BORIS VLASTELICA, REPETITOR: Ne vidim ništa dobro za Srbiju u budućnosti, ali ostajem ovde (VIDEO)

Grupa Repetitor verovatno je najbolji srpski muzički izvozni proizvod kad je alternativni rokenrol u pitanju. Bilo je i još uvek ima većih grupa od njih, ali niko kao Boris Vlastelica (gitara), Ana Marija Cupin (bas) i Milena Milutinović (bubanj) nije uspeo u skorije vreme da dobaci toliko daleko.

Da konstantno pune sve koncertne prostore gde god da se pojave, od Srbije preko Zapadne i Istočne Evrope do Kine. Da u toj meri pomire kritiku i publiku, da gde god da se priča i piše o njima, to su pohvale, oduševljenje i panegerici.

Pogledajte intervju:

Repetitor 4. oktobra sviraju u bašti KST-a, a pregrupe će im biti dva mlada benda Klotljudi i Spejs Noksi. Dovoljan povod da s frontmenom Repetitora Borisom Vlastelicom porazgovaramo o svemu: muzici, politici, sportu...

Koje je najgluplje pitanje s kojim je neko otvorio intervju s tobom?

- Uvek mrzim ona pitanja - šta su planovi za budućnost. U Srbiji se planira od danas do sutra, a i to je previše.

Da li grešim ili je Repetitor više intervjua dao za strane i medije i regionu nego kod nas?

- Jeste, bilo je više intervjua zato što ima više medija. Mnogo je više tih malih sajtova po Hrvatskoj recimo. Ovde nema toliko čitanih portala koji prate alternativnu muziku, film... Omladinsku kulturu. Bio je Popboks recimo.

Pitam te to zato što se stiče utisak da je Repetitor mnogo veći bend napolju nego u Srbiji?

- To je samo utisak medija. Mi ovde na koncertima imamo isti broj ljudi kao u Zagrebu, Ljubljana je mnogo manji grad, pa je to neuporedivo. Sve je to manje-više isto, jedino što je u Srbiji manje medija koji to isprate. Mi odsviramo 3-4 koncerta i nigde ne izađe ništa. Kao da se nije desilo osim na društvenim mrežama. A posle koncerta u Hrvatskoj bude recenzija i na desetak portala.

Kako si zadovoljan odzivom ovdašnje publike, percepcijom vaše muzike od strane publike u Srbiji, brojem ljudi koji dolaze, načinom na koji se priča o tim koncertima?

- Nikad ja nisam zadovoljan u životu ni sa čim (smeh). Mislim, u suštini kao jesam, zato što kad čujem druge bendove da se žale ne znam o čemu pričaju. Uvek ima 100-200-300 ljudi u kom god gradu, koliko god mali bio, koliko god da je rokenrol zaboravio to mesto. Publici u unutrašnjosti Srbije je problem ako je karta preko 200-300 dinara, ali ako se pozdraviš sa zaradom onda bude publike, kako ne.

A kako objašnjavaš fenomen da dobri etablirani bendovi često ne prodaju dovoljno karata?

- A je l to čest slučaj? Ne znam za to, ako se i dešava onda kriju od mene. Moj utisak je da ima publike za rokenrol. Ne znam da li etablirani bendovi uopšte sviraju po, ne znam, Požarevcu, Velikoj Plani ili gde već.

Kakvo ti je iskustvo s tih svirki po Srbiji, šta zatičeš tamo?

- Super je, ko zna da li bismo ikad upoznali svoju zemlju da nemamo bend, a bitno je videti i čuti kako ljudi žive u Srbiji. Što se tiče koncerata, uglavnom je problem jer bi publika htela da sviramo duže. Navikli su na tezge i tribjut bendove, koji sviraju nekakav medli po 4 sata i sve uguraju, eks-ju rok, narodnjake... I onda je to postalo standard, naših sat i nešto im nije dovoljno, pa bude ajde još malo, a mi mokri, ne možemo više da se pomeramo.

Za Beograd znamo kakav nas zvuk očekuje u klubovima, a kakvi su uslovi po unutrašnjosti?

- Ma ok, snalaze se ljudi. Ali bude toliko opušteno da uvek tek kad dođeš oni pitaju: A šta vama treba, iako su pitali unapred i dobili rajder. Pa se onda čeka da se sve donese. Ali kad se sve sredi bude ok, s obzirom na jako teške uslove ja bih rekao da je više nego dobro. Ljudi se bore, postoji ogroman entuzijam u tim klubovima koji odolevaju tržištu, svuda vidiš da je tu neki tehničar koji ti ne da da pipaš jer je to njegovo malo carstvo kojim se on ponosi, što je to uopšte preživelo.

Repetor je isplivao s Popboks scenom, na talasu bendova koji su završili na kompilaciji "Jutro će promeniti sve". Kako ti to sve izgleda danas s ove vremenske distance?

- Drago mi je kad se setim, neke stvari bih radio isto, neke drugačije.

Šta bi radio drugačije?

- Pristali smo recimo na to da se taj projekat zove "Nova srpska scena", što je nama predstavljeno kao okupljanje svih novih mladih umetnika koji su se tad pojavili, a na kraju se sve svelo na pet rok bendova. I onda su nas svi hejtovali pitavši vrlo legitimno: A šta, mi kao nismo nova srpska scena, šta smo onda? Bilo je malo više ekskluzivno nego inkluzivno, kako sam ja zamišljao, pa smo se u tom smislu prali i distancirali, u svakom intervjuu sam govorio: Nismo mi nova srpska scena, mi smo Bigz scena, jer je Bigz zapravo stecište beogradske muzike - od narodnjaka preko zabavnjaka do alternative.

Kako danas izgleda Bigz?

- Prostorije za probe na šestom i sedmom spratu se iznajmljuju na dva sata, pa onda svi defiluju kroz njih, negde se udruže 3-4 benda, kao mi, pa iznajmimo prostoriju. Bilo je priča da će nas seliti, to je mač nad vratom za koji čekaš da padne, ali zasad nema promena, potpisali smo novi ugovor na godinu dana.

