Parazit - od komedije do slešera

Godina proizvodnje: 2019

Zemlja proizvodnje: Južna Koreja

Režija: Bong Joon Ho

Uloge: Kang-Ho Song, Yeo-Jeong Yo, So-dam Park

Žanr: crna komedija

Nagrade: Kan - Zlatna palma, Sidnej – Najbolji film, Ostin – Nagrada publike

Rejting: nije za mlađe od 16 godina, scene veoma brutalnog nasilja

„Parazit“ je još jedan film o odnosu bogatih i siromašnih – još jedan pored ovogodišnjeg hita „Džoker“, i brojnih drugih koji se bave ovom nepresušnom temom. Stereotip da su bogataši samoživi i zli i da po pravilu izrabljuju siromašne u ovom filmu dobija svoje naličje: i siromašni mogu biti samoživi i zli i mogu izrabljivati bogataše.

Siromašna četvoročlana porodica Ki-taek, otac i majka u srednjim godinama i sin i ćerka adolescentskog uzrasta doživeli su finansijski krah i žive na rubu bede, iako su donedavno pripadali nižoj srednjoj klasi. Dovitljivi Ki-taekovi smišljaju veoma originalan plan kako da se jedno po jedno infiltriraju u život bogataške porodice Park i žive na njihov račun. Na trenutke možemo pomisliti da gledamo korejski pandan filmova o maštovitim prevarantima poput „Uhvati me ako možeš“ (2002) ili „Talentovani gospodin Ripli“ (1999).

Pravi zaplet počinje kada nakon jedne iznenadne poplave otkriju da imaju nimalo naivnu konkurenciju sa sličnim i već dobro uhodanim parazitskim poduhvatom. Film poput ovog mogao bi biti snimljen praktično bilo gde u svetu, uključujući i srpsku kinematografiju. Teme koje obrađuje u potpunosti su opšteljudske i savremene. Reč je o relativno niskobudžetnom ostvarenju koje pokazuje nadmoć dobrih i svežih ideja nad skupom produkcijom.

Trenutak u kom shvatamo da je neko pritisnuo prekidač za preteranu bizarnost je scena u kojoj se dobroćudni rođendan jednog razmaženog bogataškog derišta pretvara u poprište kasapnice hladnim oružjem, čistokrvni sleš horor bez prave motivisanosti, ničim opravdane u dotadašnjoj logici radnje. Sasvim je jasno da autor nije imao ideju kako da drugačije razreši zaplet osim krvoprolićem, štaviše, čini se da je namerno zloupotrebio učinak ekstremnog nasilja, pa je tako film koji je posedovao brojne kvalitete – prijatnu, ležernu atmosferu, vrlo originalne obrte u naraciji, zanimljiv humor, uspelu scenografiju i brojne vizualno lepe kadrove, odjednom kao gramofonska ploča na koju je nešto palo tokom reprodukcije pojurio u destruktivnom smeru. Nasilje bi moglo biti logično i dramski opravdano da je imalo mere, ovako u nekolicini kadrova dogodi se masakr i sve nakon toga je nepotrebno trošenje filmske trake i vremena.

Situacije poput ove nisu dobre po filmsku umetnost u celini, jer manipulacija šokom ne vodi ničemu dobrom. Ono što je publiku šokiralo danas već sutra neće više nikoga šokirati, prag šokantnosti samo se povećava. Ali u ovom slučaju, umesto da bude kažnjen za manipulaciju, autor je nagrađen.

Ocena 3/5

Bonus video:

Espreso Live Session #5: Ana Ćurčin

(Espreso.co.rs)