Nick Cave and The Bad Seeds "Ghosteen": Svedena raskoš bola i nadanja

Bez prevelike pompe, uz prethodnu objavu početkom godine u časopisu Rolling Stone da rade na novom materijalu, u maniru suštinskih umetnika, Nick Cave & The Bad Seeds (Warren Ellis, Thomas Wydler, Martin P. Casey, Jim Sclavunos, George Vještica, Tobby Dammit) objavili su svoj 17. studijski album. Nasuprot sveopštem trendu hajpovanja produkata popularne kulture, izlazak ovog albuma najavljen je zvanično samo 5 dana pred objavljivanje i to u vidu odgovora Nik Kejva na njegovom Q&A blogu, The Red Hand Files.

Od 03.10 dostupan je u celosti za slušanje na različitim muzičkim platformama. U pitanju je dvostruki album, prvi takav nakon šarolikog „Abbatoir Blues/The Lyre of Orpheus“, a sam Cave ga je poetično dešifrovao ovako: „Pesme na prvom albumu su deca. Pesme na drugom albumu su njihovi roditelji. Ghosteen je lutajući duh.”

Ghosteen je smirena molitva čoveka koji je i dalje u potrazi za utehom, ali nije očajnik. Mantre poput „Peace will come“, „Waiting for you/To return“, „I am beside you/Look for me“, „It’s a long way to find peace of mind, peace of mind/And I’m just waiting now for my time to come” se idealno nadovezuju jedna na drugu i, za razliku od „Abbatoir Blues/The Lyre of Orpheus“, ovaj je album poželjno slušati baš kao celinu, a ispostavlja se da je i prirodni nastavak i razrešenje svog prethodnika „Skeleton Tree“.

Muzički, ovaj album se oslanja na atmosferični elektronski eksperiment Warrena Ellisa, sa Kejvovom klavirskom pratnjom koja se tek ponegde javlja, svedena i melodična. Perkusije su u zadnjem planu. Pevanje, koje je uvek u službi priče/teksta i emocije, ovog puta je zaista posebno meko i obogaćeno razoružavajućim drhtavim falsetom.

Princ tame odavno nije zvučao ovako specifično pomirljivo i uverljivo, zapravo, kao da je jednom za svagda raščistio sa tom starom titulom i kreće se putem koenovskog mudraca. Sa jednakom ubedljivošću sa kojom je nekada kroz Stagger Lee-a, Lottie ili lika iz O’Malleyevog bara prosvirao nebrojeno glava, Nick Cave nam danas peva o strpljenju, nadanju i prihvatanju sopstvenih tereta i životnih/Božijih datosti, preinačavajući svoju publiku iz saučesnika u sapatnike.

Tako je i pojam publike, kao recipijenta, podigao na viši nivo, jer uživalac njegove muzike nikada nije kupac ili kritičar, konzument ili neki drugi popularno-ekonomski termin, već akter u umetničkoj projekciji života. To je pokazao i u novoj formi nastupa, u koju je nedavno uključio i direktnu interakciju sa publikom, kroz segmente u kojima obožavaocima odgovara na sve što ih zanima.

Tokom karijere duge oko četrdeset godina, retko smo mogli da odvojimo Cavea od njegovog dela. Sve okolnosti u kojima se nalazio, ostavljale su traga na njegovoj muzici, osim u slučajevima kad se oslanjao na svoju veštinu mračnog močvarnog pripovedanja (i propovedanja), često inspirisanog velikim delta–blueserima. Ghosteen je album kojem prethode dve tragedije i dvogodišnja tišina, odnosno pauza u pisanju.

Osim smrti Nickovog 15-godišnjeg sina, Arthura Cavea, (pojmovi čežnja i dete se provlače kroz čitav album, pa i u nazivu, čije tumačenje se odnosi na deminutiv reči ghost-duh, ali je i referenca iz irske književnosti na lutajućeg duha koji je zaposeo uplakanog dečaka), u septembru prošle godine napustio nas je i Conway Savage, pijanista/klavijaturista i Caveov dugogodišnji saradnik.

Ghosteen ipak nije ventil, nije obračun, vapaj, tužbalica, niti samopomoć. Ghosteen je sedamdesetak minuta savršeno ukomponovanog sklada opšte i nenametljive empatije, osećanja koje je danas takva retkost. Jer, ukratko: „This world is plain to see/It don’t mean we can’t believe/In something…”

Ocena: 10/10

Espreso Live Session #6: Glib