Koji ti je najdraži koncert koji ste svirali u Srbiji? Imaš li uopšte neku evidenciju koliko ste puta svirali ovde?

- Imam kući, ali sam inače društvenjak, ne pamtim brojke, one mi baš prave haos u glavi. A što se najdražih tiče, uvek pamtim te poslednje najveće koncerte kao najdraže. Bio je i jedan u starom Dragstoru kad me ošinula struja. Imao sam one ukrasne lampe oko mikrofona, stegao ih prejako, slomio i spojio ih sa šipkom i odskočio. Mislim da to niko nije primetio koliko je bio dobar koncert (smeh).

Negde sam video da preko 200 dana godišnje provedete na turneji.

- Nije toliko. Sviramo otprilike vikende i dva puta godišnje po mesec dana na turneji.

Koliko je to uopšte naporno?

- Meni su vikendi naporniji, kad odeš na turneju tamo si, nemaš gde mnogo da ideš, napraviš rutinu i to je to. A ovo s vikendima, odeš, vratiš se, odeš, vratiš se, ne započneš ništa kući, nema rutine kad idem u krevet, kad jedem, sve se to menja iz dana u dan. Malo je haotično, posebno za vežbanje novih stvari. Napravimo neki rif, odemo za vikend na dva koncerta, resetuješ se tamo, odvališ se tri puta i vratiš se, pa kao: Šta smo beše svirali, niko se ne seća.

Video sam da ste svirali u Kini. Koje je najluđe mesto na kome ste nastupali za sve ove godine?

- Publika u Litvaniji je sjajna. Oni su naši stari košarkaški rivali, to sam i rekao tamo za mikrofonom: Vidimo se u finalu.

Vrlo nam je slična zemlja ta Litvanija, standard i sve ostalo.

- Jeste. Meni su Estonija, Letonija i Litvanija kao Slovenija, Hrvatska i Srbija, tim redom. Estonija kao najbogatija i distancirana od ove dve, a Litvanija kao najopuštenija. Istočna Evropa je u tom smislu mnogo luđa i bliža ovom ovde nego Zapadna. Bugarska, Plovdiv, tamo je ludilo. Ludilo. Ljube se posle koncerta, slikaju se svi...

Kako je bilo u Kini?

- U Kini je bilo ludo. Ja bih se stalno vraćao tamo, ali je navala velika, svi cimaju zapadne bendove. Svi su provalili Kinu i sad bi svi da sviraju tamo. Vidim da sad traže i reciprocitet, da mi dovedemo neki bend iz Kine da svira ovde, što je meni super ideja, ali ko će to da organizuje, ja nemam vremena tim da se bavim...

Kakvi su uopšte ti kineski bendovi?

- Tamo postoji sve. Situacija je vrlo slična kao kod nas osamdesetih. Postoji neka meka cenzura, neko presluša tekstove, ali ironija prolazi, sarkazam prolazi, oni se u pesmama prave da slave Partiju, znaš ono - Maljčijki, plamene zore i taj fazon koji prolazi cenzore, a svi slušaoci znaju za ironičnu foru. I onda se tako pravi uzbudljiva muzika. Mada, isti je broj publike kao ovde, a tamo ipak živi milijardu ljudi.

Da li ste razmišljali da neke od vaših pesama snimite na engleskom, pa da tako probate proboj napolju?

- Ne ozbiljno. Za ovaj nivo sviranja po klubovima u inostranstvu, vrlo je zanimljivo i uzbudljivo publici da čuje neki "istern juropijan džiberiš". A imamo i prevedene pesme na engleski, koga zanima može da ih nađe na bandcampu.

Može li da se živi od muzike u Srbiji?

- Pa može, ako kreneš na vreme. Mi kao bend jesmo. Onda smo mogli da budemo na roditeljskoj sisi, a sad kad mi je jedan roditelj u penziji, drugi umro, ne znam šta bih radio da sad krećem. Pet, šest, sedam godina sviranja za male pare, prihvatanja svih ponuda koje nam se sviđaju, bez obzira na količinu novca, to je urodilo plodom da se stvorila baza koja se sama reprodukuje. Sad pozivi dolaze sami, a pre je to bilo mnogo manje para. Recimo da smo tek posle sedme godine krenuli da zarađujemo, što je dosta dobro za autorski rok bend u Srbiji.

Kako dogovarate svirke, sami ili preko menadžera?

- Imamo nekoliko bukera, u Nemačkoj je Nemac, za ostatak Evrope Slovenac, u Hrvatskoj je jedan Dalmatinac, a ovde nam to radi naš drugar Nebojša iz Rock svirki. Sami smo sebi menadžeri, u smislu osmišljavanja šta bend želi da radi. Nema danas više velikih menadžera. Svaka čast Kepi, ali ne može puno Kepa da postoji (smeh).

Imaš li nekakav fetiš kad je muzika u pitanju, eventualno omiljenu gitaru?

- Ne. Ja sam u muziku ušao maltene s tribine i uopšte nemam taj fetišistički odnos prema muzici. I dalje sviram svoju prvu gitaru, ne zato što sam ne znam kako vezan za nju, već zato što i dalje radi. To je onaj crni skvajer, 200 evra je koštao nov. Imao sam sreće doduše da je to neka indonežanska prva godina proizvodnje, pa su ih nadgledali Ameri, kvalitetno je drvo. Ali nisam lik koji se previše loži na tu muzičku tehniku. Više sam za to da se među koncertima ne vežbaju pesme i da se između proba ne dira instrument.

Je l pucaju žice i dalje?

- Pucaju, ali malo sam naučio i to. Ima tu i do tehnike, eto priznajem.

Imaš li nekakav uzor u muzici, nekog gitaristu na čiji se stil ugledaš, nekog koga si kao klinac voleo?

