarani portal koji služi za prelazak u onostrano, poput Alisinog ogledala u poznatom delu Luisa Kerola. Upravo taj magični, onostrani činilac Vazarelijeve estetike je ono što nas poput slogana „Besplatno piće sutra“ na petparačkim kafanama u predgrađima, navodi da se vraćamo Vazarelijevim slikama nanovo, iako znamo da umetnost sutrašnjice nažalost nikada neće postati zajedničko blago svih. Šezdeset pet godina nakon što je Vazareli izrekao svoju vizionarsku misao o budućnosti umetnosti, ogromna većina umetnosti je stavljena u službu korporativnog kapitala, i pitanje je koliko je to još uvek umetnost.

Bonus video:

Espreso Live Session #8: Baobab