recenzija koncerta
Stanley Clarke podigao punu Kombank Dvoranu na noge, ali Flat Earth Society pokazao je nadmoć evropskog džeza
Zvezda 35. Beogradskog džez festivala, Stanley Clarke, pružio je očekivano kvalitetan nastup, ali pravo iznenađenje i uvid u budućnost džeza nakon njega priredio je belgijski sastav Flat Earth Society
Treće veče 35. Beogradskog džez festivala donelo je nastup najveće zvezde festivala, jednog od najznačajnijih bas gitarista džez muzike, i rame uz rame sa prerano stradalim Jaco Pastoriusom, jednog od dvojice revolucionara bas gitare i osnivača jazz rock pravca - Stanleya Clarkea i manje poznatog belgijskog orkestra Flat Earth Society.
Clarke (1951), koji nam je četvrti put došao u goste, u Beograd je ovom prilikom doveo veoma podmlađeni sastav, uključujući fenomenalnog mladog bubnjara Jerramiah Colliera (2000), mladog gruzijskog džez pijanistu Beku Gochiashvilija (1996), avganistanskog perkusionistu Salara Nadira, klavijaturistu Camerona Gravesa i violinistu Evana Garra. Ova šestorka pružila je izvanrednu punoću zvuka i potpuni doživljaj retrospektive najboljih momenata u dugoj Clarkeovoj karijeri. Emotivni vrhunac koncerta predstavljala je obrada pesme Charlesa Mingusa, koga je Clarke naveo kao svog velikog uzora "Good Bye, Porkie Pie Hat", koja je započela tiho i suptilno, a završila se erupcijom virtuoznih solo deonica. Pored besprekorne izvedbe i nespornog kvaliteta na svakoj poziciji, realna zamerka ovom koncertu ide na račun preteranog insistiranja na virtuoznosti, u koju niko ne sumnja - da li je zaista Stanleyu Clarkeu neophodno da nas iznova uverava da može da odsvira višeminutne "rafale" šezdesetčetvrtinskih nota bez ispadanja iz ritma, i da to i svi njegovi prateći muzičari umeju i mogu? Desetominutni solo na udaračkom instrumentu tabla koji nam je priredio Salar Nadar imao bi mnogo više smisla da je potrajao dva minuta, a praktično svaka numera nakon uvoda i razrade nepogrešivo je ulazila u fazu naizmeničnih rafala šezdesetčetvrtinskih nota sa svih instrumenata, što je na kraju stvorilo utisak da prisustvujemo sportskom takmičenju u brzinskom sviranju. Svejedno, beogradska publika voli, dobro poznaje i poštuje Stanleya Clarkea, i pred kraj koncerta cela prepuna sala Kombank Dvorane bila je na nogama, a ni bis nije izostao.
Nakon završetka Clarkeovog koncerta, gotovo polovina gledalaca napustila je salu, što je velika šteta, jer prava zabava tek tada je počela. Na binu najkvalitetnijeg koncertnog prostora u Beogradu tada je izašao petnaestočlani orkestar iz Belgije bizarnog imena Flat Earth Society, pod rukovodstvom multiinstrumentaliste i kompozitora Petera Vermerha.
Nisam znao šta da očekujem od ove neobične družine koja naoko deluje kao grupica slučajnih prolaznika na autobuskoj stanici (utisak vara!), ali kada su zasvirali bilo je jasno da pred nama stoji punokrvni big band. Prisetio sam se sjajnog nastupa na festivalu Nišville njihovih zemljaka, Brussels Big Banda, koji važe za jedan od najboljih big bendova na svetu, dakle sigurno će biti dobrog džeza večeras.
Ono što su Flat Earth Society pokazali beogradskoj publici nadmašilo je sva očekivanja, potpuno izbrisalo iz memorije malopređašnji mišićavi nastup svetske džez zvezde, i bez ikakve sumnje pružilo je uvid u jednu moguću i veoma uzbudljivu budućnost džez muzike. Odjeci neverovatnog broja fantastičnih referenci: prizvuci Prokofjeva i Sen Sansa, Esquivela i Bobana Markovića, punk jazz, Mingus i Lounge Lizzards, razni evropski folklorni uticaji, The Residents, radikalno dekonstruisani pastiši Geršvina i Skota Džoplina, sve to bravurozno odsvirano, zaigrano i zabavno... Članovi orkestra koji na trenutke postaju hor i pevaju prateće vokale dok druga polovina benda svira, zatim skaču dok sviraju poput Red Hot Chilli Peppersa (zaboga, čike i tete u poodmaklim srednjim godinama i to rade!), a ni sami vođa benda Vermerh nije nam ostao dužan jedne teatralne pevačke numere u maniru Brehtovih songova.
Neverovatni sastav Flat Earth Society, prepun vrhunskih instrumentalista na svakoj poziciji, ali pre svega impresivan po svojim maštovitim aranžmanima, pokazao nam je da je evropski džez danas bez sumnje nadmoćan u odnosu na američki, jer spontano crpi inspiraciju iz svih evropskih tradicija, od klasične muzike do bilo kojeg etničkog folkora, pozorišta, filmske muzike, šlager popa, i naravno i američke džez tradicije, uz sviračku ravnopravnost sa bilo kojom od najvećih svetskih zvezda koje dolaze sa one strane bare.
Bonus video:
Espreso Live Session #8: Baobab
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!