- Muziku sam voleo oduvek, ćale je skupljao sva Jugotonova izdanja, svaku ploču koju je Jugoton izdao imali smo u kući, bolesni kolekcionar je bio. Čitav zid ploča i onda sam stalno nešto slušao, ali mi je toliko daleko bila ideja da to što slušam reprodukujem, sviram. Sve dok nisam čuo Ramonse. I onda sam bio u fazonu: pa ovo nije teško. Tako da su mi Marki Ramoun i uopšte taj bend otvorili oči. Ne moraš da znaš stvarno ništa o muzici, treba da naučiš da držiš ovako ruku i da je pomeraš po gitari. I to je sve. I kao znaš prvi album Ramonsa da sviraš. To mi je raspametilo mozak. Drugovi na Čuburi u vreme odrastanja su bili rokeri, svi su se tripovali da nešto sviraju, da imaju neki bend, ali kao, niko nema hrabrosti da dok ne znam kako ne dostigne neki nivo muziciranja, da je spreman za autorski rad. To su ti neki tripovi da moraš da sviraš bas kao Miki Ristić (basista Darkvud daba, prim. aut.) da bi osnovao bend. Kao da je Miki rođen s tim.

Šta te danas radi u muzici? Šta slušaš, šta te inspiriše?

- I dalje tražim taj impuls, vrlo subjektivna definicija, pank neki. Daj dert, tu prljavštinu, tu neku crtu energije, muda, malo spontanosti, malo grešaka... To nalazim i kad Aca Lukas počinje na šabanajzeru, na onom čuvenom snimku "Ej, otkad sam se rodio" kod Sinana... To je ista emocija koju mi imamo na bini, koju imaju Bitlsi u Hamburgu na spidu i u kožnim jaknama. To je taj pristup u muzici gde radi iz stomaka.

Povod za ovaj intervju je vaš koncert u petak 4. oktobra.

- Da, sviramo u bašti KST-a, a predgrupe su nam sjajan mladi uzbudljivi bend Klotljudi, kao i Spejs Noksi. Postoji cela ta scena novih bendova u Beogradu koja je baš super. Tu su meni omiljeni Gazorpazorp, Proto Tip, Šajzerbiterlemon, Johanbrauer, Vizelj, Entropija, Van Trieste, Sveta pseta, zaboraviću nekog, neka se ne naljute. Klinci sviraju, ne jebu živu silu, mnogo su bezobrazniji i direktniji nego što smo mi bili. Ambiciozni su, ozbiljni, lajferi, vidi se da će neki od njih biti ceo život u muzici.

Ideš li još na koncerte bendova koji su sad već srednja ili starija generacija?

- Idem, idem. Veliki prezir, Nežni Dalibor, Ženekese, to se obavezno ide. Ženekese su jedan od najzabavnijih bendova ikad. Koncerti su meni i dalje najbolji vid zabave.

A kako gledaš na ovu u poslednje vreme kod klinaca i na Jutjubu jako popularnu scenu koju reprezentuju Rasta i Cobi na primer? Da li ti tu nešto smeta ili je to deo iste priče, samo se obraćaju nekoj drugoj publici?

- Baš to što si rekao - deo iste priče. To je oduvek postojalo i postojaće, samo što je taj mejnstrim zahvatio i deo alternative, uvukao rep u mejnstrim, pa se kao neki reperi bune. Meni je prejadno to Ajs Nigrutinovo ismevanje Cobija, iskreno, to mi je duplo jadnije nego sve što radi Cobi. Iako me muzički nervira toliko tog autotjuna, meni iskreno trep zvuk predstavlja prvi dominantan zvuk u mejnstrimu koji mi prija. Da ne želiš da odmah isključiš radio, možeš uz njega da se nasadiš. U muzici volim impuls i spontanost i zato mi ponekad smeta što mi se čini da je dosta toga u toj muzici proračunato. Kao, pravimo hitove, ići će na ovoliko na Jutjubu, to je ta mejnstrim mašinerija koju ne volim. Ali u sklopu mejnstrima oni rade super, svaka im čast. To je ona priča: krenuli s dna, evo ih na vrhu.

Na jednom polu imamo Rastu, čiji spot pogleda 20 miliona ljudi, a na drugom Repetitor, koji je u svojoj klasi verovatno vodeći bend. Razlika između broja pregleda, pa samim tim i uticaja na publiku, jeste velika. Da li si razmišljao zašto taj čovek ima tolike milione vjuova, a tvoja muzika ne može da dobaci dotle?

- Znam zašto se to dešava: ne pravimo refrene. Na tri albuma možda imamo dva refrena. Naša muzika prosto nosi ograničenja u broju ljudi koji će to da slušaju. To nije moja volja, to je jedini način na koji znam da se bavim muzikom. Mogu možda i drugačije, ali nemam ambiciju. Ono što radi Rasta je meni vrlo simpatično na momente. Slušao sam neke pesme više puta, puštao ih sebi, ali mi ne znači puno. A znam i neke repere, ne one s vrha, koji mi kažu: ja bih menjao milion svojih vjuova za tvoje ljude na koncertu. Mnogi reperi imaju problem da dovuku ljude na lajv nastupe, a imaju koliko hoćeš pregleda na Jutjubu, za razliku od rokera koji imaju po hiljadu-dve pregleda, a napune klub. I dalje ljudi vole rok uživo, a rep na Jutjubu.

Kako gledaš na probleme koje Bojana Vunturišević ima sa Slobodanom Nešovićem Lokom?

- Apsolutno sam na njenoj strani. Ljudi kažu: potpisala je. Šta god, da li jeste ili nije, svi znamo kako to ide u Srbiji, da li svako od nas čita sve što je potpisao do kraja. Mene samo čudi kako taj čovek uspeva da toliko ljudi navuče na istu priču. Ako je istina da ga je Rasta prebio, svaka mu čast.

Kakav je tvoj stav o besplatnom preuzimanju muzike?

- Nemam problem s tim. Mi dajemo albume na te servise gde svako može besplatno da ih preuzme ili da uplati koliko želi.

Kad je Srbija imala najjaču scenu, po tebi? Koji je to bio najkreativniji period?

- Najkreativnije su bile devedesete. Ljudi su imali najviše vremena da se bave stvarima, bio je prelazni period, miks dva sistema, tako da je to formiralo neke baš zanimljive uslove za umetnost.

Devedesete pre osamdesetih i nju vejva i panka?

- Definitivno. Mislim da je sve to oko osamdesetih preuveličano, tu imaš 3-4 benda. Sad ima mnogo više zanimljivih grupa nego osamdesetih, samo nisu ispraćene, nema one infrastrukture da odvede bend u viši rang, da ih probije, opredeli za muziku za ceo život. Mislim da je veći problem višak informacije nego nedostatak kreacije.

Za sve ove godine upoznao si mnoge zanimljive ljude. Ko je najautentičniji od onih s kojima si imao prilike da budeš u kontaktu?

- Koja. On se ne menja. Onakav kakvim ga svi znaju takav je i privatno. Svi se nadamo da je Koja dobro, čujem da se oporavlja, nadam se da ćemo još pričati s njim, onako tvrdim i nepromenljivim kakav je uvek bio.

Bili ste nedavno predgrupa na turneji Arcade Fire. Kakvi su utisci?

- Den Bekner iz Wolf Parade im je rekao da moraju da imaju Repetitor na turneji kao predgrupu. Onda su oni kao čuli, guglali, gledali na Jutjubu i pozvali nas. Ponudili su nam 7 koncerata, nama se nije sve uklapalo u raspored, pa smo odsvirali tri: Prag, Budimpeštu i Bukurešt. Do tada nisam znao, pa mi je usput rečeno, da su imali reputaciju benda koji loše tretira predgrupe, ali naša iskustva su fenomenalna. Nije verujem ni da je sve do njih, pre je do menadžmenta, imali su nekog menadžera koji je drkoš i svi ih mrzeli zbog njega. Ali s nama sve suprotno. Svlačionica pored njihove, sve što su imali oni imali smo i mi. U Budimpešti u 3 ujutru otvaraju ono čuveno kupatilo za njih, naravno, pozvali su i nas. Naša oprema je bila ispred njihove na bini, ali na tonskoj i koncertima smo imali potpunu posvećenost tehničkih lica, kao za Arcade Fire.

Kakva je njihova lista želja, ima li tu neobičnih zahteva, da ne kažem iživljavanja?

- Iskren da budem, meni nikad nije bilo jasno to po exitima, te kokosove vode i slične stvari. Meni je to uvek bilo odvratno.

Kakav je Vin Batler u basketu? Video sam da ste igrali.

- Jako dobar. Ima dva-dva mislim, ima i leđa i tehniku. Odmah mi je njegova asistentkinja rekla: Nemoj slučajno da igrate protiv njega, to se više puta loše završavalo (smeh). Jako je kompetitivan, posvađaćete se, ne voli da gubi. Tako da smo on, Milena i ja igrali u jednom timu protiv njegovog obezbeđenja i naša dva bukera. Odvalili smo ih, a onda je on bio u fazonu: Aj ti i ja jedan na jedan, na šta sam mu rekao: Video si da nisam promašio, jesi lud? Onda je predložio da igramo u 1.000 dolara, na šta sam ja bio: Ma važi, to je tebi sića.

Šta te uopšte nateralo da se baviš muzikom, kad se setiš svoje prve gitare i poriva da izađeš na binu i kažeš nešto svojom muzikom i rečima?

- Ćale je pored tih ploča imao i akustičnu gitaru i klavijature, muzika je kao jedna od opcija uvek bila tu. Nisam uopšte bio za to, tim pre što je keva htela da me upiše na flautu, a ja ni mrtav (smeh). Onda sam krenuo na Zvezdine utakmice, s 14-15-16 sam baš bio na svakoj utakmici, i fudbal i basket, sve živo, gostovanja. Ode sin u navijače. I onda su roditelji kao brinuli, međutim, sam sam iskulirao kad su krenuli noževi, gumeni meci na moje oči. Onda sam bio u fazonu: OK, šta ja ovo radim? Kad sam prestao da idem na tekme, energija je bujala u meni. Ti znaš, sportski si tip, znaš šta je kad 10.000 ljudi slavi gol ili koš u isto vreme. To je jedan specijalan osećaj koji ne može da se poredi s mnogo toga u životu.

Da li može s muzikom?

- Može. I to je taj impuls, to je taj drajv s kojim sam ušao u muziku. Zato nemam fetiš prema gitarama, samo želim da to istresem iz sebe.

Prvo sam osetio, drugo nisam i zato bih voleo da nam ispričaš kakav je osećaj kad 300, 500, hiljadu ljudi fenomenalno prihvata tvoju muziku.

- Jeziv. Imam tremu 7 dana pre koncerta i ne mogu da se oporavim 3 dana posle. Beogradski koncerti posebno, gde god pogledaš poznate face, ne smem puno da gledam u publiku, zaboravim tekst, zagledam se u nešto. Trudim se da gledam preko, ja to zovem meke oči. Ne fokusiram pogled nigde, nego meke oči.

Ti si dosta energičan na bini, ima tu i stejdž dajvinga. Koliko su to svesne odluke, a koliko ono što te ponese u trenutku?

- U poslednje vreme sam krenuo da proveravam binu da li je bezbedna. Nema svesnih odluka, ne dogovorim se ništa s bendom, sviramo već 15 godina, znam svoje tendencije u tim trenucima kad se izgubim da ću da se penjem na nešto, pa zato uvek pre odradim jedan check, kao, OK, izdržaće (smeh). Mada, 67 kila imam, sve izdrži.

Kojih je 5 najboljih domaćih albuma po tebi, a kojih 5 stranih?

- Top liste izbegavam, otići ću kući, predomisliću se i kajaću se što nešto drugo nisam rekao.

OK, šta ti je danas 5 omiljenih domaćih albuma?

- Teško pitanje, stvarno.

Luna, La Strada, Idoli.

- Ne, ne, voleo sam, ali nisu omiljeni. Izgubićemo puno vremena na to, ne mogu sad.

Opšte je mesto da u bendovima koji mnogo traju pre ili kasnije bude trzavica. Kako Ana Marija, Milena i ti to hendlujete? Bude li problema, onog - ma ne mogu da te gledam više, skloni mi se naredna 3 meseca?

- Mi smo bend koji je počeo od trzavica. Nas troje, to je svetsko čudo kako smo uspeli da nađemo način da funkcionišemo zajedno. Svo troje smo impulsivni, imamo ego, želimo svoje i to se sad kao spojilo. Međutim, baš zbog toga imamo jedan odnos u kome nema sakrivanja, sve što misliš to i kažeš, bolje odmah. Zameramo se jedno drugom bez problema. Svađa je bilo i ima koliko hoćeš, ali tu je ljubav neupitna. Ne samo ljubav među nama, nego i ljubav od strane publike, tako da nema šanse da bi ti tu sad napustio bend zbog neke svađe. Mi smo se gađali stvarima, vrištali jedno na drugo koliko prošle nedelje, pa i pre 10 godina. Ana Marija i ja smo bili godinama u vezi, sad više nismo, ali nikad nije bilo upitno da li bend nastavlja. Da li smo prijatelji ili nismo? Jesmo, stvarno jesmo. Zato sam srećan što sam našao dve devojke koje su tako dobre i posvećene i toliko pametne.

Jedan od spotova snimali ste u zatvoru u Srbiji. Kakav je to utisak ostavilo na tebe?

- Sad će uskoro i film o tome da izađe. Meni je to najveće iskustvo koje smo imali i emotivno najteži koncert koji smo svirali. Sakriti sve te emocije koje tu prolaze. Ja sam, na žalost, imao dosta iskustva s našim sistemom, više puta sam osuđivan, privođen, bio sam na Klisi jedno kratko vreme, tako da ono, potencijalni sam stanovnik te ustanove, tako da mi uopšte nije bilo svejedno. Mislim da Centralni zatvor u Beogradu treba da se sruši. To nije zatvor po merilima 21. veka. Izgrađen je kao staljinistička kaznionica, baš po uzoru na Staljinove zatvore u Rusiji, gde nema er flou, gde ne postoji nikakva uteha za roba, zatvorenika. Zidine 40 metara gore, onako ubijanje čoveka iznutra, što valjda ne treba da bude poenta zatvora, nego rehabilitacija, a to je kod nas ćao zdravo. I onda kad vidiš ljude koji su tu zbog dilovanja, sitnih krađa, iskreno, nije to problem ove zemlje. Fale ovi u odelima, s košuljicama i kravatama.

Da li je u publici bilo teških osuđenika, koji su tu zbog ozbiljnih krivičnih dela, ubistava?

- Mislim da ubistva nisu bila, mada ne mogu da ti kažem sigurno. Ono što znam je da su bili ovi koji se vladaju OK. Normalno, neće da stave ljude koji hronično prave probleme. Bio je ovaj jedan iz Pink Pantera, bio je predgrupa čak. Film o snimanju tog spota je već na festivalima, a biće i na Jutjubu.

Šta je tebi važno kod spota, da bude upečatljiv i da uspe? Radili ste s raznim ljudima. Da li im sugerišete ili se prepustite njihovoj viziji?

- Najviše volim to drugo, kad se njihova vizija nama dopadne, kad nemamo nijednu zamerku. Takva iskustva smo imali s Milošem Tomićem, Minom Đukić i s Miodragom Cicovićem, Strejt Mikijem. To su ljudi kojima verujem, koji mi samo kažu gde da stojim i šta da radim. Teško je naći takve ljude i ako ih ima, ja ih pozivam da nam se jave, neka isteraju nešto svoje. U suštini, spotovi su nam najveći problem, to je jedino što nas troje ne možemo sami da uradimo, svo troje imamo različite vizualne standarde i onda dok se to ukomponuje...

Novi album, nove pesme?

- Novi album, nove pesme (smeh). Biće, imamo jedno pet novih pesama, tri već sviramo na koncertima, dok se ove ostale malo ispeglaju. U januaru-februaru će biti snimanje, sledeće godine album. Ovog puta snimaćemo kod Uroša Milkića iz bivšeg Threesome, u njegovom studiju.

OK, idemo malo na dve stvari o kojima dosta pišeš na društvenim mrežama, politici i sportu. Kako bi sebe definisao politički?

- Kao komunistu, lenjinistu ako treba bliže teorijsko opredeljenje.

Šta je u političkom smislu najveći problem u Srbiji?

- Imperijalizam, kolonijalni status i nepostojanje bilo kakve suverenosti. Imamo kompradorsku vlast koja je eksponent stranog uticaja, a opozicija je možda pod još većim uticajem stranaca. Evo, sad prodaju oružje ISIS-u, a o tome ni opozicija ne sme reč da kaže.

To pretpostavljam obesmišljava moje sledeće pitanje: da su sutra izbori da li bi glasao?

- Ne, ne. Mislim, nije isključeno, ali birati između ovih opcija... Niko ne predlaže ukidanje ovog što imamo, već pričaju priču: Glasajte za nas, mi smo bolji. Ja sam s tim završio odavno. Sećam se dobro 2000. i Petog oktobra, imao sam 13 godina, to je vreme kad upijaš kao sunđer. Svega se sećam, svih imena političara, mislim da mogu da ti nabrojim svih 18 stranaka DOS-a. Fool me once, shame on you, ali da me dva puta zajebu, neće.

Dosta se u Srbiji kuburi s levičarskim strankama i formulisanjem levičarske ideje, ispravi me ako grešim.

- Ne grešiš.

Ko su srpski levičari u čiji sud, stav, delovanje imaš poverenje?

- Na faksu sam studirao sociologiju, tu krene Marks, marksizam, to su bitne stvari, dale su mi materijalistički pogled na svet, analitički alat da razumem ono što se dešava, da me ne iznenađuju stvari, da se više ne osećam nesnađeno, haotično kao nekad i kao mnogi. Prosto, postoje stvari zašto se radi sve što se radi, sistem funkcioniše sjajno. Ako neko misli da Srbija ne funkcioniše kao država, u krivu je. Vrlo dobro funkcioniše za ono za šta je napravljena. U tom smislu meni levica ne znači više puno, proveo sam deceniju skoro smatrajući sebe delom toga, a posle decenije neki rezultati bi trebalo da postoje, zar ne. Ako ne postoje, onda daj da se razilazimo.

Dakle, nema osobe koju bismo mogli da navedemo?

- Ne da nemamo osobu nego nemamo pokret, nemamo politiku, nemamo teoriju. Postoji jedan strašan fetišizam aktivizma na levici, svi će radije da odu na protest nego da daju teorijsku obradu tog fenomena, da zaista uđu u to. Mi nemamo mnoge odgovore, kad se recimo pojavi neko kao ova mala Greta, mi nemamo teorijske osnove koje bi to kontekstualizovale iz vizure levice, da na pričam o tome da li se stvara teorija koja je ovde u Srbiji važna ili se samo uvoze ideje. Nemamo odgovore, nemamo parametre provere, nego sve leluja, sve je proizvoljno. Politika bez politike, politika suštog aktivizma. Tako da je bolje da sebe ne smatram levičarem, niti bilo čime. Levičarima danas sebe smatraju jugonostalgičari, liberali, ma svi živi su levičari.

Bio si mali kad se Jugoslavija raspadala. Kako gledaš na nju s ove distance, na političare koji su je vodili, na sistem i konačno na krvav način na koji se raspala?

- Pre sam je jako cenio i voleo, a i sad mislim da je to najuspešniji državni projekat na ovim prostorima. Međutim, samim tim što je ona deo moje komunističke ideje dužan sam da budem kritičan, jer su oni izdali tu priču još i ranije, ali hajde da kažemo od 1974. restauracijom kapitalizma u Jugoslaviji tim Ustavom. Imaš potpuno spremanje terena za separatizam, klasno raslojavanje unutar države, bila je ogromna razlika između juga i severa, u samoj državi su firme bile konkurencija jedna drugoj, radnici u istoj industriji ni izbliza nisu imali slične plate, u Sloveniji i u Makedoniji recimo... To su neverovatne stvari za jednu navodno socijalističku zemlju. Tu je koren za sve ono što se kasnije dešavalo, da ne možemo da pričamo da se rat desio uprkos Jugoslaviji. Rat se upravo desio zbog politike koju je KPJ vodio, normalno, uz veliki zapadni uticaj i želju da se ona raspadne.

Levičari su, makar formalno, bili i Tito i Slobodan Milošević. Kakav je tvoj pogled na te dve istorijske figure?

- Kompleksan, to su kompleksne ličnosti. Ovako, over all, negativan, ali može da se priča sad i o pozitvnim stvarima s neke distance.

Dosta si putovao zahvaljući muzici. Pretpostavljam da si nekad imao priliku da ostaneš da živiš u nekoj drugoj zemlji. Jesi nekad razmišljao da se iseliš iz Srbije i kakav je, s druge strane, tvoj stav o ljudima koji masovno beže u poslednje vreme?

- Nisam, jer imamo bend kome dosta dobro ide i živimo od muzike, što ne bi mogli drugde. Kad imaš iole sredstava u Srbiji, Srbija je super. To zna svako ko ima para u Srbiji, koliko onda Srbija daje slobode.

Uprkos svemu, uprkos politici?

- Uprkos svemu, da. Postoje neke destinacije za penziju, ali negde blizu. Ja ne mogu bez Beograda. Jedan sam od tih koji je u fazonu: Ostajte ovde, ali opet ne mogu nikom ni da sudim, jer uskoro će nas biti više u Nemačkoj nego u Srbiji.

Da li bi se nekad angažovao u politici i pod kojim uslovima?

- Kod mene te stvari stvarno dolaze kompulzivno. Ja se, da mogu, uopšte ne bih bavio time. Kao malom ćale mi je radio u Turističkoj organizaciji Srbije, uspevao je da me ubaci na neka putovanja, Rumunija, Tunis, Barselona, dok klinci iz odeljenja nisu izašli iz Srbije. I onda nisam imao s kim da delim te utiske. Ja s 13 vidim Tunis i Saharu, a moj ortak ne vidi ni Deliblatsku peščaru. I sad ja tu dolazim nešto da mu pričam. Nemam šta da mu pričam, mogu samo da ćutim, a u meni to sećanje umire. Mene boli što on ne može da vidi sve to i tu je negde koren te moje želje da uradim nešto za opšte dobro. OK, to je sad neka bullshit psihologija, ali sam negde iskopao da tu počinje to kompulzivno opsesivno bavljenje tim stvarima - saznavanje, traženje istine. Bavljenje politikom nije uopšte stvar taktičke odluke, mnogo je više to zatvorilo vrata meni i bendu nego što ih je otvorilo, ali opet, to smo mi, to sam ja, to su njih dve, koje se 90 odsto slažu s mojim stavovima. I Ana Marija i Milena imaju fantastičan politički impuls.

Ti si dete iz mešovitog srpsko-hrvatskog braka, imaš i hrvatski pasoš, koliko znam. Šta je Srbiji i Hrvatskoj potrebno da jednom za sva vremena ostave te duhove prošlosti za sobom? Vidiš li da je to uopšte moguće, jer se već 60-70 godina vrtimo ukrug s istim besmislenim podelama?

- Nije moguće pod pokroviteljstvo NATO-a, EU i Amerike. To može da se miri jedino kroz jednostrani nametnuti narativ o ratu, a onda se mire oni koji žele da se mire na tome. Tu još uvek postoje nerešena pitanja koja bolje da se što pre rešavaju.

Ali kako?

- To i mene zanima. To nije lako pitanje, a ni odgovor nije lak. Šta je s Bosnom, to nije dovršena zemlja, kako to rešiti. Pa onda Krajina, hrvatska verzija priče po kojoj su Srbi agresori i zločinci, jedini krivci...

A onda imaš silni proterani narod u Oluji?

- Pa da, ali onda imaš i potpuno drugačiju verziju rata u Srbiji. Kako te dve stvari pomiriti, šta je istina. Mnogo je malo vremena prošlo, nisam za neke nove Jugoslavije, samo sam za opuštenije granice, za smirivanje tenzija, nakon našeg dogovora oko otvorenih pitanja. Ali dok god je ovaj prostor deo stranog interesa i uticaja ne verujem da tu može da se priča o nekom pravom pomirenju.

Verovatno imaš dosta prijatelja koji su za ulazak Srbije u EU. Kako im objašnjavaš, zašto si protiv EU i NATO?

- Iskreno, nemam. Sad su i najljući zagovornici EU evroskeptici. Pa ni oni ne najavljuju proširenje unedogled više. Niko mi ne pada na pamet, što je možda sazrevanje, a možda je i toliko očigledno postalo gde bismo mi bili. Naši ljudi često ne shvataju, nas ne čeka pozicija da mi postajemo neka Češka ili Slovenija. One su već 200-300 godina industrijalizovane i mnogo ispred nas ekonomski, a mi bismo bili ovo što jesmo, periferija EU i tržište jeftine radne snage. Zato EU više odgovara da smo van, da nema tih regulativa, da ne moraju da se bave nama i našim radnim pravima na način na koji je to kod njih rešeno.

Kosovo. Braniti ga na način na koji ga kao fol branimo ili se pomiriti s tim da je to gotovo?

- Mislim da ga ne brane. S druge strane, ne vidim razlog zašto bismo priznali Kosovo. Šta god je stanje na terenu, ne vidim šta Srbija dobija od toga u trenutku kad se EU raspada, kad Amerika slabi i doživljava diplomatske poraze u Siriji, u Venecueli, kad ne uspevaju ništa na Bliskom Istoku. I sad ti u tom trenutku rešavaš pitanje na sopstvenu štetu bez šargarepe. Sačekaj, možda bude drugačija klima skroz. Sve više zemalja povlači priznanje Kosova. Šta da kažemo tim zemljama, a mi ga priznamo? Nema mi nikakve logike priznanje Kosova, a i istorijski, to je mnogo bitna pokrajina za nas.

Jednom smo zajedno konstatovali da je serija Olivera Stouna "Untold history of the United States" jedna od boljih u tom žanru, upravo gledam i "The Vietnam War", koja je jednako dobra. Kako gledaš na ulogu Amerike na sve ovo što se dešava u svetu?

- To je dominantna sila i najveći zločinac današnjice. Živimo u američkom veku, nekad je to toliko očigledno da se osećaš glupo kad kažeš, ali je toliko očigledno, posebno od pada Berlinskog zida, da živimo u doba dominacije jedne sile. Bilo koji uslov da se započne s bilo kakvom politikom koja je emancipatorska i progresivna jeste ili pad Amerike ili uspostavljanje druge sile. Bipolarnog sveta kao što je bio u vreme Hladnog rata.

Ko bi to mogao da bude, Rusija ili Kina?

- Pa Kina, mislim da je Rusija previše ekonomski slaba, ona je više prodavac oružja i diplomatski igrač nego što je imperijalna pretnja. Kina ima taj potencijal, ali čak ni to nije garant da će tu nešto pozitivno da se desi. To bi već mogao da bude prostor u kome postoji balans između sila. Mi danas živimo samo interese jedne strane. Opet se vraćam na onaj primer koji dokazuje sve, s prodajom oružja ISIS-u. To se radi direktno za Amerikance, tamo u dokumentu piše "za potrebe američke vlade Srbija naručuje, a Krušik prodaje oružje...".

Kakva je uloga umetnika u politici, šta oni tu mogu da promene? Evo imamo Sergeja Trifunovića koji tu kao nešto pokušava.

- To je opšte mesto, kad se gubi poverenje u sistem onda ti likovi isplivavaju, eno onaj komičar Zelenski u Ukrajini. Ovde su glumci iz nekog razloga prepoznati kao najpametniji i najmudriji, ali šta da mislim. To je tragedija sama po sebi, taj njegov politički angažman. Mogu da imam neke simpatije prema njemu kao liku, ali u toj ulozi... Gde je ono bio, na skijanju u Aspenu? Ta opozicija je još više ili jednako pod kontrolom kao pozicija i onda, za šta ja zapravo glasam, šta drugačije nude? Svelo se na moralizam, na diplome, na gondole, na neke nebitne stvari.

Imam jedno moralističko sportsko pitanje za početak sportskog bloka.

- Ajmo, GTR (Grobarski treš romantizam - prim. aut.).

Da, GTR (smeh). Kako gledaš na činjenicu da tih i takvih, preskupih i od konkurencije u startu moćnijih timova u basketu i u fudbalu u poslednjih pet godina, ne bi bilo bez podrške najpoznatijeg Zvezdinog navijača?

- Da država nije dala pare ne bi bilo Partizana ni sad, ni kad ste harali, ni nikad. I Partizan je dominirao zahvaljuću tome što je Vlada davala pare, kako drugačije.

OK, sad pričamo o Zvezdi.

- Da, ali koja je razlika? To mi je uvek problem kad gledam iz ugla nekog navijača Borca iz Čačka. Šta sad, ti se kao navijač Partizana praviš da nisi deo toga?

Ne morališem, samo pitam, ti se ložiš na to i to je OK i legitimno, ali kako sebi opravdavaš sledeće: ovaj čovek za čiju politiku nisam daje pare klubu za koji navijam i meni je to u redu dok god se osvajaju titule i igra Evroliga?

- Ne, ne. Meni je neverovatan taj frejming, zato što živiš u zemlji koja je pod kontrolom politike. Košarka nije tržišno održiv sport, uvek zavisi od podrške politike, jedino Cedevita na Balkanu ne zavisi od politike, već onaj tamo privatnik daje svoje pare. I sve vreme imaš to, jedino je pitanje ko je bliži vlasti. Beograd ima blizance, što vi nećete da priznate, i samo je pitanje na čiju stranu ide klatno. Sad se zadesilo, Vučić je za Zvezdu, Tadić je bio za Partizan, hoćemo da se pravimo da nije?

Moje pitanje je bilo da li imaš tu vrstu otklona: ne, ja neću da navijam za ovo dok sve ne prođe. Zato što ja imam gomilu preispitivanja na ovu temu što se kluba za koji navijam tiče.

- Zvezda i sportsko navijanje uopšte su nešto što je emotivno, nešto što zavoliš kao klinac, sve posle je samo racionalizacija te ljubavi. Te zaljubljenosti slepe u grb, u dres, u stadion. Prosto, ja volim Zvezdu, voleću je uvek i ne postoji niko ko će to da promeni. Možda se u nekom trenutku zgadim, kažem nešto što je protiv, ali i dalje ću gledati i ginuti, i dalje sam u predinfarktnom stanju kad Zvezda igra Evroligu, nije mi dobro ceo dan. Za fudbal me malo manje briga, on je vremenom stvarno otišao u tri lepe, ali za košarku koju volim, a znam da je i ti voliš, koja je tačno razlika?

Pisao si nedavno o krahu reprezentacije na Fejsbuku i za Saleta Đorđevića si napisao, citiram, klasičan trener na harizmu. To je ipak čovek koji je kao trener Srbiji doneo 3 srebra s tri najveća takmičenja.

- Svi pričaju o sjajnoj atmosferi, koliko im je on značio, koliko ga igrači gledaju kao boga, on je stvarno podigao tu priču u odnosu na Dudu Ivkovića, za koga se pričalo da je posvađan s pola agenata. Dolazi Sale koga svi poštuju i gotive, znali smo da nije trener koji može da ti nacrta nešto sad, jer bi inače napravio neki klupski uspeh. Ja sam bio pozitivno iznenađen njegovim rezultatima u reprezentaciji, iskreno. I više nego iznenađen.

Misliš, dakle, da je sve vreme bilo na harizmu, a ne na znanje koje taj trener poseduje?

- Ne znam, ne mogu da kažem, ali ono što sam video protiv Španije, a posebno protiv Argentine, gde nije uspeo nikako da se prilagodi, gde je imao neke stvarno sulude odluke, ne može niko da mi objasni. Recimo, one petorke, vodimo plus 7 protiv Španije i on izlazi s Jokićem i Marjanovićem, najsporija petorka koju buši svako. Nas tu razvaljuju, on ne ume da se prilagodi i onda kažem: OK, nema leba da ovo ponovimo protiv Argentine. I on ponovi i bude još gore. I onda protiv Amerike se neke stvari poboljšaju, ali tek protiv Češke vidiš petorku kakva je trebalo da bude. Sad odjednom može ono iz Denvera da Jokić prevodi loptu i diktira tempo, a pre je morao da dodaje Joviću i ne znam ti šta još. Tu su se malo pogubili konci.

Ima mišljenja da je Bogdanovićeva košgeterska dominacija ugrozila ostatak ekipe. Kako gledaš na njegove igre na ovom SP?

- Ma, fantastično. Dokazao se meni koji sam ga onako ciganski gledao, ipak nas je punio gde je stizao.

Onih 123 poena u finalnoj seriji 2014. godine.

- Odvalio nas je u derbijima i prosto tu ga zamrziš. Još one izjave: Neka vam sad igraju Dženkins i Simonović, a evo ga sad sa Simonom u reprezentaciji (smeh). Teško se prelazi preko nekih stvari, znam recimo da on mrzi neke novinare cigane s kojima se ja družim... Mislim, to je sve simpatično, na kraju krajeva, ali on je postao ubica, i to onaj ubica koji ima robotske pokrete, one hiljadu i hiljadu puta izvežbane poteze.

Gledao sam Dražena, a onda se tom košgeterskom nivou približio jedino Durent u Turskoj 2010. i sad Bogdan.

- Ma da, on sad ima momente da mu niko ne može ništa, u svakoj situaciji može da da koš. Niko me više ne plaši i to mi je super. Hteo bih da odere neku bitnu tekmu za medalje, to još čekamo.

Poslednjih dana jedna od najaktuelnijih stvari u Srbiji je izložba Marine Abramović. Tvoje mišljenje o njoj kao umetnici?

- Ne zanima me, neću ići ni na izložbu. Svaka čast za sedamdesete, od tada nije zanimljivo. Čitao sam tvoj tekst o njoj na Espresu, 70-ih su to bili stvarno uzbudljivi i šokantni radovi, ne mogu da zamislim da bih ostao ravnodušan da sam bio u prilici da to vidim uživo. Otkad je bila s onim Nemcem to se razvodnilo, a posle postaje fejk mejnstrim, sad je to sve ono što je pogrešno u savremenoj umetnosti, ta multimilionerska haj kles umetnost preko koje se peru pare. Ne kažem za Marinu, ali na tom tržištu se peru kriminalne pare. Ne možeš da znaš koliko je neka slika vredna, a ovaj je proda ili proceni na 20 miliona. Nju zvao taj muzej da dođe za neke pristojne pare, ona odbila, a sad dolazi za milion i kusur evra. A da ne pričam o tim lažima u intervjuima, o strahotama komunizma, o njenom ocu koji je bio narodni heroj, a nije... Tačno se vidi šta je narativ koji prolazi na Zapadu, pa samo primeni.

Verio si se pre izvesnog vremena. Da li je to promenilo tvoj život na neki način?

- Pa promenilo je. Živim s devojkom koja je došla iz Zagreba ovde, zbog mene i zbog zajedničkog života, našla je posao i sad smo zajedno s mačkom u jednom stanu od 50 kvadrata. Stvarno sam iznenađen koliko je to lako i lepo živeti udvoje, iskreno, nisam bio spreman za to, međutim, s pravom osobom to uopšte nije problem. I kad ne provodimo vreme zajedno nije problem, što je velika stvar.

Pretposlednje pitanje: da li treba legalizovati lake droge?

- Da, ne vidim zašto ne. Ako ništa drugo, ne treba puniti zatvore ljudima koji kupuju ili diluju travu. Kazna je sad povećana na 3 godine, a mislim da ljudi često ne znaju šta znači jedan dan u zatvoru, a ne tri godine zbog dilovanja neke biljke. Meni je najveći problem drakonska strogoća tih kazni, vraćamo se u neka vremena. S druge strane, ja sam za sve droge, sve je to za ljude. Samo nije dobro navući se.

Za kraj: gde sebe vidiš za 5 odnosno 10 godina, a gde Srbiju?

- Evo ga ono pitanje s početka, šta planiraš u budućnosti (smeh). Trenutno, ne vidim ništa dobro za Srbiju u budućnosti. Ljudi će se boriti, i dalje ćemo živeti tu. Ja sebe vidim ovde.